ISTORIJSKI DODATAK - RAT JE BIO NEIZBEŽAN: Šta bi bilo da je srpska vlada u celosti prihvatila ultimatum Austrougarske?

Sam ministar Berhtold je za taj slučaj imao svoj plan. On je otpravniku poslova nemačke ambasade u Beču 17. jula na direktno pitanje - "Šta ako Srbija prihvati ultimatum i ne dođe do ničega?", odgovorio da će onda Austrougarska dati sebi značajnu slobodu da izabere kako će provesti svoje zahteve. Prethodno, Berhtold je Stolbergu izneo stav da su zahtevi u ultimatumu neprihvatljivi za Srbiju.

Dakle, sve bi bilo urađeno u skladu sa odlukom da se pokrene rat protiv Srbije, koja je definitivno usvojena na sastanku zajedničke austrougarske vlade 19. jula 1914. godine. Prethodno, dok još nije bilo nikakvog rezultata istrage, prema svedočenju ministra Bilinskog Hajnrihu Kaneru 1917, zajednička austrougarska vlada imala je tu odluku već 3. jula, a 7. jula, posle "blanko čeka" Nemačke, na sednici su razmotrene smernice za rat. Sednicu je vodio ministar Berhtold:

"Jasno je da bi oružani pohod na Srbiju mogao da izazove rat sa Rusijom. Ali, s obzirom na to da Rusija okuplja države Balkana oko sebe i pokušava da ih instrumentalizuje protiv Monarhije, mi moramo preduhitriti protivnike pravovremenim obračunom sa Srbijom, i tako zaustaviti proces koji je u punom zamahu."

General Krobatin i austrijski premijer Štirk odbili su mogućnost rešenja krize diplomatskim putem. Jedini koji se još uvek protivio bio je grof Tisa. Svi su bili svesni da se ratom protiv Srbije ide i u rat protiv Rusije.

AUSTROUGARSKI diplomata visokog ranga grof Adalbert Šternberg, povodom knjige memoara barona Fon Gizla (poslednjeg austrougarskog poslanika u Beogradu) i nemačkog generala Štajnica, objavio je na stranicama Novog bečkog žurnala 1928. godine (preneseno u časopisu Ratnik) sledeći komentar o politici Bertholda i Austrougarske prema Srbiji:

"Ali ovaj rat, koji izgledaše neizbežan, da li se on mogao ipak izbeći? Berthold se ne upušta u ovo pitanje. On se izvlači ispod njega na jeftin način i prosto polazi sa te tačke, da je ona politika koja je onda vođena bila jedino moguća. Međutim, baš to je ono u čemu je ministar spoljnih poslova Balplaca bio slep. Svetski rat je bio izbežan, da smo mi Balkan cenili drukčije nego što smo činili. Nisu Srbi bili naši neprijatelji, nego smo mi bili njihovi. Kako sam ja često razgovarao sa Pašićem u Marijenbadu i Karlsbadu, ja sam saznavao kako govore naši protivnici. U ekonomskom pogledu mi smo opkolili Srbiju, sprečili smo joj svaki izlaz na more, bojkotovali njen izvoz, teško pritiskivali njihovu braću u Mađarskoj itd... Mi smo povredili vitalni živac Srbije. Berthold ne kaže da li se pokušalo ublažiti mržnja - koja zavladaše u Srbiji - miroljubivim duhom na ekonomskom polju, te da njoj ne ostane rat kao jedino sredstvo da spase svoj opstanak. Mi Srbiji nismo ostavili nikakvu drugu nadu za oslobođenje, nego samo rat. Prema tome, mi smo ti, koji smo rat sa Srbijom učinili neizbežnim. Erental je u tolikoj meri prezirao Srbiju, da nije čak ni vratio posetu Pašiću koju mu je ovaj učinio u Marijenbadu... Sam Berthold i ceo ostali svet znao je, da su same odredbe ovog ultimatuma značile što i objava rata. Podsećam u tome pogledu na jedno pismo grofa Tise upućeno caru 1. jula 1914. U njemu se veli: "Tek posle audijencije imađah prilike da govorim sa grofom Bertholdom i saznam o njegovoj nameri da se jednom raščiste računi sa Srbijom" i Tisa opominje protiv toga. Ali bila je tu jedna ličnost silnija od Tise, prvi veliki šambelan, koji je tada imao u svemu slobodan pristup na Balplacu i koji je uticao u presudnom smislu na Berhtolda."

DRUGI austrougarski diplomata, jedan iz uske grupe koja je uticala na formiranje vanjske politike poslednjih godina pred rat, baron Leopold fon Andrijan-Verburg (Leopold von Andrian-Werburg), započinje svoja sećanja na Julsku krizu 1914. tvrdnjom: "Mi smo započeli rat, ne Nemci i još manje Antanta - koliko ja znam".

Baron je u tom trenutku bio generalni konzul Austrougarske u Varšavi, ali na odmoru u Beču. Već 9. jula bio je u Ministarstvu gde ga je grof Hojoš upoznao sa namerama da se isprovocira rat na Balkanu. O Hojošovim namerama svedoči i ondašnji istoričar i ustavni pravnik dr Jozef Redlih (Josef Redlich) koji je ostavio beleške o njihovom razgovoru u dnevniku 15. jula 1914:

"Beč je odlučan da ima rat, ... on [Hojoš] je dodao 'ako to i vodi u svetski rat, nama je svejedno jer Nemačka podupire korak". Bivši vojni ataše na Cetinju i pripadnik austrougarskog Generalštaba Gustav Hubka je u svom eseju između dva rata razotkrio, protivno memoarima generala Konrada i službenoj istoriji, da je "austrougarska vojna dogma bila da rat protiv Srbije znači i rat protiv Rusije".

Sekretar u Ministarstvu inostranih poslova u Berlinu Cimerman predočio je 5. jula Aleksandru Hojošu, prilikom davanja "blanko čeka" da: "Verovatnoća evropskog rata iznosi 90 posto, ako Austrija preduzme korake protiv Srbije". Ceo nemački politički i vojni vrh je stajao na istom stanovištu da će u tom slučaju doći do rata sa Rusijom i Francuskom, a možda i sa Engleskom. Ricler, saradnik Betman-Holvega je u svom dnevniku 7. jula zapisao: "Akcija protiv Srbije mogla bi da dovede do svetskog rata".

Da u julu 1914. godine nije bilo sve do Srbije, smatrao je i bavarski poslanik u Beču:

"Pod Obrenovićima nije postojala mržnja Srba (prema Monarhiji). Nju su posejali samostalni (mađarski) agrarci; da se ona razvije učinila je austrijska industrija svojom eksploatacijom, a da postane velika zaslužna je pokondirena politika Balhausplaca."

Austrougarska je po svaku cenu želela rat. Atentat u Sarajevu je dočekala kao dobar povod da se obračuna sa južnim susedom za koga je držala da je u tom trenutku vojno nespreman i da će ona pre ruske intervencije u kratkoj "kaznenoj ekspediciji" potvrditi svoj legitimitet velike sile i pred suparnicima i pred saveznicima, a najviše pred domaćim stanovništvom. General Konrad, načelnik Generalštaba, konačno je "dobio" svoj davno željeni rat.