ISTORIJSKI DODATAK - DEMON JUGOSLOVENSKE REVOLUCIJE: Edvard Kardelj je još 1939. pisao da je cilj Slovenije da stvori svoju nezavisnu državu

Edvard Kardelj, potonji glavni ideolog pokreta, otac svih zakona i ustava kojima su menjani društvo i država, objavio je 1939. veliku raspravu "Razvoj slovenskog nacionalnog pitanja". Tada je još imao stari pseudonim Sperans, koji će u ratu zameniti drugim.

On već na početku veli da slovenački narod 1918. nije ostvario svoje narodne ciljeve. Umesto toga, on je još više podeljen, a u okviru jugoslovenske države nije postao ravnopravan sa drugima. Ostao je podeljen u četiri države, a na njegovim granicama su dve velike imperijalističke sile. Cilj Slovenaca je uvek bio da stvore svoju nezavisnu državu, a unitarističko spajanje je samo jedan oblik tiranije.

Oni su se držali Austrije, jer je to diktirao Vatikan. Katoličkoj crkvi je bila neprihvatljiva misao da bi Jugoslaviju moglo voditi pravoslavlje, kaže Kardelj.

Posle 1918, razvoj u Hrvatskoj, kao i u Sloveniji, pokazao je da su Srbi, Hrvati i Slovenci "tri samonikla naroda, čiji se bratski suživot može postići samo onda, ako u političkom uređenju države bude zajamčen slobodni razvoj svakog naroda". Slovenci se sada (1939) moraju držati jugoslovenskog državnog okvira, ali će to zavisiti samo od razvoja okolnosti.

Mislio je na mogućnost verovanja slovenačkih seljaka da im Nemačka može doneti nezavisnost, kao što je, upravo te godine, podarila Slovacima. "Namesto gesla o samoodlučivanju naroda koje je prazno i varljivo, ako se ne dopuni potpunim jemstvom za narodnu nezavisnost, mi smo postavili jasno geslo o samoodlučivanju naroda s pravom da otcepljenja, koje jedino tako jamči da svaki narod slobodno odluči o obliku svoga života među drugim narodima."

CITIRA MASARIKA iz oktobra 1918. o tome da je sloboda osnovni uslov federalizacije i da će se "slobodni narodi Srednje i Zapadne Evrope lako federalizovati, ako to budu smatrali za potrebno". Kardelj ne odobrava srednjoevropske perspektive slovenačkog naroda.

U Jugoslaviji slovenački narod treba da ostvari središte okupljanja svih Slovenaca. "Jugoslavija ima značaj za Slovence samo toliko i dotle, dok u njoj budu obezbeđeni njihovi slovenački narodni interesi. Ko bude tražio njen značaj negde drugde, zaći će na stranputicu." U prvom izdanju svoje rasprave, Kardelj je visoko hvalio politiku Vlatka Mačeka. Citirao je njegovo shvatanje nacionalizma, kao težnje za slobodom, iako, u principu, osuđuje nacionalizam.

Ipak, smatra da postojeći jugoslovenski okvir treba održavati, jer  jedino on daje mogućnost odbrane slovenačkih nacionalnih interesa i istorijskih težnji.

Kada je 1962. Kardelj stvarao temelje novog jugoslovenskog ustava, sa tendencijama pretvaranja federacije u konfederaciju, ova predratna stanovišta postala su jasnija. Ona su i pre 1962. predstavljala osnovu ponašanja. Tršćansko pitanje nije smatrao završenim. Stvorena je posebna organizacija Komunističke partije za Trst i Julijsku Krajinu, uz određene veze sa Slovenijom. Dva puta je izazivana međunarodna kriza zbog obaranja američkih aviona, pri kojima je jednom došlo do pogibije cele posade. (...)

Već 1957, Edvard Kardelj je u novom popravljenom izdanju svog predratnog dela o razvoju slovenačkog nacionalnog pitanja, ocenio da se "sa birokratsko-centralističkim tendencijama povezuje velikosrpski nacionalizam". On dobija prirodno jugoslovenski oblik. Ovo je bio samo vrh ledenog brega, koji je sa sobom nosio jedan novi preokret u istoriji jugoslovenske revolucije, koji ona sama u sebi nije negovala, niti ga odgajala niti istorijski uslovljavala.

U godinama kada je izgledalo da se konačno razvoj istorije postarao da opravda jugoslovensku ideju o mogućnosti zajedničkog života tako razjedinjenog stanovništva, koje su vekovi religiozne netrpeljivosti pretvarali u zavađene tabore, otrov je došao od same glave, od vođstva te revolucije.

EDVARD KARDELj je bio najviši domet slovenačke nacionalne kulture u celoj prošlosti. Nikada, ni pre ni posle, neće jedan čovek dobiti u ruke jednu evropsku državu od oko dvadeset miliona ljudi.

Ta država je stvorena korišćenjem ustanka srpskog naroda 1941. da spase Jugoslaviju kao državu i istorijsku ideju. Edvard Kardelj je Mefistofeles jugoslovenske revolucije, s kojim se istorija nalazila da mu u ruke da ključ tako efikasnog nasilja, kao što je bila "diktatura proletarijata", da njome može uticati i menjati istorijsku sudbinu celih naroda.(...)

U godinama kada je Jugoslavija izgledala kao društvo koje je počelo da staje na noge, Edvard Kardelj je sa grupom vođa te države počeo da izgrađuje filozofiju o tome da je jugoslovenska revolucija 1941. imala drugi pravac, te da je izbila zbog izgradnje socijalizma i davanja pravo svakom narodu da se otcepi i izabere neki drugi državni savez.

Hrvatski istoričar Dušan Bilandžić, u istraživačkom delu o modernoj hrvatskoj istoriji (1999), ovako je opisao Kardeljevu koncepciju istorijskog smisla jugoslovenske revolucije 1941-1945: "Jedina autentična jugoslovenska snaga bila je Komunistička partija Jugoslavije". Ali ni njezina politička koncepcija nije bila jednoznačna. Primarni cilj Komunističke partije Jugoslavije bio je osvajanje vlasti, uništenje kapitalizma i „izgradnja“ socijalističko-komunističkog društva.

U takvoj viziji, nacionalna država - hrvatska, srpska, jugoslovenska i bilo koja druga - sekundarni je cilj. U tom smislu, državna formacija može biti i balkanska i podunavska i srednjoevropska, kao i paneuropska integrirana s SSSR-om. Bitan je, dakle, komunizam u viziji kakvu je izgradila Kominterna od svog osnivanja 1919. godine...

TEZU DA JE SOCIJALIZAM, a ne Jugoslavija, bio glavni cilj Komunističke partije Jugoslavije, isticaće Edvard Kardelj, glavni autor svih njezinih ustava, i uz Tita glavni njezin arkitekt; naime, ponovio je to više puta šezdesetih godina kada je izbila kriza, i upozoravao unitarističke snage da Komunistička partija Jugoslavije nije 1941-1945. ratovalo samo za obnovu Jugoslavije, već i za stvaranje socijalističkih odnosa".

Nikada podunavski klerikalizam nije stvorio dalekosežniju moć, nego što je "diktatura proletarijata" to Kardelju dala.

Ovde se krug završava. Edvard Kardelj je u svojoj istoriji slovenačkog nacionalnog pitanja 1939. jasno rekao da je cilj slovenačke istorije da stvori svoju nezavisnu državu, da to ostvari u jugoslovenskoj zajednici, pa da po pravu na otcepljenje bira neki drugi federativni savez prema svojim interesima.

Taj način mišljenja je bio moguć samo na površini lične diktature, gde je celo društvo bilo stavljeno pod policijsku kontrolu. U uslovima elementarne slobode mišljenja, kao što su bili "Junski dani" 1968, ovo bi bilo nemoguće i formulisati, a kamoli od toga napraviti istorijsko načertanije za celi budući razvoj jugoslovenskih naroda. Ona rušilačka ideologija je najviši istorijski domet koji je slovenačka kultura mogla ikad da dosegne.

Samo razaranjem državnih tvorevina, izgrađenih na piramidama kostiju nekoliko miliona izginulih ljudi, mogla je svoju narodnu zajednicu da stavi u središte jedne neprirodne srednjoevropske federacije, koja nikad u istoriji nije predstavljala ljudski progres.