MORALA JE DA SE VRATI PO DETE: Žena u pižami pobegla kroz prozor jer je muž pretio da će je ubiti

Počinilac, naravno, treba da bude kažnjen, ali to neće vratiti nekog koga više nema. Zbog toga treba da znamo kako da nasilje prepoznamo na vreme, kako ne bi došlo do tragičnog ishoda.

Marija Milanović iz Centra za žrtve nasilja DAR za "Telegraf" kaže da se broj korisnika samo njihovog centra se na teritoriji Beograda uvećao za 30 odsto od početka godine.

- Od početka godine na teritoriji Beograda imamo 55 novih korisnika, što je uvećanje za 30 odsto u odnosu na raniji period. To ne zvuči kao velik broj, ali to nije ukupan broj slučajeva porodičnog nasilja. Treba uzeti u obzir da je u pitanju samo Beograd, da ima i drugih organizacija kojima žrtve nasilja mogu da se jave, da postoje oni koji se obrate Centru za socijalni rad ili Crvenom krstu, ali ne i nevladinim organizacijama, a takođe su tu oni koji trpe nasilje, ali ga ne prijavljuju - objašnjava Marija.

Ovom Centru se većinski obraćaju žene koje se žale na pretnje.

- Dešava se da pretnje upućuje bivši suprug ili partner koji neće da prizna dete, da plaća alimentaciju ili, s druge strane, žele da uzmu dete po svaku cenu, iz želje za osvetom. Uglavnom su u pitanju situirani muškarci, pa Centar za socijalni rad neretko donosi prenagle odluke kada je u pitanju model viđanja deteta - dodaje.

Ističe da je u poslednje vreme velik i porast nasilja žena nad muškarcima, ali da se većina slučajeva dogodila jer su "žene počele da se brane".

- To, naravno, nije uvek slučaj, događa se i nasilje nad muškarcima. Ali u takvim slučajevima treba da se sagleda i pozadinska priča. Žene pribegavaju ekonomskom i psihičkom nasilju pre nego fizičkom, a do fizičkog napada u većini slučajeva dolazi kada žene više ne mogu da istrpe nasilje. Muškarci, s druge strane, vrše sve tri vrste nasilja - psihičko, ekonomsko, ali i fizičko - objašnjava Marija.

Kako objašnjava, žene su najmanje spremne da napuste nasilnika jer su utučene, misle da nisu sposobne da se snađu same.

- Ako posmatrate njihov svakodnevni život one rade, kuvaju, peru, čuvaju decu. Ni za šta od toga im nije potreban muž. Sasvim su sposobne da sve rade same. Međutim, one su ubeđene da ne mogu jer im muškarac utiče na psihu - dodaje.

Kako objašnjava, priča se ne završava kada žena napusti nasilnika.

-Njen pakao tada tek kreće. Ona mora da se vuče po sudovima, centrima za socijalni rad. Minimalno godinu dana potrebno je za rehabilitaciju posle preživljenog nasilja. Tokom sveg tog vremena ona uglavnom i dalje prima pretnje - kaže Marija.

Od početka godine, Centar je imao četiri ozbiljnija slučaja, među kojima je i žena koja je od nasilnika morala da beži usred noći, u pižami.

- Žena je u pižami pobegla kroz prozor jer ju je muž tukao. Morala je da se vrati po dete. Rekao je i njoj i detetu od dve i po godine da će da ih ubije. Komšije su morale da intervenišu i da isceniraju da su joj pozvale taksi kako bi on otvorio vrata i pustio je da uzme dete. Postoje i situacije kada žene maltretira neki drugi član porodice. Jedna od korisnica kojoj muž nije priznao dete treba da živi sa majkom i bratom. Brat je maltretira, ne sme da spava u kući s njim, već odlazi u kuću u selu koja je daleko, jer preti da će da je ubije - priča ona.

Kako ističe, jednoj od žena je Centar za socijalni rad savetovao da proda stan i preseli se van Beograda kako bi pobegla od nasilnika. Dolazilo je i do situacija u kojima su deca, i muška i ženska, pretukla roditelje i izbacila ih iz stanova.

KOMŠIJE I PRIJATELjI PRVI MOGU DA PREPOZNAJU ZNAKE NASILjA

Centri za socijalni rad i ostale institucije ne mogu da reaguju pre nego što se nasilje desi jer pre prijave ne mogu da znaju da se ono odigrava.

Često se dešava da ljudi ostanu u šoku kada saznaju za nasilje ili, još gore, ubistvo kao produkt nasilja, jer im je počinilac "delovao kao fin čovek".

- Nasilnik je fin i umiljat, sve dok ne ubije ženu. On je uglavnom izuzetno inteligentan čovek i trudi se da bude dobar prijatelj i komšija. Tada ljudi manje obraćaju pažnju na ženu i niko se ne pita zašto ona pored njega uvek ide pognute glave ili zašto priča manje kada je on tu, nego kada nije - pojašnjava Marija.

Komšija ili prijatelj je prva osoba koja može da pomogne. Kada primete znake nasilja mogu anonimno da prijave slučaj Centru za socijalni rad ili policiji. Isto važi i za učitelje i nastavnike, koji školi mogu da prijave ukoliko sumnjaju da je dete žrtva porodičnog nasilja.

- Ne obraćamo pažnju na sitnice dok se nešto ozbiljno ne dogodi. Komšije i prijatelji su prvi koji treba da obrate pažnju jer znaju kako se osoba ponašala ranije. Svaka promena može da bude pokazatelj nasilja. Ukoliko imate drugaricu koja se ranije stalno farbala, sređivala nokte, volela da često izlazi sa vama na kafu, a sada odjednom sve to prestaje da radi, to može da bude jedan od znakova. Neretko će smisliti zašto je prestala da radi sve što voli. Želi da bude prirodnija, zato se ne sređuje. Često se istina krije u tome da joj muž brani da radi te stvari. Takođe, ako odjednom nema vremena da ode na kafu, ne samo sa vama, nego sa bilo kim, ako ne izlazi iz kuće, pod izgovorom da ima da kuva, pere veš ili radi bilo koji drugi posao, vrlo je verovatno da joj suprug ne dozvoljava da izlazi - dodaje ona.

Kako objašnjava, ovo naročito može da bude sumnjivo ukoliko su u pitanju žene koje su domaćice, "jer i zaposlena žena stigne i da radi i da obavi kućne poslove", što znači da bi žena koja je domaćica sigurno mogla barem jednom u nekoliko dana da nađe vremena za kafu sa prijateljicom. Ovo su jasni pokazatelji da nešto nije u redu i da treba da prijavimo slučaj.

Suptilni tragovi moraju da se prate jer žena, uglavnom zbog sramote što je maltretirana, to neće podeliti ni sa svojim najbližima.

-Iako to nije njena lična sramota i, iako treba da se obrati za pomoć, žrtvu je stamota što trpi nasilje i nikada neće reći da je muž maltretira. Zato je jako bitno da edukujemo ljude o tome kako da prepoznaju da li je neko u nevolji. Mi imamo stručni tim koji drži tribine širom Srbije, gde god nam dozvole. Na tribinama prisustvuju i policajci i radnici centara za socijalni rad. Tamo pričamo građanima kako da prepoznaju nasilje i kako da preventivno deluju. Obično građani posle tribine prenesu komšijama ono što su čuli i tako se priča proširi. Ako bismo naučili da prepoznamo nasilje, možda bismo spasili jednu porodicu od raspadanja, možda bismo izbegli smrtni ishod - zaključuje Marija.

(Telegraf.rs)