SUSRET SA ISTORIJOM, TITO I DRAŽA VEROVALI U MOĆ CRVENE ARMIJE: Povodom 4. jula i istorijskog dodatka o 80 godina antifašističkog ustanka

Istina je, dodaće naš jedini nobelovac, naprotiv, da je sve ono što je čovek nekad mislio, osećao i radio, neraskidivo utkano u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti.

Na našu veliku žalost, ta svetlost nije obasjavala jedan popriličan deo prošlosti u vezi sa Srbijom i srpskim narodom. Logikom našeg nobelovca, ti događaji nisu pomagali i služili razumevanju naše sadašnjosti. Bili su i ostali u funkciji ideologije. Posle gotovo poluvekovnog potiskivanja iz istorije srpskog nacionalnog pitanja i objektivnog tumačenja karaktera sukoba partizanskog i četničkog pokreta u toku Drugog svetskog rata, naišla su dva talasa analize prošlosti. Prvi koji je negirao gotovo svu istoriografiju do kraja osamdesetih godina prošlog veka i drugi, u novije vreme, koji dovodi u pitanje naciju kao okvir i cilj događanja, u ime nekakve moderne, ali nejasne ideje, da se kritikuje nacionalizam.

Tako je, hteli mi to da priznamo ili ne, srpsko nacionalno biće ostalo raspolućeno. Zato danas imamo "prvosrbijance", "drugosrbijance", a najverovatnije i "trećesrbijance".

Osnovna je dilema, koja provejava u moru novih knjiga, uglavnom publicističkih, i senzacionalističkih novinskih feljtona - ko je prvi upalio iskru pobune 1941: partizani, odnosno komunisti, ili četnici, što će reći srpski nacionalisti. Milorad Ekmedžić na to pitanje daje odgovor:

- Istina je u činjenici da nisu ni jedni ni drugi digli taj oružani otpor, nego je on digao njih.

VEST da su nemački tenkovi, u zoru 22. juna, bez objave rata, prešli sovjetske granice, sa oduševljenjem je primljena kod većine Srba u Srbiji, a posebno kod onih u Crnoj Gori i Hercegovini. Kod prvih je preovladavalo ubeđenje da je stigao čas kada će tri moćne države - SSSR, Engleska i SAD - konačno moći da doakaju Hitlerovoj armadi.

Partija, koja se držala pasivno, plašeći se reakcija iz Kominterne da eventualnim akcijama ne ugrozi sporazum o prijateljstvu između Moskve i Berlina, napadom Nemačke na Sovjetski Savez menja odnos prema okupatoru, ali ih njihova ideološka percepcija navodi na potpuno pogrešne procene ratnog razvoja događaja. Bili su uvereni da će Sovjeti najkasnije za dva meseca stići u Beograd. Na sednici CK KPJ, 22. juna u Molerovoj ulici u Beogradu, Tito naređuje da se dva puta dnevno štampa bilten o uspesima Crvene armije, a Milovanu Đilasu je naložio da organizuje grupu ljudi koja će u datom času preuzeti vlast u prestonici. Zbog toga je njegova prvobitna ideja bila da svoj glavni štab locira u Homoljskim planinama gde bi se sreo sa Crvenom armijom, kada ona iz Moldavije preko Vlaške, stigne na Karpate i Dunav. Bio je to davnašnji san komunista, ispevana je čak i pesma "Duni malo vetre od Karpata i otvori Crvenoj vojsci vrata". Zabeležena su i Titova naređenja da se krče polja za prizemljenje sovjetskih padobranaca.

Izlazak "na teren" članova KPJ i SKOJ, a i njihovih simpatizera, budućeg jezgra partizanskih odreda u Srbiji, počeo je posle 4. jula 1941, odnosno nakon odluke Politbiroa KPJ da se krene u oružane akcije protiv okupatorske vojske. Ovome je prethodila direktiva Kominterne od 22. i 24. jula da se počne sa pripremama za oružani ustanak i počnu sabotaže na vitalnim objektima i saobraćajnicama. (U samoj Srbiji pred ustanak u leto 1941, bilo je 2.500 članova KP, oko 1.000 kandidata i oko 9.400 članova SKOJ.) Do 10. avgusta 1941, u Srbiji je formiran 21 partizanski odred. U septembru, broj boraca u svim odredima iznosio je oko 14.000. U vreme Užičke republike, broj boraca je narastao na 30.000. Vrhovni štab narodnooslobodilačkih partizanskih odreda formiran je u septembru 1941, u Stolicama.

Njega su u prvom času činili članovi CK KPJ, a kasnije je popunjavan i istaknutim vojnim starešinama.

U SILINU Crvene armije, pored komunista, verovao je i vođa njihovog "konkurentskog" pokreta pukovnik Dragoljub Draža Mihailović. On je imao dvojaki odnos prema SSSR, nije voleo komuniste, ali je bio ubeđen da će se ova velika pravoslavna država, kad-tad probuditi iz "boljševičkog sna", i da će u njoj pobediti panslavenska zajednica. Zato je valjda, što je danas evidentno na osnovu dokumenata iz ruskih arhiva, 1937. godine ponudio obaveštajnu saradnju sovjetskim službama.

U vreme nemačkog napada na Sovjetski Savez, pukovnik Mihailović je već bio stacioniran na Ravnoj gori i sa grupom oficira započeo formiranje vojne organizacije i pripreme za gerilski rat. Međutim, za razliku od partizanskog štaba koji je imao stalnu vezu sa centralom Kominterne u Moskvi, on nije imao nikakav kontakt sa Vladom generala Simovića u Londonu, niti sa predstavnicima Velike Britanije.

Dragoljub Jovanović, jedan od najuglednijih i najobrazovanijih političara opozicionara u Kraljevini Jugoslaviji i predsednik Narodne seljačke stranke, u svojim memoarima iznosi zanimljiv podatak, koji je po svemu sudeći, još više otežavao položaj budućeg "gorskog đenerala". Po ovoj tvrdnji generalski krugovi nisu mnogo poštovali Mihailovića. "Ni do rata, a ni kad je postao vođa gerile" - zabeležio je Vasa Kazamirović. Neki od generala, poput Vladimira i Emila Belića, inače braće Aleksandra Belića, predsednika Srpske akademije nauka, govorili su o njemu sve najgore, nazivajući ga i - "šupljoglavcem" i "pijandurom".

Ništa bolji odnos nije bio ni u okruženju emigrantske Vlade u Londonu, inače sklonom spletkarenju. U Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti nalaze se svojevrsni memoari Vasilija Trbića (u međuvremenu su publikovani), čoveka sa krajnje zanimljivom biografijom. Rođen je u Slavoniji, bio je iskušenik u manastiru Hilandar, potom starešina četničkog odreda u Makedoniji. Drugi svetski rat provodi na Bliskom istoku i u Turskoj. U Carigradu je imao dobro organizovanu obaveštajnu službu. Održavao je kontakte sa Englezima i Amerikancima, ali i sa Sovjetskim Savezom.

TRBIĆ u svojim sećanjima iznosi jedan gotovo neverovatan podatak: kako je izbeglička vlada u Londonu saznala za četnički pokret u Srbiji. On piše da mu je Dragomir Rakić, vlasnik fabrike džakova u Mladenovcu, krajem jula 1941. u Carigradu, preneo poruku majora Aleksandra Mišića, jednog od prvih saradnika Draže Mihailovića, da on ne želi da ima bilo kakav kontakt sa jugoslovenskom vladom, već samo sa vladom Velike Britanije.

Trbić je ovu poruku preneo svojoj britanskoj obaveštajnoj vezi, agentu Vejliju. Nekoliko dana kasnije Vejli obaveštava Trbića da je dobio nalog direktno od Čerčila da se odmah uputi novčana pomoć Mihailoviću. Takođe mu je rekao da je britanska vlada, u dogovoru sa Moskvom, odlučila da u štab Draže Mihailovića uputi misiju u kojoj je trebalo da budu dva Srbina, jedan Englez i jedan Rus. Do realizacije ovog plana nije došlo jer se u to umešala jugoslovenska vlada koja je Čerčila i njegove saradnike obavestila da u zemlji ne postoji nikakav pokret, a da se pukovnik Mihailović nalazi u ratnom zarobljeništvu u Italiji...

Informacija da se Draža ne nalazi u Srbiji, nego u Italiji, potekla je od samog predsednika jugoslovenske vlade, generala Dušana Simovića. Ali i ministar vojske u izbegličkoj vladi, Bogoljub Ilić, nije znao da je pukovnik Mihailović u Srbiji...

Hitlerov pohod na Moskvu očito je uzbudio duhove u Srbiji i srpskim zemljama i samo pojačao inače već opredeljen srpski narod za oružanu borbu, koji je čekao šansu da spere ljagu sa sramnog poraza u Aprilskom ratu. Takvo raspoloženje išlo je naruku i partizanskom i četničkom pokretu. Ubrzo će se oružani ustanak u Srbiji rasplamsati poput požara. Za kratko vreme najveći deo Srbije je bio očišćen od okupatora i kvinsliških jedinica. Neosporna je činjenica je srpski narod, prvi u porobljenoj Evropi, s oružjem u ruci ustao protiv fašističkih sila.

IDEJA MAJORA TODOROVIĆA

DRAGOLjUB Jovanović u svojim memoarima iznosi krajnje zanimljiv podatak koji baca malo drugačije svetlo na razvoj događaja na Ravnoj gori. On tvrdi da je ideju o formiranju vojne organizacije prvi predložio artiljerijski major Boško Todorović: "Odmah po potpisivanju protokola o kapitulaciji, u aprilu 1941, Boško je imao razrađen plan za stvaranje dobrovoljačke formacije, rasturene po svim terenima, a povezane sa seljacima. Tražio je da mu u tome pomognem, dajući mu adrese sigurnih ljudi u Srbiji i Bosni. Poginuo je u Hercegovini 1942. od partizanske ruke, dok je pokušavao da izmiri četnike i partizane i navede ih na zajedničku borbu"