VOLEO SRBIJU I RUSIJU, NIJE UMEO DA MRZI: Ispovest novinara "Novosti" o drugovanju sa preminulim kolegom Miroslavom Lazanskim
VEST o smrti mog dugogodišnjeg kolege i prijatelja, novinarskog asa Miroslava Lazanskog, koga smo svi još iz mladosti zvali Laza, šokirala me je, jer smo u ponedeljak uveče razgovarali telefonom.
Retko me je zvao imenom, nego kad bi se javio uvek bi kazao: "Gde si dopisniče, šta radiš, pišeš li opet nešto?" Tako je bilo i u ponedeljak, a posle smo se dogovarali da se uskoro vidimo, po njegovom povratku u Moskvu. Kazao mi je: "Imam mnogo toga da ti pričam".
Poslao mi je i kopiju teksta o ocu Vladimiru i njegovu zakletvu koju je dao kao potporučnik kralju i otadžbini. Bio je ponosan na oca, kao i na dedu i stričeve koji su, nažalost, ubijeni u Jasenovcu.
Laza je bio iskreni patriota, voleo je JNA, žalio je zbog raspada Jugoslavije. Naravno, voleo je svoj narod i Srbiju, ali nikoga nije mrzeo. Protiv kolega nikada nije napisao nijednu lošu reč, mada su mu neki sa kojima je drugovao u Zagrebu zagorčavali život objavljajući gnusne laži o njemu. Pisali su čak da je bombardovao iz aviona Zadar u vreme kad on nije imao ni vozačku dozvolu za automobil. Nije bio zlopamtilo i umeo je da prašta, pa je normalno razgovarao i sa onima koji su o njemu u toku rata pisali laži.
On nije skrivao da je voleo Rusiju i Ruse, pa je zbog toga lako kontaktirao kao novinar, a kasnije i kao ambasador sa domaćinima. Bilo je i logično da ima velike simpatije prema Rusima, jer je znao dobro istoriju i rado je za naše medije govorio o velikim žrtvama Sovjeta u borbi protiv fašizma. Upravo zato je bio u onom pozitivnom smislu rusofil, što je i logično jer je odrastao u porodici koja je imala velike simpatije prema bratskoj Rusiji.
Za njega se bez preterivanja može reći da je bio zaista rasni novinar, koji je počeo da dolazi u Moskvu još dok smo zajedno radili u "Vijesnikovoj" kući. Bili smo bliski prijatelji i kad je dolazio u SSSR, odsedao je kod mene, pa ga je zbog njegovih priča o nestašlucima zavoleo moj tada mali sin Nikola. Znao je da me pita kada će nam ponovo doći Laza. Osim što je pravio odlične intervjue sa sovjetskim maršalima i na kraju sa poslednjim šefom KGB Krjučkovom, Laza je voleo da dolazi na vojne parade.
Proslavio se kao ratni reporter jer je imao hrabrosti da odlazi na ratišta i izveštava o surovosti rata. Pošto smo bili zaluđeni novinarskom profesijom, nismo mislili da možemo poginuti nego smo u Moskvi u mom stanu znali da pričamo o našim utiscima iz Avganistana, kasnije i iz drugih zemalja.
Lazanski je jedno vreme radio i u "Večernjim novostima", pa se vratio u "Politiku".
Kad mi je, pre dve godine, rekao da će doći za ambasadora u Moskvu, jako me je obradovao. Iako mu vreme nije bilo naklonjeno, jer je korona smanjila kontakte, on je nastojao da kao ambasador bude aktivan. Iskreno se radovao što je uz pomoć naših biznismena u Rusiji uspeo da sredi zgradu ambasade, okreči posle mnogo godina fasadu i asfaltira dvorište.
Građani Srbije koji rade u Rusiji brzo su ga zavoleli, jer je nastojao da sa svakim porazgovara i ako može pomogne. Zbog toga je vest o njegovoj smrti rastužila naše ljude ne samo u Moskvi, već širom Rusije. I domaćini i strane diplomate su ga brzo zavoleli zbog te neposrednosti.
Za Lazu se bez preterivanje može reći da je bio ambasador i bez fraka. Osim službenih i protokolarnih odnosa, on je znao da se druži sa ljudima. U ambasadi je stvorio prijatnu atmosferu. Uvek vedrog duha, znao je da u ovim teškim vremenima bodri ljude, da se našali i za svakog nađe lepu reč i uvažavanje.
Kad su čuli za njegovu iznenadnu smrt, mnogi naši ljudi u Rusiji zvali su me i šokirani pitali kako nam umre Lazo. Pamtili su da nikada nije pio niti pušio, bio je umeren u hrani. Znao sam se sa njim našaliti i reći da je više popio sokova od paradajza nego zajedno svi Srbi u Moskvi. Živeo je sportski. Zimi je išao na klizališta u Moskvi i skijanje u Podmoskovlju. Zbog toga će nedostajati ne samo nama, njegovim dugogodišnjim prijateljima, već i kolegama, kao i Srbima koji su ga upoznali i rado dolazili u ambasadu. Ljudi su ga zavoleli, jer nije pokazivao samoljublje ili nadmenost, već je govorio: "Samo vi nazovite i dođite na kafu u ambasadu. Naći ćemo vreme da porazgovaramo i pomognemo ako možemo".