ISTORIJSKI DODATAK - ANTIFAŠIZAM U TEMELJU SVESTI: Osamdeset godina od izbijanja opšteg ustanka u Srbiji protiv okupatora
U TITOVOJ Srbiji za Dan ustanka izabran je 7. jul, datum međusobnog obračuna sunarodnika, "na crveno slovo", na Ivanjdan. Time nije naglašen otpor stranom okupatoru, nego "klasni rat" i revolucija.
Nije izabran, recimo, 27. mart 1941, kada su Srbi bili ujedinjeni u otporu nacizmu i fašizmu, spremni da za to plate najvišu cenu. Nije izabran majski izlazak Draže Mihailovića na Ravnu goru, niti junski ustanak Srba Hercegovaca iz sele Kazanci, predvođenih popom Radojicom Perišićem, protiv hrvatskih i muslimanskih ustaša. Hteli su da izbegnu sudbinu susednog sela Korita, gde su ustaše pobacale muškarce u jamu. Ni njihov juriš na ustašku postrojbu u Avtovcu, na Vidovdan 1941, nije izabran za početak ustanka.
Srbi su se 1941. suočili sa svojim starim neprijateljem, starijim od fašizma, nečim što je, kroz ustaški pokret, samo poprimilo fašističku formu. Bio je to verski rat rimokatoličke crkve protiv istočnih jeretika. Podstaknuti starim krstaškim instinktima, i protestanti su pokazali spremnim da jurišaju na šizmatike. I taj neprijatelj nije poražen 1945. On je, kroz "pacovske kanale" uspostavio najtešnju saradnju sa Anglosaksoncima, spasao svoje ljude, uključujući čak i Pavelića, i nastavio da živi. Udruženi, vratili su se 1991. godine.
ANTIFAŠIZAM je 1941. godine ugrađen u temelje srpske nacionalne svesti. Jedna od prvih žrtava fašističkog zla bio je kralj Aleksandar Karađorđević. Prvi otpor nacifašizmu pružili su, u stvari, srpska Crkva i oficiri. Oni se nisu bojali onih koji su pred njima bežali 1918. godine. Hitler je odlično znao da su u Jugoslaviji njegov glavni protivnik bili srpski nacionalisti. Oni su pokrenuli 27. mart, pa su im se komunisti pridružili. Isti ljudi su pokrenuli ustanak 1941, pa su za njima, pošto je napadnut SSSR, krenuli partizani. Svako ozbiljnije proučavanje partizanskog pokreta, naročito zapadno od Drine, pokazaće u njemu izrazito srpsku, epsku, guslarsku boju.
Današnje uporno poistovećivanje antifašizma sa komunizmom podjednako je neistorijsko kao i poistovećivanje fašizma sa komunizmom, u okviru teorija o totalitarizmu. Formalne sličnosti su nesporne, ali fašizam i nacizam neposredno izrastaju iz zapadnog, krstaškog, ratničkog kolonijalizma, čija je neodvojiva komponenta bio rasizam, kao teorijsko opravdanje belih Evropljana za sistematsko uništavanje celih ljudskih populacija u Americi, Africi i Aziji. Ne sme se zaboraviti da su rasisti i unutar bele rase prepoznavali superiorne Germane i inferiorne Slovene. To zlo, staro vekovima, 1914. se okrenulo protiv Srba i Rusa, a od 1939. pridodati su im Jevreji i Romi. Sudbina Srba, Jevreja i Roma u NDH je dokaz da se ono tada udružilo i sa drevnim rimokatoličkim ekskluzivizmom.
DANAS se srpska borba protiv fašizma nipodaštava pored ostalog i zato što smo poverovali u monopol partizana na antifašizam. Tako je, sa padom evropskog komunizma, devalviran i antifašizam. Onda su došli i antikomunisti, pa smo se tog dela svoje istorije odrekli baš kao što smo, zahvaljujući antikomunizmu i neuzvraćenoj ljubavi prema nekomunističkom, kapitalističkom Zapadu, raskrčmili i za šaku dolara Zapadu prodali uspešna "komunistička" preduzeća, rasturili JNA i službe bezbednosti. Zato sada imamo problem sa istorijskom, nacionalnom svešću, imamo kolonizovanu kulturu, propalu privredu i državu koja se odriče sopstvenog suvereniteta i integriteta.
Pravi potomci nacista i fašista su zemlje NATO koje, vođene uverenjem u sopstvenu kulturnu superiornost i istorijsku izabranost, vode osvajačke pohode širom sveta, protiv suverenih zemalja. Hitlerove ambicije su bile evropske, NATO liberali hoće da vladaju svetom. Gebelsova propaganda bila je smešna u poređenju sa globalnom hegemonijom anglosaksonskih medija. Ne zaboravimo da se i Hitler kleo u ujedinjenu Evropu. U "Majn kampfu" on se divi kolonizatorskim, rasističkim pohodima Amerikanaca i Engleza na "Divljem zapadu" i u Indiji.
Zauzeti podelama na četnike i partizane, dok jedni drugima prebrojavamo antifašistička krvna zrnca, mi ne vidimo i ne razumemo Zlo, koje je ponovo tu, pred nama. Genocid u NDH, ali i na Kosovu i Metohiji, u sastavu velike Albanije, ključno su srpsko iskustvo u Drugom svetskom ratu. Kada to razumemo, shvatićemo zašto nas potomci zločinaca iz 1941. optužuju za sva zla ovoga sveta, i zašto i danas pokušavaju da nas sbrišu sa lica zemlje.