ISTORIJSKI DODATAK -ZAPRETILI KOLEKTIVNIM ISELJAVANJEM: U proleće 1988. Srbi su tražili da se uvede privremena uprava nad Kosovom

Protesti Srba sa Kosova i njihovih saveznika skrenuli su oštricu narodnog nezadovoljstva - koje je izbilo na površinu na protestima industrijskih radnika - od savezne vlade ka visokim funkcionerima Vojvodine, čime je postavljen temelj širenju protesta. U svetlu kasnijih događaja, mnogi su poverovali da su protesti proistekli iz Miloševićevih nastojanja da oslabi svoje protivnike u Vojvodini ili temeljno planiranog pokušaja istaknutih aktivista među Srbima sa Kosova i intelektualaca - disidenata da pokrenu srpsku nacionalnu mobilizaciju izvan Kosova.

Stvarnost je bila prozaičnija i namere organizatora protesta bile su skromne u početku. Događaji pre i posle novosadskog protesta ukazuju na ključnu ulogu običnih građana u ranim fazama mobilizacije, kao i na veoma složene odnose između njih i predstavnika partijske države na različitim nivoima.

Do proleća 1988. je društveni pokret, labavo koordinisan od strane istaknutih aktivista iz Kosova Polja i drugih delova pokrajine, konsolidovao podršku među Srbima u pokrajini. Vodeći aktivisti su podržavali Miloševića u primeni partijske politike na Kosovu, koju je Centralni komitet SKJ obnovio godinu dana ranije, ali su bili skeptični kada je tvrdio da predstoje promene ustavnog položaja Kosova.

Ubeđeni da je pritisak javnosti neophodan za političke promene, pokrenuli su drugu peticiju partijskim i državnim organima Jugoslavije i Srbije u maju 1988. i uskoro prikupili gotovo 50.600 potpisa. Gotovo četvrtina svih Srba iz pokrajine našla se među potpisnicima peticije jer su mnogi aktivisti potpisivali čitave porodice. Uprkos tom preterivanju, peticija jeste ličila na plebiscit Srba sa Kosova.

Postalo je očigledno u kojoj meri su mnogi Srbi bili otvoreno neprijateljski nastrojeni prema visokim funkcionerima Kosova, i Albancima i Srbima, a istaknuti aktivisti, naročito iz kosovopoljske grupe, sve više su bili viđeni kao neformalni predstavnici Srba u pokrajini.

U PETICIJI SE TVRDILO da su, uprkos mnogim razgovorima o poboljšanju zaštite prava i svojine Srba od strane sudova i tela nadležnih za sprovođenje zakona, savezni organi nisu postigli značajan napredak u odnosu na početak osamdesetih. Stalno iseljavanje Srba sa Kosova stoga je gotovo pretvorilo pokrajinu u "etnički čistu teritoriju", to jest, očišćenu od Srba. Potpisnici peticije zahtevali su da savezni organi privremeno uvedu direktnu upravu nad pokrajinom kako bi zaštitili Srbe i razbili "separatističke grupe" Albanaca.

Takođe su zahtevali promene ustava Jugoslavije i Srbije koje bi političkim institucijama Srbije obezbedile kontrolu čitave teritorije republike, uključujući autonomne pokrajine, i koje bi obezbedile podelu vlasti između Albananca i Srba na Kosovu. Ako to nije moguće, potpisnici peticije zahtevali su priznavanje svojih prava na samoodbranu i pretili kolektivnim iseljavanjem sa Kosova kao krajnjim sredstvom. Delegacija od više od sto građana uručila je peticiju predsednicima savezne i republičke skupštine svega nekoliko dana pre konferencije SKJ, takozvanog malog partijskog kongresa, koji se održavao krajem maja.

Iako svesni ograničenih organizacionih resursa društvenog pokreta, visoki funkcioneri Jugoslavije i Srbije bili su zabrinuti da bi svaka aktivnost pod oznakom kolektivnog iseljavanja mogli da bude povod za javne nemire velikih razmera, ne samo zbog velike podrške poslednjoj peticiji među Srbima na Kosovu. Zato je Milošević tražio susret u Beogradu sa dve grupe njihovih predstavnika iz različitih delova pokrajine. Zahtevao je da se obustave sve aktivnosti koje bi mogle biti povezane sa "kolektivnim iseljavanjem" i upozorio da partija to neće tolerisati.

Govorio je da ustavne promene, usmerene na širenje ovlašćenja republičkih organa, predstoje i da će rukovodstvo Srbije podneti ostavku ako ne uspe da sprovede partijsku politiku na Kosovu. Aktivisti su prihvatili da ne eksploatišu temu kolektivnog iseljavanja jer nisu želeli da izgube uticajnog saveznika. Tog dana, 17. juna, Milošević je imao dobre razloge za zabrinutost u vezi sa protestima građana. Tokom sastanka, njegovi saradnici više puta su prekidali razgovore i obaveštavali šefa o protestu metalaca iz "Zmaja" ispred Savezne skupštine koji je upravo bio u toku.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

KAZNITI KRIVCE KOJI SU PODELILI SRBIJU

NEKI srbi iz pokrajine su ipak ozbiljno shvatili poziv na kolektivno iseljavanje, naročito u Metohiji, zapadnom delu pokrajine. Organizatori protesta sada su bili pod pritiskom najširih slojeva da nastave kampanju protesta i plašili su se da bi njihovo oklevanje moglo da smanji podršku pokretu među Srbima na Kosovu.

Strepeli su da bi njihovi višegodišnji napori u mobilisanju tog dela stanovništva pokrajine mogli da propadnu u trenutku kada su bili znatno bliže ispunjenju zahteva. Zato su sada pozvali građane na protest u Novom Sadu, iako ranije nisu ozbiljno razmatrali organizovanje protesta u Vojvodini. Naime, rukovodstvo Vojvodine, pretežno srpsko po nacionalnom sastavu, odlučno se suprotstavljalo ustavnim promenama, dok su visoki funkcioneri Kosova posle demonstracija Albanaca početkom osamdesetih uglavnom držali po strani.

Na junskom sastanku sa Miloševićem, jedan aktivista iz Prištine pomenuo je da bi mogli da pošalju delegaciju na sastanak sa rukovodstvom Vojvodine da bi objasnili svoje zahteve. Milošević nije to komentarisao, ali ih je upozorio da bi u Novom Sadu mogli da budu uhapšeni. Vodeći aktivisti su kasnije svedočili da je najviše čemu su se nadali bilo da privuku pažnju medija na svoje zahteve i pokažu da visoki funkcioneri Vojvodine ne uživaju podršku javnosti u pokrajini. Smatrali su da bi upotreba sile od strane pokrajinske vlasti verovatno ugrozila njihov položaj i tako omogućila ustavne promene.

Istaknuti aktivisti su objavili svoje planove na velikom javnom skupu u Kosovu Polju 24. juna, održanom paralelno sa konferencijom SK Kosova. Miloševićevi emisari na sastanku, članovi radne grupe za Kosovo republičkog Centralnog komiteta, usprotivili su se tom potezu.

Apelovali su na aktiviste da visokim funkcionerima iz Beograda ostave prostora da se posvete njihovim zahtevima, ali su ih prisutni izviždali i ismejali. Aktivisti su osnovali odbor za pripremu protesta u Novom Sadu koji je uključio predstavnike Srba iz različitih delova pokrajine i za predsednika izabrali Miću Šparavala, borca i davno penzionisanog pukovnika policije iz Uroševca. Zahtevali su i da vlasti pokrenu krivični postupak protiv Draže Markovića i Ivana Stambolića zbog njihove navodne uloge u "podeli" republike.

POSLE SASTANKA u Kosovu Polju visoki rukovodioci Vojvodine su pokrenuli kampanju protiv aktivista u pokrajinskim medijima i upozorili ih da bi protest mogli da spreče silom. Tvrdili su da bi "nacionalistički" zahtevi kosovskih Srba i njihovi protesti mogli da naruše međunacionalne odnose u Vojvodini i podriju njenu autonomiju.

Prema popisu iz 1981. godine, Srbi i Crnogorci činili su većinu od 56,6% u pokrajini, dok su etnički Mađari i dalje bili najbrojnija među mnogobrojnim nacionalnim manjinama, čineći 18,9% stanovništva Vojvodine. Zapisnici sa zatvorenih sednica pokrajinskog partijskog predsedništva 5, 6. i 7. jula 1988, objavljeni posle pada rukovodstva, otkrivaju da je od saveznog partijskog predsedništva zahtevano da spreči protest i da su lokalnim partijskim odborima i policijskim snagama izdate instrukcije, uključujući pojedinosti kako sprečiti građane Novog Sada i Vojvodine, naročito studente, industrijske radnike i "nacionalističke" grupe, da se pridruže demonstracijama.

Vodeći funkcioner iz pokrajinskog partijskog predsedništva kaže da su pripreme bile u toku i da su obuhvatale prismotru aktivista, ali i da policijska naređenja nisu uključivala upotrebu sile.

Suočivši se sa ubedljivom pretnjom rukovodstva Vojvodine i zahtevima Miloševića, članovi kosovopoljske grupe su oklevali. Osim državne represije, bojali su se neuspeha, tj. malog broja učesnika protesta, u Novom Sadu pod tim okolnostima, ali i zbog žetve koja je bila u toku. Nekoliko aktivista kasnije je svedočilo da je datum protesta utvrđen posle više zahteva grupe istaknutih aktivista izvan Kosova Polja.

Nije slučajno Stevan Marinković, član odbora koji nije bio iz Kosova Polja, izabran da koordinira aktivnosti oko tog događaja. Iako se Milošević protivio tim planovima, aktivisti su bili svesni da neće javno osuditi njihovu akciju. Štaviše, savezno partijsko predsedništvo nije se osvrtalo na pretnje pokrajinskog rukovodstva, što je signaliziralo da su rizici nešto smanjeni. Aktivisti su se pažljivo pripremali za protest. Prvi put su pripremili transparente i zastave i odlučili da ne dozvole policijskim snagama da ih blokiraju izvan centra grada i dalje od građana Novog Sada, čak i po cenu nasilnog sukoba, kako je Marinković kasnije svedočio.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

AUTONOMAŠE HVATA PANIKA

U KASNO jutro 9. jula nekoliko stotina demonstranata pojavilo se na novosadskoj železničkoj stanici. Jednu polovinu činili su Srbi sa Kosova, a drugu njihovi saveznici, male grupe simpatizera iz Vojvodine i Beograda i raniji srpski iseljenici sa Kosova koji su sada živeli u centralnoj Srbiji. Osećala se napetost u vazduhu pošto su policijske snage dobile naređenje da blokiraju demonstrante u obližnjem parku i odvoje ih od Novosađana. Demonstranti su postepeno potiskivali policijski kordon sa ulice i pomerili se ka gradskom centru, pevajući jugoslovensku himnu.

Dva policijska kordona su onda postavljena sa obe strane ulice da spreče sve veći broj Novosađana da se pridruže protestu. Demonstranti su nosili različite transparente, kao što su "Vojvodina-Srbija", "Hoćemo jedan Ustav" (za Srbiju), "I vi ste sa Kosova", "Verujemo SKJ" i skandirali "Jedinstvena Srbija", "Hoćemo slobodu", "Vi ste naša braća".

Kada se kolona približila centru grada, demonstranti su seli na ulični asfalt. Policijski kordoni su se onda povukli sa lica mesta, ostavljajući došljake da se mešaju sa lokalnim stanovništvom ispred zgrade pokrajinske vlade. Mikloš Ember, policijski komandir na demonstrancijama, kasnije je svedočio da nije poslušao naređenje pretpostavljenih da blokira masu izvan centra grada jer bi tako izazvao sukob sa demonstrantima.

Novosađani su zatim postavili ozvučenje i omogućili aktivistima pokreta da drže govore sve dok nije "isečena" struja, a policijski komandir suspendovan sa posla. Demonstranti su onda priključili ozvučenje u obližnjoj zgradi i nastavili da drže govore okupljenim građanima. Zatim je struja nestala u čitavom tom delu grada. Protest se svejedno nastavio i stotine ljudi je marširalo i zviždalo ispred obližnjih domova visokih pokrajinskih funkcionera. Nekoliko hiljada građana pridružilo se protestu i uzvikivalo slogane protiv svog rukovodstva, dajući podršku pokretu koju je malo ko očekivao. Protest je tako ozbiljno ugrozio reputaciju visokih pokrajinskih funkcionera.

GLEDIŠTE PREMA KOJEM je Milošević igrao ključnu ulogu u novosadskom protestu ostaje široko prihvaćeno u javnosti. Boško Krunić, član saveznog partijskog predsedništva iz Vojvodine i vodeći član pokrajinskog partijskog predsedništva, kažu da je Milošević inicirao i koordinirao aktivnosti oko tog događaja. Nešto opreznije je Dušan Ristić, član kosovopoljske grupe, tvrdio da su visoki funkcioneri Srbije mogli lako da spreče demonstracije jer su znali za pripreme aktivista.

Samim tim što nisu reagovali, podržali su plan aktivista. Ipak, iznenadno oklevanje grupe iz Kosova Polja da otpočnu pripreme za novosadski protest odmah posle najave 24. juna, čak i nasuprot većinskom stavu ključnih aktivista u pokretu, može se objasniti samo pritiskom od strane Miloševića. Predsednik odbora Šparavalo svedočio je da su republički partijski funkcioneri - pošto su čuli da je većina ključnih aktivista pokreta odlučila da se taj protest ipak održi - u više navrata zahtevali da se otkaže, prihvatajući da bi mogli da umesto protesta pošalju malu delegaciju.

Štaviše, uticaj kosovopoljske grupe na 30-40 ključnih aktivista iz različitih delova Kosova bio je ograničen i vodili su računa da se ne suprotstavljaju većini čak ni zbog Miloševića. U trenutku kada je postalo jasno da značajna većina u pokretu podržava planove za novosadski protest, grupa iz Kosova Polja se priključila pripremama.

Nesumnjivo je Milošević mogao da spreči demonstracije obraćanjem javnosti putem mas-medija sa Kosova, kao što je to učinio povodom njihovih planova za demonstracije u Beogradu tokom julske sednice Centralnog komiteta SKJ. Ipak, Miloševićev uticaj na aktiviste bio je ograničen. Primorao ih je da zaustave proteste na temu kolektivnog iseljavanja i želeo da zadrži određeni uticaj na njih. U suprotnom, mogao bi ubrzo da se suoči sa njihovim protestima u Beogradu. Brojni Srbi sa Kosova već su istakli svoje nezadovoljstvo Miloševićem.

Učesnici junskog sastanka svedočili su da su mu predali traku sa snimljenim izjavama običnih građana sa Kosova, od kojih su neki već krivili Miloševića zbog neispunjenja zahteva pokreta. Zahtevi pokreta bili su sve popularniji u centralnoj Srbiji i Milošević nije imao razloga da se suprotstavlja javnosti. Ne uspevši da ubedi istaknute aktiviste da promene odluku, verovatno ih je jednostavno pustio da oprobaju sreću u Novom Sadu.