ISTORIJSKI DODATAK - MAJSTORI ZA MITINGE: Organizatori protesta su demonstracije oblikovali po svojoj želji

Ovi mitinzi su od početka septembra dobili upečatljivo krutu strukturu, u suštoj suprotnosti sa spontanim i prilagodljivim oblicima protesta industrijskih radnika između maja i jula, kao i srpskog pokreta sa Kosova i njihovih saveznika u julu i početkom avgusta. Miting je počinjao jugoslovenskom himnom, usledila bi tri ili četiri govora, uključujući govor istaknutog aktiviste srpskog pokreta i predstavnika zvaničnih organizacija, kao što su lokalni ogranci SSRN, udruženja boraca i omladine, a završavao se čitanjem pisma koje će biti poslato visokim funkcionerima Jugoslavije, Srbije i Vojvodine ili Crne Gore.

Režimski i državni simboli, na primer, zastave, transparenti i parole koje su uzvikivali učesnici, imali su istaknuto mesto na mitinzima, naročito oni povezani sa narodnooslobodilačkom borbom. (...)

POSLE RADNIČKIH protesta u glavnom gradu i julskih demonstracija u Novom Sadu, savezno partijsko predsedništvo više puta je razmatralo kako da se postavi prema širenju mobilizacije građana. Pat-pozicija u tom predsedništvu sprečavala je trenutno suzbijanje protesta, ali je dalje tolerisanje protesta od strane vlasti bilo veoma neizvesno sve do početka septembra. Konačno, blokada u višim ešalonima partijske države, nespremnost većine visokih funkcionera da upotrebe silu protiv običnih građana i sve veće nezadovoljstvo građana rezultirali su prećutnim kompromisom između starih i novih političkih igrača u obliku mitinga solidarnosti.

Prema tom prećutnom aranžmanu, protesti su se mogli nastaviti pošto su različite grupe aktivista stekle pravo da izraze svoje zahteve na javnoj sceni bez pretnje represije. Istovremeno, vlasti su stekle pravo veta nad izborom govornika na mitinzima, čvrste garancije istaknutih aktivista da neće biti ispada, kao što su antirežimski i antidržavni slogani i transparenti, niti narušavanja javnog reda i mira i, kako se ispostavilo, varljivi osećaj kontrole nad mobilizacijom građana. Miting solidarnosti u stvari je bio spoj dva suprotstavljena repertoara koji su se povremeno javljali u posleratnoj Jugoslaviji - demonstracija i zvaničnih javnih skupova. Grupe koje su protestovale protiv određene politike režima ili visokih funkcionera partijske države koristile su demonstracije kao izraz autonomnog delovanja običnih građana, tj. mobilizacije "odozdo". Nasuprot tome, zvanični javni skupovi, kao zbor građana, bili su rezultat širenja samoupravnog sistema od industrijskih odnosa i radničke participacije ka socijalnim uslugama i sistemu vlasti tokom sedamdesetih, i označavali su mobilizaciju građana "odozgo". (...)

TRANSPARENTI I PAROLE koji su pozivali neke visoke funkcionere da podnesu ostavke zauzimali su istaknuto mesto na mitinzima. Ako bi neki visoki funkcioneri javno osudili mitinge ili pojedine zahteve, ili bi se javno sukobili sa Miloševićem, njihova imena su se ubrzo pojavljivala na improvizovanim transparentima u negativnom kontekstu. Pošto su štampa i državna televizija uredno beležile te nijanse, čak i kada su osuđivale takvo delovanje, te poruke su stizale do šire javnosti. Demonstranti su rano naučili kako da rastegnu granice koje je postavljala kruta struktura mitinga. To je je objasnio Milić Maslovarić, penzioner iz Đurakovca i aktivista srpskog pokreta:

"Mi kad ulazimo, ulazimo klinom. Kad uđemo, mi se raširimo sve od bine da odbijemo. Kad naš govori, mi aplaudiramo, izbacujemo parole. A kad govori njin iz opštine, ako govori dobro, mi aplaudiramo. Ako govori nešto protiv nas, mi pravimo buku, galamu da niko od novinara, kamera i ovih ne čuje. Moralo je da se taktizira. Vidite, sve je to spontano. Morali smo da se borimo i taktiziramo."

Slično tome, Mićo Šparavalo, predsednik organizacionog odbora srpskog pokreta, kaže:

"Vremenom smo mi postali majstori za mitinge. Primetio sam da su oni mitinzi u kojima smo mi bili masovniji, bili i dinamičniji i organizovaniji. Mi smo tačno znali kada i kom govorniku treba aplaudirati, kada i kom govorniku treba zviždati, kad treba izbaciti parolu, kad treba okrenuti leđa, itd. To je sve došlo spontano, prirodno, kao naša potreba, kao hrana. Mi smo jednostavno videli da tako treba da bude." (...)

VISOKE DECENTRALIZOVANE institucije režima, koje su dugo služile kao sredstvo političke kontrole, sada su se pretvorile u oruđa mobilizacije građana, naročito u Vojvodini, Crnoj Gori i na Kosovu. Aktivisti različitih grupa koristili su te zvanične kanale da prošire svoje mreže protesta i mobilišu podršku građana. Uspeli su da iskoriste prednosti visoko decentralizovanih institucija jer je samoupravljanje, i pored svih svojih nedostataka, velikom broju građana omogućilo da steknu neposredno iskustvo o različitim delovima političkog sistema. Sada su to iskustvo iskoristili da ostvare sopstvene ciljeve (...).

U centralnoj Srbiji miting solidarnosti služio je uglavnom kao oruđe mobilizacije "odozgo", osim pojedinih mitinga održanih pre 22. septembra na kojima su aktivisti srpskog pokreta igrali važnu ulogu. Politički preduzimači iz lokalnih vlasti i velikih društvenih preduzeća često su preuzimali inicijativu i šansu da napreduju na lestvici partijske države. Lokalne vlasti stavljale su svoje resurse na raspolaganje za organizaciju mitinga, a rukovodioci velikih društvenih preduzeća tolerisali su prekid rada. Ti mitinzi su se isticali kada je reč o logistici, od najsavremenijih bina i pojačala do industrijski proizvedenih transparenata, u nekim slučajevima i organizovanog prevoza i lanč-paketa za učesnike, čak i plaćenog odsustva sa posla. Glavni primer mobilizacije "odozgo" bio je miting u Beogradu 19. novembra, nazvan "miting bratstva i jedinstva" i organizovan pod okriljem gradskog SSRN. Posle višednevnih najava, na skupu se pojavilo više stotina hiljada građana, mada su neki Miloševićevi saradnici u zanosu pominjali i preko milion i po učesnika.

MITING SOLIDARNOSTI je, dakle, prešao pun krug od inovativnog oblika protesta marginalnih grupa u inkluzivnom ali uzdrmanom autoritarnom režimu do pažljivo režirane predstave konsolidovanog političkog establišmenta. Jedan od pokazatelja smera mobilizacije tokom antibirokratske revolucije je izbor radnog dana ili vikenda za organizovanje mitinga. Marginalci su organizovali većinu mitinga vikendom; nasuprot tome, vlasti su organizovale mitinge radnim danima. (...) Činjenica da su mitinzi u centralnoj Srbiji kasnije uglavnom bili održavani radnim danima ukazuje na ključni angažman partijskih i državnih funkcionera. Slično je bilo i u Vojvodini posle pada rukovodstva.

Izuzetak su predstavljali štrajkovi i drugi protesti industrijskih radnika i masovne demonstracije u Vojvodini i Crnoj Gori između 5. i 7. oktobra. Logika štrajkova i drugih protesta radničke klase bila je ometanje rada; stoga su se ti protesti uvek odvijali, ili bar počinjali, na radnom mestu. Velike oktobarske demonstracije bile su nešto drugo. Pošto su ti gradovi već bili gotovo blokirani usled velikog broja učesnika protesta, ometanje rada nije bilo bitno. Velike, dugotrajne demonstracije obeležile su gotovo sve prelomne tačke u talasu mobilizacije građana: beogradske demonstracije industrijskih radnika između maja i jula, novosadske demonstracije u julu i demonstracije u Beogradu, Novom Sadu i Crnoj Gori između 4. i 10. oktobra i ponovo u Titogradu 10-11. januara. Ti protesti imali su veliku moć primera. Mada je svaki događaj imao posebne lokalne uzroke, očigledna je veza između beogradskih demonstracija industrijskih radnika 4-5. oktobra, demonstracija protiv rukovodstva Vojvodine u Novom Sadu 5-6. oktobra i demonstracija u Crnoj Gori narednih dana. Zbog dramatičnog toka i posledica tih demonstracija, i simpatizeri i protivnici antibirokratske revolucije preuveličavali su njihov značaj. Te demonstracije su ipak bile samo vrhunci talasa mobilizacije koji se širio, pre svega, mitinzima solidarnosti.