SLEPI MARATONAC SVIMA ZA PONOS: Marko Marjanović (33) istrčao svoju prvu međunarodnu trku, "Dva grada", u Sarajevu i Istočnom Sarajevu

Društvo su mu pravili prijatelji i trkači Olivera Milivojević, Aleksandar Kovačević i Ljiljana Latinović.

- Trka je bila odlična, vreme nas je poslužilo. Nije bilo vrelo. Deo staze je išao kroz šumu. Ništa od svega ovoga ne bih postigao da nemam tako dobru ekipu - rekao nam je Marko odmah posle trke.

Pravo sa cilja njegova ekipa obišla je staru pravoslavnu crkvu Svetih arhanđela Mihaila i Gavrila, kod Baščaršije.

Marko je, inače, profesor ruskog jezika i književnosti i bavi se prevođenjem. Od najranijeg detinjstva je samostalan. Rođen je u Koceljevi, ali je već sa osam godina došao u Beograd, gde je upisao specijalizovanu školu za slepu i slabovidu decu "Veljko Ramadanović". Prvih mesec dana, sam u nepoznatom gradu, često je plakao. Ali to ga je na neki način očeličilo. Toliko da je pre četiri godine sam putovao u Moskvu, na tenkovski biatlon!

- Oduvek sam voleo trčanje, samo nisam imao ekipu sa kojom bih trčao. Nije to samo da neko sa tobom istrči trku, potrebno je i mnogo zajedničkih treninga. Pokušao sam 2015. i 2016, ali sam zadobio povredu kolena, pa sam morao da pauziram. Bavio sam se raznim sportovima: plivanjem, džudom, išao sam u teretanu - kaže Marko.

Dodaje da osobe sa hendikepom često imaju problem ako žele nešto ozbiljnije u životu da urade na bilo kom polju. Nailaze na skepticizam, otpore, nedostatak podrške, pitanja "Gde ti to možeš?" I kad postignu neki uspeh, veruje se da ih je neko progurao. Ali, on se na to ne osvrće.

- Ranije nisam verovao da bih mogao da trčim ni pet, a kamoli 42 kilometra. Na prvom treningu na Adi Ciganliji od napora me je boleo stomak, strašno sam se zamorio. Ali nije bilo odustajanja.

Posle oporavka od povreda, 2018. ponovo počinje da trči sa drugaricom, pošto se prethodni partner za trčanje odselio u Ameriku. Prvo leto uz redovne treninge bilo mu je naporno, ali je naučio koliko je bitno da bude psihološki rasterećen. Vredno je vežbao od maja do septembra i istrčao prvo 10 kilometara, u julu, za manje od sata, a onda i prvi polumaraton: 21 kilometar za manje od dva sata! Kaže da to kasnije nije uspeo da ponovi.

Prvi maraton, Beogradski, trčao je u aprilu 2019.

- Imao sam tremu jer tokom zime nije bilo mnogo treninga. Prošao sam bolje nego što sam mislio, sa malom upalom mišića, ali bez grčeva. Davali su mi skupe čokoladice na okrepnim stanicama, ali video sam da mi šećer ne prija, jer mi energija brzo splasne. Pred trku mi najviše odgovara parčence hleba i malo slanine ili burek sa mesom. Domaći kajmak najbolje diže elektrolite - kaže Marko.

On je prvi trkač bez vida koji je istrčao Beogradski maraton. Na sledećem, virtuelnom, prošle godine, u vreme korone, čak je spustio lično vreme. Od tada je maštao o trci u Sarajevu.

- Oduvek me je nešto privlačilo tom gradu, proučavao sam njegovu istoriju, topografiju - kaže Marko.

Olivera, koja je ranije živela u glavnom gradu BiH, kaže:

- Da ga je čovek pitao bi li više voleo da ide u Njujork ili Sarajevo, rekao bi Sarajevo! Ima arhetipsku bosansku dušu!

Marko nema velikih želja, a neke manje već su mu se ispunile. Recimo, da leti zmajem. Sledeća je da - skače padobranom.

AUDIO-ROMANI

POŠTO u Srbiji nema ruskih knjiga na Brajevoj azbuci, Marko mahom sluša audio-romane. Veliki je ljubitelj "Tihog Dona" Šolohova i "Idiota" Dostojevskog. Od domaćih pisaca neprikosnoven mu je Andrić.