STRUNJAČU ZAMENIO SPORTSKIM TV PRENOSIMA: Branislav Simić (86), rvačka legenda, dane provodi u novosadskom domu za stare

Vicešampion sveta na SP u Sofiji (1963), pobednik Mediteranskih igara u Tunisu (1967), čak 11 puta šampion države, Jugoslavije... Imao je i bogatu sudijsku karijeru. Sudio je zaredom šest puta na Olimpijskim igrama, od Los Anđelesa (1984) do Atine (2004). Na Svetskom prvenstvu 1987. u Francuskoj dobio je "Zlatnu pištaljku" kao najbolji rvački arbitar na planeti. Dobitnik najvećih društveno sportskih priznanja, velikan našeg sporta, po profesiji, inače, nastavnik istorije, sada živi u staračkom domu na novosadskom Novom naselju.

- Udovac sam, a ovde živim od 2017. godine - priča Simić. - Korona nam je uzela godinu i po života, bili smo izolovani u okviru epidemioloških mera, ali sve sam to relativno lako podneo. Sportista sam, naviknut na režim, sve se izdržalo.

Ovih dana se ne odvaja od TV, prati sve prenose iz Japana.

- Ujutro u mojim "Novostima" podvučem raspored prenosa i čitav dan je preda mnom. Evo, sada sam "sišao" sa bacanja kugle, ali pogledaću reprizu kasnije, jer sve to pratim na tri TV kanala. Gledao sam Ivanu, navijao iz sve snage, ali jasno je da nema sreće. Mnogo mi je žao, ali Olimpijske igre su čudno takmičenje, kad neće, onda zaista neće. Ja sam tek iz trećeg pokušaja osvojio medalju, jer sam najpre slomio rebro, zatim ruku i tek, upravo u Tokiju 1964, stigao do finala i zlata.

Kada govori o njegovim rvačima, Simić je kritičniji od "običnog" navijača.

- Malo sam razočaran nekim nastupima, ali šta da radimo. Dešava se. Inače sam protiv da se stranci takmiče kao gosti. Videćemo šta će sve da se desi.

Penzionerske dane u domu mu ulepšava porodica, koja ga redovno posećuje.

- Odlično je sve, nemam nekih većih zdravstvenih problema. Kuburim sa kičmom još iz vremena kada sam se bavio sportom, što bi Lala rek'o, "pogrešno sam umešan". Ćerka mi dolazi u posetu svaki drugi dan, troje unuka takođe, a posebno kada im je potreban džeparac. Imam društvo u domu, družimo se, razgovaramo o raznim temama, svi smo se nekako uklopili.

Našem legendarnom sportisti, koji je 20 godina radnog veka proveo i kao nastavnik istorije i direktor osnovne škole u Zrenjaninu "Jovan Jovanović Zmaj", teško pada činjenica da ima problem sa čitanjem.

- Teško čitam, imam problem sa očima, i to mi mnogo nedostaje. Novine brzo prelistam i pročitam ono što me interesuje, ali i tu su sitna slova. Sve u svemu, zadovoljan sam, porodica je blago, a unuci bogatstvo i to mi je posebna radost. Pre korone sam išao redovno na druženja u Udruženje sportskih velikana Novog Sada, a u poslednje vreme se sa kolegama iz raznih sportova čujem telefonom, svakodnevno. Svojom sportskom karijerom sam zadovoljan, posebno u mom Proleteru u Zrenjaninu, gde je sve počelo. Bio sam član Partizana nekoliko meseci, vratio se ponovo u Zrenjanin i još osećam taj miris klupskih prostorija. Pohađao sam školu i išao na treninge, 20 godina proveo u prosveti i isto toliko u sportu i smatram da ništa nisam propustio. Išao sam redovno na letovanja i zimovanja, obišao svet kao sportista...

NISAM BIO "LOŠ" NASTAVNIK

BRANISLAVA Simića posebno je obradovala nedavna poseta bivšeg učenika koji živi u Australiji.

- Doputovao je u Srbiju, raspitao se gde sam i došao da me vidi. Predavao sam mu istoriju 1961-1962. godine, setio sam se odeljenja, ali ne i svih detalja, jer ipak je od tada prošlo šest decenija. To me je razgalilo, izgleda da nisam bio "jako loš" nastavnik čim se učenici sećaju imena i prezimena - kaže Simić.