AUTORSKI TEKST EPISKOPA IRINEJA: Živi jezik živog naroda nadživeće dekrete!

Poslednjim aspektom ovog - po našem mišljenju veštačkog i izlišnog - pitanja pozabavićemo se u nastavku, a za početak samo konstatujemo: posle svih jezičkih reformi i intervencija u oblasti jezika, od Vuka Karadžića do naših dana, u praksi se nameće i sprovodi nova radikalna reforma i arbitrarna transformacija srpskog jezika. Ona nije rezultat spontanog, prirodnog jezičkog razvoja, nego nedomišljenog i zato nepromišljenog usvajanja ideološke matrice savremene zapadne, mahom dehristijanizovane ili posthrišćanske kulture i civilizacije.

REČ je o novoj ideologizaciji jezičkog fenomena, bez kojeg ne postoji čovek kao logosno ili slovesno biće, a koju možemo označiti kao "dženderizaciju" jezika. Pritom se ona u svetu vrši više-manje nasilno, pa tako i naš spomenuti zakon, odnosno, sa ontološkog i etičkog stanovišta, ozakonjeno bezakonje, preti kaznama i globama onim građanima koji odbiju da se izražavaju u skladu sa pravilima dženderskog novogovora. Skupštinska glasačka mašina nije, razume se, domislila da tako "ozakonjuje" neviđenu diskriminaciju ogromne većine naših građana, pa i čitave jedne nacionalne zajednice u Srbiji, ne mareći ni za naš Ustav, a kamoli za mnogovekovnu jezičku tradiciju, i uopšte ne shvatajući da je svaki jezik svojevrstan živi organizam koji se razvija na osnovu sopstvenih dubinskih tokova i unutrašnjih zakonitosti tako da je svaki pokušaj uterivanja jezika u ideološke i političke kalupe unapred osuđen na neuspeh.

DUŽAN sam čitaocima da ovde otvorim misaonu zagradu i objasnim šta hoću da kažem kada spominjem i diskriminaciju čitavog jednog etnosa u našoj otadžbini. Tu, naime, mislim na naše sugrađane mađarske narodnosti. U njihovoj gramatici i govornoj praksi ne postoji pojam muškog, ženskog i srednjeg gramatičkog roda. Sledstveno, Mađari, ma koliko bili lojalni građani Srbije, moraju da krše famozni zakon i svi, svaki dan, mogu da budu krivično gonjeni kao prestupnici zakona. Oni, prosto-naprosto, ne mogu da uz imenice "lovac", "sudija", "sociolog" i druge na "-log" naprave i "rodno korektne" imenice "lovkinja", "sutkinja" ili "sudijka", "sociološkinja" i druge "-ološkinje", nedavno izmišljene. Ovde bi neko mogao da prigovori kako se zakon odnosi samo na građane koji govore srpskim jezikom. Takav prigovor, međutim, bio bi samo loš i lukav izgovor. Jer, u svakoj normalnoj i uređenoj zemlji svaki zakon važi za sve njene građane. Ljudi iznad zakona i van zakona postoje jedino u nedemokratskim i totalitarnim državama.

ALI da vidimo šta je zapravo sadržaj ključnih reči ovog diskursa! Prvo: šta znači "rod" iliti moderni "džender"? Tradicionalno, "rod" i "pol" su sinonimi: imamo "muški rod" i "ženski rod", to jest osobe muškog pola i ženskog pola, uz napomenu da reč "rod" ima i druga, šira značenja. Oba termina imaju, međutim, veoma neodređeno, fluidno značenje u svetskom i domaćem novogovoru: tu ne figuriraju samo dva pola i roda, nego ih ima sijaset, valjda mnogo više nego što ima nijansi u duginim bojama, da se izrazimo figurativno. Drugo: šta je u stvari diskriminacija? To je izvorno latinska reč i znači najpre razlikovanje, a onda razdvajanje, iz čega se zatim izvodi i značenje uskraćivanje ili ograničavanje nečijih prava. Kao što se da zapaziti, primarno značenje je pozitivno, a tek ono izvedeno, sekundarno, jeste negativno. Drugim rečima, razlikovati jedno od drugog ili u mislima odvajati jedno od drugog i nije diskriminacija u smislu koji joj se pridaje danas, kod nas i u svetu. Neprihvatljiva je, dakle, samo ona diskriminacija kojom se opravdava osporavanje drugog i njegovih prava u korist prvog. Ovde dolazimo do naizgled paradoksalnog, ali sasvim ispravnog zaključka: iako je razlikovanje i pojmovno razdvajanje ljudi, stvari i pojava, prema određenim merilima, u moralnom smislu adijaforon ili neutralno, razdvajanje onoga što je organski i suštinski jedno i jedinstveno, bez obzira na određene posebnosti, ipak nas nezadrživo vodi u pravu, negativnu diskriminaciju i ukidanje toliko hvaljene i željene "rodne" i svake druge ravnopravnosti, što će reći jednakosti pred zakonom.

Upravo je to slučaj sa agresivnim propagiranjem "rodne ideologije" i izglasavanjem zakona kojim se tobože štiti ravnopravnost i eliminiše diskriminacija, a u stvari se, umesto moguće ili pak realne neravnopravnosti i diskriminacije manjinskih socijalnih grupa od strane većinskog društvenog korpusa, na mala vrata uvodi neravnopravnost i diskriminacija većine za račun manjine ili čak za račun potpuno minornih krugova, onih u statusu statističke greške. Pisac ovih redova je, štaviše, sklon da misli da nova, "dženderska" ideologija i prateći zakoni diskriminišu sve odreda, i većinu i manjinu. Jer, i većinu i manjinu primorava da se dele i otuđuju jedni od drugih i da govore nepostojećim jezikom. Već "sveti" 8. mart kao "praznik žena" bio je nebivali akt diskriminacije i ponižavanja "ženskog roda", te blagoslovene polovine ili, možda, natpolovične većine u čovečanstvu. Prećutana, ali podrazumevana poruka toga pseudopraznika, barem po našem mnjenju, jeste poruka: vi žene imajte 8. mart kao milostinju ili, ako tako više volite, kao utešnu nagradu, a svi ostali dani u godini su i ubuduće naši kao što su i dosad bili.

Ovu "udicu" je "ženski rod", nažalost, manje-više "progutao". Ujdurma sa "rodnim" novogovorom i tobožnjom zakonskom zaštitom "rodne ravnopravnosti" samo je, po našem mišljenju, dimna zavesa i kamuflaža. Poruka je ona osmomartovska: evo vam jezička igračka da se zabavljate, a u realnom životu će vam poslodavac i ubuduće govoriti: "Biraj: ili trudnoća ili posao", da ne nabrajamo dalje podatke o položaju mnogih naših sestara ili, ako hoćete, naše braće ženskog pola, onih što treba da imaju iluziju o svom sve povoljnijem položaju, i to zahvaljujućidžender-ideologiji "vrlog novog sveta" i zakonodavnoj genijalnosti poslanik (i "poslanica", iako poslanica znači pismo) u srpskom parlamentu.

POSLEDNjE što bismo želeli da postignemo ovim tekstom jeste apologija nekadašnjeg patrijarhalnog društva ili njegovih današnjih rudimenata, recidiva i tragova, da i ne govorimo o otvoreno maskulinocentričnom konceptu nekih zajednica i društava. Napominjemo: istorijski je neistinito i intelektualno nepošteno pripisivati patrijarhalnom ustrojstvu društva, kod nas i šire, uticaj hrišćanskog, posebno pravoslavnog, pogleda na svet i život. Naprotiv! Savremena "rodna" ideologija je neizlečivo nepravedna i nazadna u poređenju sa izvornom biblijskom i hrišćanskom antropologijom. Autor ovih redaka vidi, štaviše, u biblijskom učenju o ljudskom biću kao jednom biću u dva izdanja, muškom i ženskom, jedini pravi duhovni lek protiv epidemije duhovnog virusa "džender". Budući da danas ni naši vernici, nažalost, ne čitaju mnogo Sveto Pismo, a "dženderovke" i "dženderovci" ga čitaju još mnogo manje, pod pretpostavkom, naravno, da ga uopšte i čitaju, neka nam bude dopušteno da čitaoce ukratko podsetimo na osnovne elemente biblijskog i crkvenog poimanja teme kojom se ovde bavimo.

NA samom početku prve biblijske knjige, Knjige postanja, govori se i o stvaranju čoveka. Bog stvara čoveka "po obličju svojemu" (Post. 1, 26 - 27), ali ga stvara kao "muško i žensko" (1, 27), kao "čoveka i čovečicu" (2, 23), kao čoveka i čovekovog "druga (tačniji prevod: pomagača, saputnicu) prema njemu" (2, 18 i 20), pri čemu izraz prema njemu ukazuje na prirodnu jednakost muškarca i žene, kako ovaj izraz tumače Prokopije iz Gaze, pisac iz 5-6. veka, i naš poznati teolog, episkop Atanasije (Jevtić, +2021). Posledica pak prirodne jednakosti muškarca i žene jeste upućenost jednog na drugo, a iz nje sledi realnost braka i porodice: čovek će se "priljubiti ženi svojoj" i njih dvoje će se sjediniti "u jedno telo" (2, 24; sr. I Kor.6, 16 i Ef. 5, 30 - 31), to jest ujedno dvojedino biće, u neraskidivu zajednicu ljubavi. Drugim rečima, Bog je stvorio čoveka kao muškarca i ženu da bi se oni ostvarili kao muž i žena. Ovaj stav starozavetnog pisca navodi, razvija i autentično tumači sam Gospod Isus Hristos: "Niste li čitali da je njih Tvorac od početka stvorio kao muško i žensko? Zbog toga će ostaviti čovek oca svojega i majku, i priljubiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo, tako da nisu više dvoje nego jedno telo. A što je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja" (Mat. 19, 4 - 6; ovde nije zgoreg napomenuti da je upravo rastavljanje jedno od osnovnih značenja imenice diskriminacija). Jedinstvo muža i žene ne ukida, naravno, njihovu prirodnu posebnost i ličnosnu drugost ili različitost. I obrnuto: posebnost, drugost, različitost, samosvojnost, ne samo što nije prepreka jedinstvu nego je njegov preduslov. Jedinstvo nije jedincata datost jednog i jedinog već jedinstvo između jednog i drugog. Prema tome, muž i žena su istovremeno i u jednakoj meri dvoje i jedno - dvoje u uzajamnom ličnosnom prožimanju (perihorezi), a

jedno po prirodi i po prirodnim darovima i sposobnostima. Ovu jevanđelsku istinu na nenadmašan način ilustruje i objašnjava sveti apostol Pavle kad upoređuje odnos muža i žene sa odnosom Hrista i Crkve (vidi Ef. 5, 31 - 32), s razlogom zvane i Nevesta Hristova (vidi Otkr. 21, 2 i 9). Hrista i Crkvu istovremeno i u jednakoj meri i razlikujemo i poistovećujemo. Na to nas upućuje i Pavlova slika Hrista kao Glave Crkve (Ef. 1, 22; 5, 23 i 30; Kol. 1, 18), a Crkve kao Tela Hristovog (I Kor. 12, 27; Ef. 1, 23; 5, 23 i 30). Glavu i Telo razlikujemo, ali smo pritom svesni da ih ne možemo razdvojiti (latinski discriminare) jer su ontološki jedno: glava bez tela postaje lobanja, a telo bez glave - leš. Sve ovo znači da nijedno posebno svojstvo, kao što su nacionalna pripadnost ("nema Judejina ni Jelina", "nema varvarina i Skita"), socijalni status ("nema roba ni slobodnoga") i biološka razlika polova ("nema roda muškog i ženskog"), ne može da naruši - a kamoli da poništi - suštinsko, egzistencijalno, organsko, nerazdeljivo jedinstvo hrišćana, pa i ljudi uopšte ("jer ste svi vi jedan čovek u Hristu Isusu", odnosno Hristos je "sve i u svima" (Gal. 3, 28 i Kol. 3, 10 - 11).

GDE, dakle, u ovakvoj viziji čoveka i ljudske zajednice ostaje mesta za diskriminaciju? Čemu toliko insistiranje na različitosti polova? Čemu, umesto razlikovanja, uporno jezičko i svako drugo razdvajanje "rodova", da ne kažemo baš "džender"? Čemu nametanje veštačkog i izveštačenog, bolje reći nepostojećeg i izmišljenog, jezika i rečnika lažne rodne ravnopravnosti? Zar su muškarci i žene dve zasebne biološke vrste, a ne dva, po svojoj prirodi istovetna načina postojanja ljudskih bića, uz uvažavanje biološko-socijalnih osobenosti? Zar je nama, jadnijem Srbljima, najpretežniji, najpreči i najprešniji posao da jurimo za svakim dekadentnim i, u krajnjoj analizi, ne samo antihrišćanskim već i antičovečnim zapadnjačkim "trendom" (na prezrenom, ali nezamenljivom starinskom - ne zastarelom - srpskom jeziku stremljenjem)? Zar resorna ministarka (s obzirom na značenje reči ministarka u Nušićevoj komediji "Gospođa ministarka" bolje bi joj bilo da se naziva hrvatskim kvalifikativom ministrica, pošto nepostojano a postoji samo u nominativu, a ne u svim padežima) nije u stanju da shvati da lansiranje ovakvog kvaziproblema i analognog zakona predstavlja i dangubu, i luksuz, i

pucanj uprazno, pa i greh, u vremenu u kojem smo suočeni sa izazovima i iskušenjima kakva smo retko kad u istoriji imali? Pritom "od ta posla nema ič", kako kažu naši dobri seljaci u nekim delovima Srbije. Dekretima, zabranama, protivustavnim "rešenjima", pretnjama i ideološkim "ketmanima" neće biti pokoren ni programiran živi jezik jednog još uvek živog naroda. Uz veru, kulturu i istorijsko pamćenje, jezik je jedan od važnih elemenata našeg identiteta. On će nadživeti i ovaj "zakon", usmeren, voljno ili nevoljno, protiv srpskog naroda, njegove tradicije i samosvesti, a posebno protiv njegovog jezika.