UZ GODINE DOLAZI I PREOSETLJIVOST: Starenje često prate manje ili veće promene u ponašanju, ali ovo stanje ne mora nužno da bude bolest

I sami su ponekad svesni da se njihovo ponašanje promenilo, stvari koje im možda ranije nisu bile važne odjednom su postale pitanje života i smrti, a druge, do kojih im je koliko do juče stalo, sada su nevažne. Naravno, to ne mora biti pravilo, jer kao što odrastaju na različite načine, tako ljudi na različite načine i stare.

Okidač za najrazličitije promene u odnosu starijih osoba prema okolini, ali i sebi, kada do njih dođe, obično su bolest, nemoć, usamljenost, smrt supružnika... Te promene su kod nekih gotovo neznatne, kod drugih su veće. Starenje je prirodan proces, traje čitavog života, a na njega utiču individualna životna iskustva, pa je tako tipičan za svaku osobu.

Ipak, kod svih ga neminovno prati usporavanje telesnog i psihičkog funkcionisanja. Posle sedamdesete godine dešava se i da se ljudi osećaju nestabilno dok hodaju, nekima smeta oštećenje sluha, nije lako boriti se ni sa slabljenjem vida. Ponekad se zbog toga ljudi osećaju nesigurno ili depresivno.

- Istina je da starost nije bolest i da, iako dolazi do postepenog pada u psihofizičkom funkcionisanju, ljudi mogu živeti srećno i produktivno - kaže prim. dr sc. Aleksandra Milićević Kalašić, neuropsihijatar.

- Starenje bi trebalo da bude pozitivno iskustvo, orijentisano ka budućnosti. Ono se može učiti, a s tim treba krenuti od momenta kada se osvestimo i prihvatimo konačnost života.

Takođe, dodaje da su promene u životu nužne i neophodne:

- Prvo odrastamo, a zatim naprasno odlučimo da starimo. Mnogo bi bilo bolje da odrastamo i dalje, jer bi sve promene bile mnogo prihvatljivije, ne postavljajući nepotrebna ograničenja. Sagledali bismo i postojeće prednosti. Problem starenja je više od nastalih fizioloških promena, obuhvata menjanje stavova i odgovora na svet oko nas. S obzirom na to da postoje različiti obrasci starenja, ne postoji tipično ponašanje karakteristično za ostarele osobe. Starost nije namet, koji osoba treba pasivno da podnese, već situacija kojom treba vladati. Proces starenja određen je prethodnim životnim iskustvom, okolnostima u kojima se osoba nalazi i njenim planovima za budućnost.

Istraživanja su pokazala da kod 20 odsto svetske populacije starije od 60 godina postoji neka vrsta psihičkih poremećaja, poput anksioznosti, depresije ili demencije, kao i akutnih konfuznih stanja ili delirijuma. U starosti su somatsko i mentalno zdravlje međusobno uslovljeni više nego u drugim životnim dobima. Ponekad je dovoljna mala promena, poput blagog skoka temperature, pa da dođe do uznemirenosti i akutno konfuznog stanja. To može da izgleda kao da je zdrava osoba odjednom upala u demenciju, što najčešće nije slučaj. Prosto, ljudi u starosti mogu postati preosetljivi na bilo kakve promene.

To može biti razlog zašto mnogi sve doživljavaju dramatičnije nego pre. Nekim starijim osobama sredina često "zalepi etiketu" da su hipohondri, međutim naša sagovornica objašnjava da je logično da budu više okrenuti sebi budući da provode više vremena u samoći, pa "osluškuju" svoj organizam.

Kod mnogih najčešće zaista postoje zdravstveni problemi, oni nisu izmišljeni. Na psihu u tom životnom dobu najviše utiče gubitak sluha, po pravilu u većoj meri nego gubitak vida.

Teško se prihvata slušni aparat, uprkos tome što je on uslov za kvalitetan život. Ljudi s godinama teško prihvataju nove okolnosti i počinje da ih hvata bojazan od teške bolesti, gubitka partnera, samoće, zavisnosti, socijalne ugroženosti i smrti, koja je, u suštini, u osnovi svih strahova.

Od toga koliko je neka ličnost otporna na promene zavisi da li može sama da prevaziđe krizu npr. posle smrti supružnika ili joj je potrebna pomoć.

Prema rečima naše sagovornice, dramatične izmene ličnosti i ponašanja uvek su ozbiljno stanje i potrebno je potražiti pomoć stručnjaka.

- Demenciju karakteriše gubitak sposobnosti osobe da pamti, misli, rasuđuje, izmene ličnosti u svakodnevnim aktivnostima. Ako okolina primeti da stariji imaju odstupanja od uobičajenog ponašanja, ako se ne snalaze u poznatim prostorima, zaboravljaju da rade ono što im je do juče bio deo rutine ili brkaju kad koji lek treba da popiju, vreme je za stručnu pomoć - kaže naša sagovornica.

PLAŠE SE DA IH POTKRADAJU

PONEKAD stariji upadaju i u psihozu, kada "njihova" realnost ne odgovara objektivnoj situaciji. Tada često misle da ih neko potkrada ili pokušava da im učini nažao, što može biti uvod u demenciju.