ISTORIJSKI DODATAK - AUSTRIJSKI CILJ - POKORITI BUNTOVNU SRBIJU: Vojvoda Putnik dugo nije hteo da poveruje da će glavni udar biti iz Bosne

Tako su, sa tom pretpostavkom, proigravane ratne igre na kartama, a od iste hipoteze pošlo se i u pripremi velikog manevra 1908.

Srpski vojni pisci, odreda istaknuti savremenici, razmatrajući srpski ratni plan i ideju strateškog dočeka, nisu pominjali dva detalja na koje podseća Trifunović: "Ovo je predubeđenje ostalo i onda, kada smo iz italijanskog Glavnog generalštaba, a preko njenog odličnog oficira pukovnika Negrija, dobili tačne podatke o austrijskom ratnom planu prema Srbiji. Ove smo podatke dobili u jesen 1912. godine, u jednom vrlo teškom momentu po nas, kad nas je Austrija u jednom preventivnom ratu htela lišiti pobede 1912. i svršiti jednom zasvagda sa 'buntovnom' Srbijom. Italija, iako saveznica Austrije bila je od nje ugrožena godinu dana pre, za vreme rata Italije sa Turskom zbog Tripolija, i malo je trebalo da Austrija i tada prema Italiji ne povede jedan preventivni rat. To je bio razlog koji je približio dva glavna generalštaba: italijanski i srpski. Tada dobijeni podaci tačno su se poklapali sa događajima dve godine docnije. Pa i general Fičev, načelnik bugarskog Glavnog generalštaba, 1912. godine na jednom sastanku sa vojvodom Putnikom, a prilikom razgovora o eventualnim austrijskim operacijama prema Srbiji, ukazivao je na obuhvatnu osnovicu Dunava i Save i operacijski pravac kroz Mačvu ka Valjevu, pre nego na Moravski pravac."

BILO je još nekih znakova, beleži u ovim naknadnim zapažanjima Trifunović, koji su mogli unekoliko otkriti namere Austrije. "Đeneralštabna putovanja austrijskog Glavnog đeneralštaba vršena su poslednjih godina većinom u Bosni i Sremu prema nama. Razvoj železničke mreže izvodio se u poslednje vreme ka donjoj Drini i Savi uz večitu njihovu bojazan da ćemo upasti u Bosnu i dići ustanak, pa usled toga utvrđivanje Sarajeva i pravca ka Drini. Izveštajni odsek srpskog Glavnog generalštaba izradio je skicu austrijske špijunaže od 1908. do1910. iz koga se vidi da je ona poglavito izviđala preko Drine i Mačve ka Užicu i Valjevu. A uvek velikim događajima predstoji i velika špijunaža budućih operacijskih pravaca."

Uprkos ovim činjenicama, srpska vojska je bila strateški iznenađena. Vojvoda Putnik dugo nije hteo da poveruje da je napad iz Bosne ujedno i glavni udar. Srpsko komandovanje, koje se rukovodilo geografsko-strategijskom logikom nije pretpostavilo da je austrijsko komandovanje zanemarilo ovaj osnov najvišeg vojnog zanata i podredilo ga političkim obzirima. Pa ipak, ovo početno iznenađenje bilo je prevladano veštim marš-manevrom II srpske armije koja je bila planom tako postavljena da po potrebi može da sadejstvuje I armiji na moravskom pravcu ili III armiji na drinskom. Odluka o pokretu ka zapadnom bojištu je donesena na dugotrajnoj konferenciji u Vrhovnoj komandi 12. avgusta. Nju nije bilo lako doneti jer je u još nerasvetljenoj situaciji trebalo napustiti odbranu vitalnih centara Srbije.

(Iz knjige: M. Bjelajac, P. Trifunović, "Između vojske i politike". Biografija generala Dušana Trifunovića 1880-1942)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Visoko stilizovana ucena - Pozadina austrougarske note Srbiji 23. jula 1914. godine

U VISOKO stilizovanoj noti, koju je dugo brusio baron Aleksandar fon Musulin, u optužbi protiv Srbije izloženo je da se "ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici, članovi ’Narodne odbrane’, i da su prebacivanje izvršile starešine srpske pogranične službe".U suštini, Srbija je optužena da je ona središte pokreta koji se manifestuje izvan njene teritorije, na tlu monarhije, i da upravo ona stoji iza čitavog niza atentata i ubistava. Srpska vlada je tolerisala rad raznih društava i udruženja upravljen protiv monarhije.

Dakle, svesno se prelazilo preko činjenice da je omladinski i revolucionarni pokret na tlu monarhije prevashodno bio njena unutrašnja stvar, koju su uočili njeni organi, zbog čega su u pojedinim pokrajinama (Hrvatska i Slavonija, Dalmacija, Bosna i Hercegovina) uvođena vanredna stanja i komesarske mere. Obraćanje njenih podanika Srbiji, okretanje pogleda na tu stranu, ne želi da se vidi. "Vidi" se samo maligni ekspanzionizam Beograda.

AKO SE IZUZME austrougarsko nastojanje da pošto-poto označi službenu Srbiju kao vinovnika atentata u Sarajevu i njen projekat "Velika Srbija" kao definitivno opasan po monarhiju, danas u svetu postoji jedan broj istoričara koji će ovo viđenje pokušati da osnaže i da istaknu da je Austrougarska imala moralno pravo na rat. Srpska vlada, da je htela, smatraju, mogla je mnogo učiniti za evropski mir time što bi u potpunosti prihvatila austrougarski ultimatum. Danas se ponovo prihvata teza Joakima Remaka, američkog istoričara, objavljena 1971. godine, "da Beograd nije računao na Veliku Srbiju, mogao je naći izlaz posle austrijskog ultimatuma. U tom slučaju, ako bi prihvatio ultimatum u celini, Pašić bi poremetio sve austrijske planove". Remak zaključuje da je "ostvarenje srpskih ciljeva bilo vredno rata s Austrijom, čak i pod uslovom da taj sukob pokrene evropske saveze".