NATO ĆE KAD-TAD ODGOVARATI ZA ZLOČIN IZ 1999: Hartmut Zomeršu, nemački novinar

U proleće 1999. godine upotrebljeno je više od 30.000 bombi sa osiromašenim uranijumom, a namerno su gađani i veliki hemijski kompleksi u Pančevu, Novom Sadu i Boru.

Na ove strašne činjenice, nedavno, u autorskom tekstu za nemački "Berliner cajtung", podsetio je Hartmut Zomeršu, nekadašnji urednik u Javnom servisu Nemačke, uz tvrdnju da je protiv tadašnje SRJ vođen, do danas nekažnjen hemijski rat. Ovaj novinar je posle NATO agresije na Jugoslaviju, predvodio ekipu koja je snimila film "Bombe na hemijska postrojenja". Materijal je prikupljan u Pančevu i ostalim gradovima čija se industrija našla na meti NATO.

U intervjuu za "Novosti", Zomeršu, danas predavač na Institutu za ekološku istoriju i regionalni razvoj u Berlinu, ističe da je tadašnja nemačka vlada "pričala bajke o neophodnosti sprečavanja tobožnjeg etničkog čišćenja i humanitarne katastrofe na Kosovu" kojih, kako je potom dokazano, nije ni bilo. Ni do danas, nažalost, ova istina nije opšteprihvaćena na Zapadu. Vojna obaveštajna služba Nemačke poslužila se tada lažima i u izveštajima za poslanike Bundestaga, koji je trebalo da odobri učešće Nemačke u NATO agresiji na SRJ, dan uoči napada plasirala dezinformacije o navodnom krvavom građanskom ratu između OVK i srpske vojske.

Šta vas je motivisalo da budete toliko hrabri i tako se otvoreno konfrontirate sa nemačkom zvaničnom politikom?

- Ne smatram svoj stav, niti njegovo iznošenje u javnost, hrabrim. Radi se o istini i mojoj savesti. Živeo sam u Istočnoj Nemačkoj (NDR) kad je pad Berlinskog zida izdejstvovan mirnim protestima. Za nas je ideal bila sloboda, nikada više rat, nemešanje u stvari drugih zemalja. Ponovno nemačko ujedinjenje, međutim, donelo je "ulazak" u staru Saveznu republiku i njen vojni savez, NATO, koji je, zapravo, trebalo da služi samo za odbranu, ali je uskoro promenio filozofiju, pošto je nestao Varšavski pakt. Iz NDR nismo mogli da putujemo u Jugoslaviju, koja je tokom Hladnog rata bila favorit Zapada. Ali, posle Titove smrti počeli su etnički i ekonomski konflikti, pa je Zapad pustio Jugoslaviju "niz vodu".

Nakon 1992. godine, upravo je nemačka vlada kancelara Helmuta Šmita u kojoj je šef diplomatije bio Hans Ditrih Genšer, podržala raspad Jugoslavije, između ostalog i aktivnim priznavanjem Hrvatske i Slovenije kao nezavisnih država. Već to mi je bilo strano i zaprepašćujuće. Agresiju NATO 1999. godine, pre nego što je do nje došlo, ipak, nisam mogao ni da zamislim.

Koji su argumenti bili najjači i prevagnuli da se svrstate na stranu srpskog naroda?

- U konfliktu na Kosmetu OVK je stalno prema srpskoj strani slala krvave provokacije, da bi, ciljano, izazivala reakcije oružanih snaga tadašnje Jugoslavije. O tome postoje i međunarodne sudske presude. To je sastavni deo istine i "predgovora" za rat iz 1999. godine. To, međutim, nipošto ne opravdava agresorski rat NATO, a naročito ne njegove brutalne razmere po celokupnu srpsku infrastrukturu. Večernji izveštaji na nemačkoj TV pokazivali su mahom video-materijal napada, kao da je u pitanju novogodišnji vatromet. Najnepodnošljiviji su, za mene, bili nastupi tadašnjeg portparola NATO Džejmija Šeja, koji je nanovo govorio o "kolateralnoj šteti", i žaljenju Alijanse zbog toga. A tek pres konferencije nemačkog zelenog šefa diplomatije Joške Fišera i ministra odbrane Rudolfa Šarpinga...

Takav stav Berlina podstakao vas je na delanje?

- Kad je objavljeno da su i hemijska postrojenja ciljano bombardovana, u svojstvu urednika "Ozona", istočnonemačke televizijske serije koja se bavila ekologijom, odlučio sam najpre da objavim mali prilog. Potom me je pozvao nemačko-francuski kulturni kanal Arte i pitao da li mogu za njih da napravim veliki film. Tako smo i učinili. A profesor Ursula Štefan imala je jedina hrabrosti da, kao tada glavni nemački ekspert za hemijske akcidente, otputuje sa nama u Pančevo da bi iz prve ruke dobila sliku o načinjenoj šteti i mogućim posledicama. Do danas sam joj na tome zahvalan.

Posle presude Ratku Mladiću, postavili ste otvoreno pitanje - ko će najzad da osudi NATO? Da li je to retoričko pitanje?

- Ne. Zločin je zločin. To važi za osobe kao i saveze i zemlje. Ovaj destruktivni rat koji je NATO vodio pod dirigentskom palicom SAD bio je po vrsti i obimu jasno ogrešenje o zakone UN koji se tiču čovekove okoline i Ženevske konvencije. A, za stanovnike Pančeva i drugih industrijskih mesta, ne samo strahovita ekološka katastrofa sa posledicama do današnjeg dana. Stariji ljudi još živo čuvaju u sećanju kako je aprila 1941. godine, nemački Vermaht, sa svojom divizijom "Velika Nemačka" divljao po Pančevu, dok su samovoljno pohapšeni ljudi bivali pogubljeni bez krivice i suda. I danas se na internetu mogu naći snimci tog užasa. A, 1999. godine na istom pančevačkom nebu i na još mnogo široj teritoriji, pojavili su se ponovo avioni sa nemačkim crnim krstom!

Još tada ste bili besni zbog ćutanja Zelenih i Crkve koja do danas nije podigla glas zbog jedne takve humane i ekološke katastrofe. Ima li šanse da se to ćutanje prekine?

- Nada je sićušna. Istorija, nažalost, i u Nemačkoj često biva zaboravljena kad nije prijatna. Zeleni kod nas u tome nisu nikakav izuzetak. Upravo sada, uoči septembarskih parlamentarnih izbora bilo bi jedino ispravno izjasniti se kritički prema aktivnom učešću Nemačke u tom ratu, prema tadašnjoj Jugoslaviji 1999. Mislim da, nažalost, ni u vašoj zemlji nije mnogo drugačije. Deceniju posle bombardovanja hemijskih postrojenja, 2009. godine više puta sam telefonom razgovarao sa vlastima u Pančevu i postavio pitanja sektoru za ekologiju. Želeo sam da dođem do podataka o kasnijim posledicama po zdravlje svih tih hemijskih akcidenata i bombi sa osiromašenim uranijumom. Naišao sam na ćutanje, nisam za našu televiziju dobio nikakve informacije. Verovatno iz obzira prema ekonomskim odnosima sa Zapadom, koji su u međuvremenu nastali.

Šta bi moglo da se popravi?

- Kao i u svim ratovima tokom poslednjih sto godina, ostaju traume i pogođeno stanovništvo. Mirovni pokreti u pojedinim državama, na sreću, ne gube na intenzitetu i energiji i uporno podsećaju na zločine i podržavaju zahteve da se popravi ono što se popraviti da. Takvi zahtevi su i prema Nemačkoj poslednjih godina sve glasniji. Na primer u Poljskoj, Grčkoj, gde se traži odšteta za zločine počinjene u Drugom svetskom ratu.

Berlin se upravo suočava sa svojom kolonijalnom istorijom i daje makar majušni doprinos ispravljanju nepravdi i vraćanju poharanih kulturnih dobara. Moglo bi da se postavi pitanje velikog kašnjenja, ali ipak, isplati se ne ćutati, ne miriti se sa činjenicama, naročito kad je reč o zahtevu za obrazloženje ratnih zločina i zahtevu za postizanje mira u zaraćenim zonama. Bez obzira na to koliko će vremena biti potrebno da se postigne cilj, ne sme se odustati.

ORUŽJE JOŠ PRETI

KOJE su za vas najteže od svih strašnih posledica NATO agresije?

- Nisu to samo dugoročne zdravstvene posledice, tuga za nevinim žrtvama i materijalna šteta. To je, pre svega činjenica da se, pod pritiskom SAD, svet i dalje naoružava i nanovo pokreću ratovi, a istovremeno, stvara i nova agenda za buduća uništenja i pogibije. Treba samo na "Jutjubu" pogledati tadašnji intervju sa američkim generalom Veslijem Klarkom. Prošlog ponedeljka u Crnom moru počeo je vojni manevar ogromnih razmera sa 5.000 vojnika, 40 aviona i 32 broda iz isto toliko zemalja. Svojevrsno NATO priznavanje Ukrajine i jasna riskantna provokacija prema Rusiji.

ĆUTANjE BOLI NAJVIŠE

ŠTA je ovaj hemijski rat promenio u evropskim i transatlantskim odnosima?

- Ništa. Jer, Srbija je posle 1999. i sama, nažalost, ćutala. To je vidljivo i po činjenici koliko je vremena bilo potrebno dok se, tek u maju 2018. godine, u srpskom parlamentu nije pokrenula inicijativa za obradu posledica agresije, koju su pokrenuli medicinski eksperti. Strahujem da će ostati ćutanje i u redovima tzv. zaštitara čovekove sredine i partija zelenih širom Evrope. Iako je danas jasno da je taj rat, vođen bez mandata UN, bio protivan međunarodnom pravu.