SREBRENICA JE SRPSKO STRATIŠTE: Milivoje Ivanišević progovorio o patnji oklevetanog naroda
U SREBRENICU sam kao gost boraca Bratunačke brigade ušao narednog dana po dolasku iz Beograda, dok se još pucalo po okolnim brdima - u pomalo rizičnoj situaciji - zajedno sa oslobodiocima i sinom Boškom, u automobilu beogradskih registarskih tablica BG-859-237, u ranu zoru na Petrovdan 1995. godine.
Foto V. Danilov
UBRZO po dolasku smo se uverili da u gradu nema živih Srba. Sve meštane, pretežno nepokretne, stare i bolesne osobe i njihove rođake ili prijatelje koji su bili sa njima da ih neguju, muslimani su poubijali. Poubijani su i svi srpski ratni zarobljenici.
Poubijani su i zatvorenici pohvatani pri osvajanju okolnih srpskih sela. Ista sudbina je zadesila i srpske zatvorenike sprovedene u Srebrenicu 28. januara sa područja Cerske.
Staricu Ivu Mirković, ženu od oko devedeset godina, našao sam zaklanu i fotografisao u hodniku na ulazu u neku stambenu zgradu blizu policijske stanice. Pravoslavna crkva je razvaljenih vrata i bez krova.
ZA Srbe sve poznato, ili preslikano, iz vremena Drugog svetskog rata i ustaških pohoda i pokolja. Razlika je samo u tome što je tada, za vreme NDH, pokolje u gradu preživelo deset osoba srpske nacionalnosti. Ove sadašnje muslimanske, nijedan! Foto Arhiva
NAŽALOST tu, po akademiku Kosti Čavoškom, "činjeničku istinu" zanemaruju bezmalo svi koji se upuštaju u tumačenje slučaja Srebrenice. Pogotovo od vremena otkad su se Srbi vratili u svoj grad, oružjem kao što su i isterani. Nije mi poznato da li je taj stravičan zločin pomenut u izveštaju međunarodne komisije o "genocidu" u Srebrenici. Ne bi me začudilo ni jedno ni drugo. Svojim prećutkivanjem da su u Srebrenici poubijani svi Srbi mi smo produžili život kultu laži. Sa tom činjenicom pred sobom svet bi drugim očima morao da gleda na Srebrenicu. Verujem da bi se u takvoj situaciji drugačije ponašali i oni koji već decenijama silom guše istinu o progonima srpskog naroda na prostorima bivše zajedničke države.
VAŠ list, do kojeg nam je posebno stalo, takođe je među onima koji zanemaruju tu surovu istinu i više od dve decenije pobijenim Srbima Srebrenice niste posvetili očekivanu pažnju. Zar, zaista, postoji čovek koji može pretpostaviti da životi muslimanskih ratnih zarobljenika vrede više od života srpskih ratnih zarobljenika? Zašto jedne pominjete, a druge prećutkujete? Zar životi naših zarobljenika nisu toliko vredni da se i o njihovim ubistvima obavesti javnost?
ZA mnoge naše ratne zarobljenike ne znaju se ni ni grobovi ni vreme stradanja. Njihovi imaju neprirodno zdanje u RS "Memorijalni centar Srebrenica-Potočari", podignut na silu i srpskim parama zahvaljujući njihovim Nato pokroviteljima, visokim predstavnicima tzv. međunarodne zajednice V. Petriču i P. Ešdaunu, prethodnicima V. Incka ili K. Šmita.
POSLE svega što se dogodilo tokom poslednjeg ratnog razdoblja 1992-1995. godine, Srebrenica se svrstala u red poznatih i značajnih srpskih stratišta nastalih u 20. veku. Poput Prebilovaca u Drugom svetskom ratu.