LIČKA KUĆA USRED BAČKE: Dom Dimića u Višnjevcu kod Subotice autentičan je objekat podignut po "receptu" iz Ostrovice kod Gospića

Ali za razliku od drugih starih kuća u ušorenim bačkim ulicama, ona nije nabijenica već od drveta pa je jedina autentična, tipična lička kuća u Vojvodini, a verovatno i u celoj Srbiji.

A, u njoj kao da je vreme stalo. Ništa se na njoj nije promenilo od 1922. godine, kada ju je podigao Todor Dimić, solunski dobrovoljac koji je po završetku Velikog rata dobio zemlju u pitomoj Vojvodini. Ne samo što joj ni vlaga, ni crvi ne mogu ništa, već ova brvnara u Obradovićevoj ulici u sebi čuva i uspomenu na nesvakidašnju gradnju koja se i danas prepričava.

Todor Dimić rodom iz Ostrovice, sela kod Gospića, nošen teškim životom na ličkom kamenu, početkom 20. veka otisnuo se u Ameriku, gde je radio najteže poslove u rudniku.

Tamo ga je zatekao Prvi svetski rat i kada je Kraljevina Srbija pozvala Srbe u Americi da se priključe dobrovoljačkom korpusu, ni sekundu nije oklevao. Sa svojim Srbima, u redovima srpske vojske već je bio 1915. Borio se junački i učestvovao u proboju Solunskog fronta.

Po završetku rata, 1918. vratio se u Ameriku, ali samo nakratko. U nesreći u rudniku ostaje bez ruke, dobija naknadu kao obeštećenje i vraća se u Liku, gde su mu bili roditelji i devet sestara. Imanje u Ostrovici bilo je tesno da ih sve prehrani i Todor prihvata pomoć Kraljevine SHS i uzima devet jutara zemlje na pustari između Subotice i Čantavira, na kojoj je potom nastalo selo Višnjevac.

- Problem je nastao kada u Vojvodinu trebalo da dođe njegov otac a moj pradeda Jovan - priča Branislava Jarić, rođena Dimić, dok nam pokazuje svoj dom.

- Kada su mu ispričali kako ovde grade kuće od zemlje, nabijenice, živ nije hteo da čuje da u takvoj kući živi. Nije hteo da dođe dok mu se ne napravi kuća od drveta kakvu je imao u svom selu. Deda Todor nije imao kud, nego je počeo da pravi kuću. Posečena je šuma u okolini Ostrovice u Lici i četiri vagona građe vozom su stigla u Vojvodinu. I sada je to komplikovan i skup posao, a ne tada. Kažu da je deda na to potrošio dobar deo odšete dobijene za izgubljenu ruku.

Kuću su, naravno, gradili Ličani doseljenici, jer su jedini znali da je naprave u originalu, onako kako je pradeda Jovan tražio.

- Ovdašnjim ljudima je to bilo čudno, zašto se gradi tako kada zemlje i gline ima u izobilju. Kada je otišao u Čantavir da kupi nekoliko kilograma eksera, trgovac nije hteo da mu proda, mislio je da hoće da otvori konkurentsku radnju - priča dalje Branislava, naslednica ličke kuće na severu Bačke.

- Tek kada je kuća završena, u ravnicu su došli pradeda Jovan i prababa Sava sa šest još neudatih kćeri. Onda možete da zamislite koliko dece se u ovoj kući podiglo. Bila je uvek puna ljudi, domaćinska u svakom smislu reči.

Kuća i danas leži na ličkim balvanima. Drvena građa nije vidljiva, jer je kuća spolja i iznutra "oblepljena", a koliko je ona i danas očuvana svedoči greda u kuhinji koja je bukvalno netaknuta. Prostor između drvenih zidova popunjen je zemljom i plevom, tako da ima izolaciju na kojoj bi joj mnoge savremene pozavidele. U podrumu se vidi široka greda "venčanica" na kojoj stoji osnova kuće, a na tavanu je isto takva "podumjenta" koja drži sredinu kuće. Tu su i patosi, tavani, daske poređane jedna uz drugu koje i danas stoje baš onako kako su ih u leto 1922. postavili Jovan i Todor Dimić.

- Još čuvamo stvari donete iz Like pre jednog veka: Ogledalo, garnišne i čiviluk. A, većinu, kao što su klupa, tkane stvari i pokućstvo, dali smo Istorijskom muzeju u Novom Sadu, koji planira da u oktobru napravi novu postavku. Stručnjacima Muzeja bilo je čudno i iznenađujuće što mi i dalje u njoj normalno živimo. Kažu da se tako nešto više ne može videti. Pre petnaestak godina postojali su planovi da se kuća pretvori u muzej. Napravljen je plan, ali se od toga odustalo - ispričala nam je Branislava.

ZAVET PRADEDE JOVANA

KADA je umirao, stari Jovan Dimić, pradeda naše sagovornice, potomcima je ostavio zavet.

- Ako te nevolja pritisne, radije prodaj zemlju nego kuću. Čuvaj je i ostavi u nasledstvo svom detetu. On je to preneo svojoj deci, a oni nama, meni i mojim sestrama. Naša lička kuća za nas ima neprocenjivu vrednost - s ponosom i vidno uzbuđena priča Branislava.