PČELE KAO TERAPIJA POSLE KOVID-BOLNICE: Medicinski radnici Ferenc i Sonja Turi iz Banatske Topole primer svima

Već drugu godinu on na poslu nosi skafander, a slično se oblači i u svom dvorištu. Samo što kod kuće lakše i lepše diše. I nema straha ni bojazni od opakog virusa. Najgore što može da mu se desi jeste - ubod žaoke. Na poslu ga skafander, vizir, maska i rukavice štite od virusa korona, a kod kuće beli "kostim" nosi kako bi se zaštito od pčela. On je medicinski tehničar koji neguje najteže bolesnike, a kod kuće je pčelar. Već 18 godina Ferenc radi u jedinici za intenzivno, a Sonja za produženo lečenje u bolnici u Kikindi. Šest godina na porodičnom imanju, u Banatskoj Topoli kod Kikinde, umiruje ih zujanje pčela.

- U bolnici je naročito teško od pojave virusa korona, jer brinem o pacijentima koji su na respiratoru i bore se za život. To je vrlo stresno. Od tog napora, smiruje me rad u pčelinjaku i služi mi kao terapija. U pčelarstvu ima teškog fizičkog rada, kada selimo košnice na druga područja i kada vrcamo med. Ostali posao je veoma smirujući, opuštajući - kaže Ferenc, mladi pčelar i iskusni medicinski tehničar.

I u bolnici i na livadi najbolje ga razume supruga. Ovi mladi, vredni ljudi nikada nisu sedeli skrštenih ruku. Izgarali su i na njivi. Najpre su počeli da seju kukuruz i suncokret, ali nisu bili zadovoljni. Sa nekoliko hektara zemlje, ratarstvo nije donosilo prihod koji bi podmirio njihove potrebe. Pre šest godina, zasnovali su pčelinjak. Zasukali su rukave i ubrzo shvatili da je taj posao dvostruko sladak.

- Od ratarstva nam se vraćalo samo onoliko koliko smo uložili. To nam nije bilo dovoljno. Pčelarstvo je mnogo jeftinije, a isplativije. Sa jutra zemlje, sa svojom mehanizacijom, zaradi se od 150 do 200 evra. Toliko daje jedna košnica. Osladilo nam se i sada imamo blizu 130 košnica. Vrlo smo zadovoljni. Nektar je oko nas, a na kraju dođe i zarada - otkriva Ferenc, koji uspešno vodi i seosko Udruženje pčelara.

Objašnjava nam da se med, ipak, neće zalepiti za prste ukoliko se "sedi" kod kuće. Pčele moraju da se sele sa "cveta na cvet" kako bi prinele med.

- Isplati se ukoliko se košnice sele. Ako ste stacionarni, u Banatu je moguće imati jednu ili dve vrste meda, a to nije dovoljno za profit. Zato mi selimo pčelinjak. Na našem terenu koristimo pašu uljane repice, a početkom maja košnice selimo 300 kilometara, na bagremovu pašu u centralnu Srbiju. Ove godine izvrcali smo u proseku oko 15 kilograma tog meda po košnici. To nije velika količina, ali je cena veoma dobra, šest-sedam evra po kilogramu. Ove godine nećemo ići na Frušku goru, gde pčele skupljaju lipov med - otkriva Turi.

Vrlo je popularan med od uljane repice, ali su prinosi manji. Sada se porodica raduje svakom cvetu suncokreta.

- Žuta polja suncokreta su u Vojvodini najveća i najznačajnija paša za pčele. Retko kad nas izdaju, uvek od suncokreta budu solidni prinosi, sem ako ne dođe do trovanja. Na sreću, mi nismo imali takvu štetu - kažu Ferenc i Sonja.

Oboje su kao radilice. Pomažu im i Sonjini roditelji. Ponosni su na svoj napredak. Kako i ne bi kada godišnje proizvedu nekoliko tona meda. Na lageru trenutno imaju tonu i po bagremovog. Prošle godine izvrcali su dve tone suncokretovog i još nekoliko stotina kilograma od uljane repice.

- Sve prodajemo na veliko, preko pogona "Naš med" Saveza pčelara Srbije koji se nalazi u Rači. Plasman nije problem, proizvodimo robu koja se lako i sigurno prodaje i nikada je nema dovoljno. Naš med je kvalitetan i nije svaki iste boje kao u samoposlugama. Suncokretov je žut, bagremov proziran, a onaj od uljane repice beo - poručuje Ferenc Turi.

FACELIJA

-OVE godine naše pčele idu na pašu na faceliju. To je medonosna biljka, koju je na nekoliko hektara u ataru našeg sela posejalo jedno poljoprivredno dobro. Unosi nektara su zadovoljavajući, od kilogram do dva dnevno. Tek ćemo steći iskustvo sa tim medom - otkriva Ferenc.