SUSRET SA ISTORIJOM: De Gol bojkotovao Tita zbog Draže - slavni komandanti između mita i istine

Međutim, Srbi, koji su u identitetskom, istorijsko-kulturološkom smislu, vekovima opstajali zahvaljujući predanjima, u današnjem, savremenom smislu mitovima su posvećeni u istoj meri koliko i drugi evropski narodi. Svedoci smo i najezde nove mitologije koja nastaje baš u toj Evropi. Njen cilj je pretvoriti Nemce od agresora u žrtvu, a Crvenu armiju od pobedničke vojske u pomahnitalu gomilu koja siluje i pljačka.

Zato svaki mit ima sopstvenu logiku. Naročito dolazi do izražaja kada zakaže istoriografija, pod prisilom ideologije i jednoumnog državnog aparata, po dobro poznatom geslu - pobednici pišu istoriju. Prirodna ljudska potreba da rastumači neke događaje ili sačuva od zaborava pojedine ličnosti, stupa na scenu kombinujući poluistine i maštu.

PO OVOM principu može se razjasniti i sva nastala mitologija oko dvojice generala, Mihailovića i De Gola. Tačno je da nisu u istoj klasi stekli prvi oficirski čin na najprestižnijoj ondašnjoj evropskoj vojnoj školi. To se lako utvrdi pregledom spiskova pitomaca na kom nema budućeg čelnika jugoslovenske vojske u otadžbini. Mada, istini za volju, ova tvrdnja je jedno vreme stekla "pravo građanstva" među francuskim i jugoslovenskim diplomatama.

Potom se pojavila nova verzija o pariskom drugovanju tadašnje dvojice majora. Po toj priči, zajedno su 1930. završili epcijalni šestomesečni artiljerijski kurs, na spomenutoj akademiji. Nažalost, u De Golovom dosijeu piše da je u to vreme bio na Bliskom istoku, u Libanu i Siriji. Koren mita o velikom prijateljstvu i uvažavanju dvojice ratnih generala (u vreme početka svetskog sukoba bili su pukovnici), najverovatnije počinje odlukom Šarla de Gola da početkom 1943. odlikuje svog kolegu koji se "odmetnuo u srpske planine".

U obrazloženju odluke o dodeli ordena "Francuski ratni krst", predsednik vlade Francuskih slobodnih snaga, rukom je napisao da je Dragoslav Mihailović primer "legendarnog heroja, simbola najčišćeg rodoljublja najvećih jugoslovenskih vojnih vrlina, generala koji ne prestaje da se bori na zaposednutoj nacionalnoj teritoriji, gde stalno ometa okupatorsku vojsku pripremajući konačni napad koji će voditi oslobođenju domovine i celoga sveta, zajedno s onima koji nisu nikad prihvatili potčinjavanje jedne velike zemlje".

OVAJ postupak lidera slobodne Francuske poprilično je zbunjivao mnoge istraživače, pogotovo one sa Zapada, koji su se, uzgred rečeno, ozbiljnije i temeljnije bavili ovim periodom, odnosno relacijama između Britanaca, Amerikanaca, Francuza i naravno jugoslovenske vlade u izbeglištvu. De Golova odluka da odlikuje jugoslovenskog "gorskog cara" dolazi u trenutku kada Čerčil sve otvorenije iskazuje svoju naklonost prema Titovim partizanima. Po mnogim indicijama ni London i Moskva nisu blagonaklono prihvatili njegovu odluku o dodeli ovog odličja.

Mnogo godina kasnije, u ratnim memoarima, De Gol je zapisao: "Dodelio sam Mihailoviću ratni krst u februaru 1943. dao sam javno saopštenje u vezi s tim kako bih ga (Mihailovića) ohrabrio u trenutku kad mu je tlo izmicalo pod nogama." Sudeći po ovim njegovim rečima i izveštaja Jovana Đonovića, delegata đenerala Draže u De Golovom štabu, između njih dvojice, bez obzira da li su se sreli ili ne, postojalo je profesionalno uvažavanje.

U otklanjanju ovih dilema možda može da pomogne podatak da se u to vreme u francuskom štabu pojavljuje misteriozni pukovnik Božin Simić, najzagonetnija naša ličnost prošlog veka, koji je bio više literalni nego stvarni junak. Ukazom kralja Petra II, a na predlog generala Dušana Simovića, Simić je postavljen za ambasadora pri Francuskom pokretu otpora.

Ko je, zapravo, bio Božin Simić i kakva je bila njegova uloga u ovim događanjima? Zna se da je bio crnorukac, uspešan vojnik, oficir, prevratnik, nacionalista, komita, obaveštajac, jedan je od organizatora puča 27. marta 1941. godine, a potom i komunista i diplomata, ambasador Titove Jugoslavije u Turskoj. Gotovo da nije bilo bitnog i velikog istorijskog događaja u prvoj polovini 20. veka, a i u prvim godinama posle Drugog svetskog rata, u kojem bar na neki način nije učestvovao.

U ARHIVU Jugoslavije postoje dva dokumenta o Simiću: jedan je autobiografska beleška, drugi je njegova biografija sa karakteristikama, delo anonimnog autora, najverovatnije iz neke od nadležnih službi. Iz ovih spisa, bar delimično može da se dešifruje njegov, ipak, presudni uticaj na odluku generala De Gola da odlikuje Dražu Mihailovića.

Odnosi na relaciji De Gol i đeneral Draža, otvaraju još jedno pitanje: Zašto se francuski lider nikada nije sreo sa Josipom Brozom Titom i zašto nikada nije posetio Jugoslaviju. Rizikujući, da tvrdnjom da je razlog upravo to što je komandant Jugoslovenske vojske streljan posle rata, bude proglašen lažnom mitologijom, navodimo nekoliko indicija koje upućuju na to.

Božin Simić, kako smo već naveli, postaje avgusta 1945. ambasador Jugoslavije u Ankari i tamo ostaje kraja maja 1948, kada je neposredno pred Peti kongres KPJ penzionisan. Sudeći po datumima na signaturi dokumenta, neki mesec ranije, nastaje i njegova biografija-karakteristika. Iz tona ove beleške, predstavljen je kao ne baš pouzdana ličnost, da se naslutiti i njegova smena.

Oštrica napada usmerena je u njegovom učešću u odluci da De Gol odlikuje Mihailovića. "Biograf" to ovako opisuje: "Sve dok je bio u De Golovom komitetu nastoji da učvrsti odnose između Rusa i Francuza. Drug Milan Kojen koji je došao iz Londona, kaže da je Simić tada zauzimao stav 'prosovjetskog Mihailovićevog Srbina', pre prodiranja istine o borbi naših naroda u savezničko javno mnenje. U to doba, prema istom izvoru, Simić je uspeo da De Gol odlikuje Dražu Mihailovića ordenom Legije časti... U to vreme, kada je u De Golov komitetu postavljen i delegat CK KP Francuske i kada De Gol uživa sve veći ugled u savezničkom svetu, francusko odlikovanje Mihailovića velikosrbi su iskoristili kao znak britanskog podržavanja D. Mihailovića." (AJ, 334-190-680)

PREKALjENI obaveštajac je sklonjen sa političke scene, ostalo je otvoreno pitanje da li zbog naklonosti Draži i njegovom pokretu ili nekih drugih specijalnih relacija sa Staljinom i Moskvom.

Vođa francuskog Pokreta otpora protiv nacističke okupacije general Šarl de Gol je posle Drugog svetskog rata postao nosilac politike evropskog pomirenja i saradnje među narodima. Simboličkim posetama Berlinu i Moskvi želeo je da označi prestanak neprijateljstava i početak miroljubive koegzistencije. Stupao je u kontakt i sa Zapadom i sa istočnim lagerom. Jedino je ignorisao Broza. U kuloarima se šaputalo da je to zbog toga što je Tito odbio Francuzov zahtev da pomiluje Čiča Dražu.

O tom odnosu francuskog lidera prema maršalu svedoči knjiga Miodraga B. Protića "Nojeva barka (SKZ, Beograd, 2000, knjiga II, strana 140): "Dve-tri godine pre svoje smrti ispričao mi je Nikezić kako ga je kao tadašnjeg ministra inostranih poslova, uputio Tito u Pariz da De Golu prenese poziv da poseti Jugoslaviju.

Nikezić je otišao i poziv najlepše preneo, francuski je govorio kao maternji jezik, i kao opčinjeni lingvista. Zadovoljan izaslanikom, De Gol je bio razdražen pozivom. Tito, povikao je, nije uvažio njegovu molbu da poštedi život generala Draže Mihailovića, njegovog kolege. Umesto toga, 'Il l'a tu' - uzviknuo je sa gnušanjem. A sad me zove u posetu! Čim je zastao, Nikezić je zapitao u kojoj formulaciji taj odgovor da prenese. Zatečen, general je zastao, Nikezić mu se svideo, i odvratio: Zvanično vas ovlašćujem da predsedniku Titu kažete da ću prvom prilikom doći; ali ne i da mu kažete da to nikada neću učiniti, škodilo bi odnosima naših zemalja..."

BROZ U PANICI SRUŠIO MOST NA NERETVI

KAD smo već kod mitova, da pomenemo još jedan koji je u Jugoslaviji negovan gotovo pola veka. Po svedočenjima Milovana Đilasa, Aleksandra Rankovića, i Koče Popovića, Tito je temeljio svoju komandantsku veličinu, na "varci" sa rušenjem mosta na Neretvi 1943. A zapravo most nije srušen da bi se zavarali Nemci, ustaše i četnici i sakrio pravac povlačenja partizanske glavnine. On je srušen zbog Titove panike i pogrešnog obaveštenja Vlade Šegrta da je na Vrhovni štab krenulo 20.000 četnika. Kad je dobio to obaveštenje, Tito je naredio da se most digne u vazduh. Odmah se pokazalo da je to krupna greška. Preko srušenog mosta jedva je prešla glavnina partizanske vojske... Posle rata, to rušenje pripisano je "Titovoj taktičkoj genijalnosti" i širio glas kako se taj manevar izučava u svim viđenijim vojnim školama. Naravno, to nije bilo tačno.