APELI PROFESORA SRPSKOG: Po broju časova maternjeg jezika na začelju smo Evrope

Ovo su nam rekli profesori srpskog jezika i književnosti odgovarajući na pitanje kada bi kanon srpske književnosti o kome je nedavno u Tršiću usvojena Deklaracija - mogao da zaživi u praksi.

- Nema ko drugi da usvaja Deklaraciju o kanonu srpske književnosti sem najodgovornijih i najstručnijih srbista, odanih svojoj književnosti i kulturi - naglašava, za "Novosti", prof. dr Aleksandar Jovanović.

A na pitanje očekuje li da će Vlada, odnosno Ministarstvo prosvete, imati sluha za zahteve struke, naš sagovornik kaže:

- Da se poslužim jednom starom izrekom: naivni ljudi veruju, odgovorni zahtevaju. Najpre, Ministarstvo prosvete mora da u zakon ugradi prošlogodišnju Deklaraciju o povećanju broja časova maternjeg jezika i književnosti u osnovnoj i srednjoj školi, po čemu smo na dnu evropske lestvice. Potom, da se u izradi nastavnih planova i programa angažuju najodgovorniji, gore pomenuti srbisti, koje će predlagati srbističke katedre. Možda najpre, da Ministarstvo definiše ciljeve obrazovanja srpske mladosti i ulogu nacionalnih predmeta u njima. Da se u izradi programa jezika i književnosti ne daje prednost političkoj i rodnoj korektnosti nad umetničkom vrednošću i kulturnim značajem književnih dela. To su ne samo neophodni, nego i nužni koraci.

Prof. Jovanović pojašnjava da je Deklaracija koja je usvojena u Tršiću imenovala bitne momente kao dinamičke vizije celine naše književnosti u njenom istorijskom trajanju i savremenosti: neraskidivu vezu kanona sa srpskim jezikom, uključivanje celokupnog korpusa naše književnosti - narodne, stare i nove - nasta(ja)le na celokupnom srpskom kulturnom prostoru, simbolično uzev, od Hilandara do Sent Andreje i od Temišvara do Trsta, njegov identitetski i opštehumanistički značaj.

- Odgovoran pristup kanonu srpske književnosti koji zastupa Deklaracija, odlikuje se elastičnošću: izbor kanonskih pisaca i njihovih dela nije Deklaracijom zadat, nego su usvojeni kriterijumi na osnovu kojih treba prepoznavati dela koja jesu kanonska i koja nam se obraćaju u svakom vremenu - objašnjava prof. Jovanović.

Da je primena Deklaracije o kanonu srpske književnosti jedan od najprioritetnijih zadataka koji stoji pred prosvetom i školstvom, smatra i prof. dr Boško Suvajdžić.

- Od svih delatnika u obrazovanju i kulturi, a ponajviše od profesora srpskog jezika i književnosti, zavisi u kojoj meri će jednoglasno usvojeni zaključci u Deklaraciji biti uspešno realizovani - kaže, za naš list, prof. Suvajdžić.

Inače, usvajanje Deklaracije o kanonu srpske književnosti izazvalo je polemiku o tome koji su pisci i dela neizostavno moraju da budu deo lektire. Takođe, pitanje je i koji je to prostor koji kanon srpske književnosti treba da obuhvata.

Profesor Jovanović naglašava da Deklaracija daje načela kojih bi, na određen način, trebalo da se drže svi srbisti u svom radu, posebno u izradi univerzitetskih i školskih programa, nije se pravio spisak pisaca i dela, što bi za javnost bilo atraktivno, ali za samu stvar štetno.

- Ali, što se tiče savremene književnosti, nesporno je da su Ivo Andrić i Miloš Crnjanski pisci koje svaki iole obrazovan Srbin mora da pročita - ističe naš sagovornik. - Za njima dolaze svojim najboljim romanima Dobrica Ćosić, Vladan Desnica, Meša Selimović. U poeziji, kanon gotovo da je utvrđen, pitanje izbora se tiče tek mlađih pesnika. Samo u poslednjih pola veka imamo nekoliko zaista klasičnih pesnika: od Vaska Pope i Stevana Raičkovića, do Ivana V. Lalića i Ljubomira Simovića. U lektiri bi svakako moralo da bude mesta i za roman "Sudbina i komentari" Radoslava Petkovića, zbirku pripovedaka "Ćerka španskog borca" Dragana Stojanovića i izbor pesama Milosava Tešića - nabraja prof. Jovanović.

Istovremeno, prof. Suvajdžić podseća da je na srbističkoj konferenciji u Tršiću posebno istaknut značaj izrade i primene univerzalnih principa za oblikovanje srpskog književnog kanona na celokupnom srpskom jezičkom, književnom i kulturnom prostoru.

- Još jednom je naglašena važnost proučavanja dubrovačke književnosti u okviru kanona - kaže on. - Akcentovana uloga narodne književnosti koja je, što bi rekao Vasko Popa, "naša klasika, jedina i prava". Posebno je istaknuta suštinska i funkcionalna povezanost srpskog jezika i književnosti u nastavi.

Za profesorku književnosti dr Oliveru Krupež kanon je uvek "nekako oslonjen na prošlost i projektovan u budućnost".

- Obrazovni sistem treba da prati glavne tokove promena u društvu i da u skladu sa njihovim obimom i suštinom usmerava obrazovni proces ka očuvanju nacionalnih vrednosti - smatra ona.

Naša sagovornica ukazala je i na otežavajuće okolnosti u formiranju korpusa srpske književnosti. Ona ih nabraja:

- To su sporenja u naučnoj javnosti oko kriterijuma pripadnosti nacionalnom kanonu - da li je presudna nacionalnost autora ili jezik dela. Novonastale države svojataju stvaralaštvo pojedinih autora prema različitim merilima, pa se stiče utisak da se bez velikog otpora srpska kultura odriče velikog dela baštine na srpskom jeziku koja predstavlja pečat duhovnog razvoja srpskog naroda, iako bi se to moglo sprečiti zauzimanjem stava da je književnost na srpskom jeziku neosporno deo srpske baštine.

Ona, takođe, smatra da uspostavljanje kontinuiteta između 12. i 18. odnosno 19. veka predstavlja najkomplikovaniji deo sačinjavanja kanona. Po njenom mišljenju, otežavajuća okolnost je činjenica da Srbija nema popis dragocene kulturne baštine na kojoj se temelji njena državnost.

- Širom sveta nalazi se oko 5.000 srpskih srednjovekovnih rukopisa i knjiga iz nasleđa Nemanjića i Lazarevića - ističe profesorka Krupež. - Kako je srpska srednjovekovna država bila moderna i civilizovana, sa vladavinom zakona, sa rudnicima i metalurgijom, kulturom i prosvetom, sistematizovani spomenici toga vremena pružili bi dokaz o njenoj nedvosmislenoj pripadnosti evropskoj kulturi. Odvajanje od svedočanstava prošlosti, započeto 1918. promovisanjem jugoslovenstva, doprinelo je gubljenju identiteta i atmosferi beznađa i brisanja nacionalnog pamćenja.

Ova profesorka smatra da se u okviru nastavnog proučavanja srpske srednjovekovne književnosti ne bi smelo propustiti isticanje činjenice da nema centralnog registra ogromnog broja starih srpskih rukopisa, retkih knjiga, umetničkih dela i dokumenata koji su rasuti po bibliotekama, muzejima, arhivima ili privatnim zbirkama širom sveta.

- Ako nije moguće vratiti delove rasutog srpskog blaga, dovoljno je da se ono evidentira, naučno obradi, sistematizuje i uvede u obrazovni sistem kako bi svest o visokim vrednostima srpske srednjovekovne književnosti i kulture, kao potvrda istorijske pripadnosti Evropi uzdigla Srbiju u očima sopstvene omladine i povratila ugled u očima evropskih naroda - napominje ova profesorka.

A na pitanje koji su pisci deo kanona kaže:

- Andrić je nesumnjivo kanonski pisac, ali to ne znači da je sve što je napisao prikladno za lektiru u osnovnoj školi. Takav je slučaj i sa Lazarevićem, Stankovićem, Kočićem, Ćopićem, Rakićem, Crnjanskim, Kišom, Pekićem...

VRATITI DELA

PROFESORKA Krupež smatra da je neophodno u školski program vratiti određena dela.

To su po njoj: "O poreklu" Desanke Maksimović,"Na Gazimestanu" i "Simonidu" Milana Rakića, "Vreme smrti" i "Deobe" Dobrice Ćosića, "Priča o kmetu Simanu" i "Most na Žepi" Ive Andrića...Treba vratiti Svetog Savu u književnost svih razreda, Njegošev "Gorski vijenac"... Pozicionirati kao obavezna neka dela koja se sada međusobno isključuju: "Ratar" Veljka Petrovića i "O klasje moje" Alekse Šantića, "Gračanica" Desanke Maksimović i "Sveti Sava" Vojislava Ilića...

DVE DEKLARACIJE

U TRŠIĆU je ove godine usvojena Deklaracija o kanonu srpske književnosti, a prošle godine usvojena su dva dokumenta: Deklaracija o statusu srpskog jezika na nesrbističkim katedrama i nenastavničkim fakultetima u kojoj je navedeno da bi srpski jezik trebalo da se uvede kao obavezan predmet na fakultete i Deklaracija o neophodnosti povećanja broja časova u osnovnoj i srednjoj školi.