INTERVJU Radmila Jovanović Gorup: Srpska katedra na Kolumbiji donosi i politički uticaj

U novijoj istoriji neki od najznačajnijih profesora srpskog porekla sa Kolumbije dali su ogroman doprinos u biomedicinskom inženjeringu, engleskoj književnosti i mnogim drugim oblastima. Jedna od njih je i profesorka Radmila Jovanović Gorup.

Osim što će ostati upamćena kao profesor srpskog jezika i književnosti uz koga su stasale generacije studenata, ona je 1997. osnovala Fondaciju "Njegoš", čiji je cilj da se kupi katedra za srpski jezik na Univerzitetu Kolumbija. Uobičajeno je da zemlje imaju svoje katedre na američkim univerzitetima. Fondacija "Njegoš" je sakupila oko milion dolara, ali to nije dovoljno. Na početku razgovora, za "Novosti", profesorka Gorup kaže da je za realizaciju ovog poduhvata neophodna pomoć države Srbije:

- Planirali smo da kupimo katedru koja bi se zvala "Njegoš". Gotovo u isto vreme novac su počeli da skupljaju i Poljaci. Bilo je potrebno oko tri miliona dolara. Oni su brzo, uz pomoć svoje vlade, sakupili taj novac i kupili katedru za istoriju. Mi nismo imali dovoljno, a krajem devedesetih tražiti od siromašne zemlje novac za to, delovalo je sebično. Srbija je kasnije više puta obećavala da će pomoći. Dolazili su nam bivši predsednici Boris Tadić i Vojislav Koštunica. Tadić je 2008. objavio da će voditi dugogodišnju kampanju da se pomogne našoj fondaciji, ali to se nije ostvarilo.

* Zašto je za Srbiju važno da ima svoju katedru na Univerzitetu Kolumbija?

- Katedre, uglavnom, kupuju male zemlje i to je pitanje prestiža. Ako vidite srpsko ime na prestižnom univerzitetu, raste ugled države. Kada smo počeli kampanju direktno mi je rečeno da bi Srbija ostvarila određeni politički uticaj i da bi se izmenila slika o našoj zemlji kada bismo imali katedru na Kolumbiji. Kada smo osnovali Fondaciju "Njegoš" ideja je bila da promovišemo srpsku kulturu, književnost i jezik. Devedesete godine, svi znamo, bile su vrlo teške za Srbiju i za srpski narod. Godinama su ovde na Kolumbiji organizovani skupovi, predavanja na kojima je prikazivana ružna slika o našoj zemlji. Želela sam da pomognem, da pokažem da mi nismo tako loši kao što nas prikazuju, ali rečeno mi je da nemam organizaciju iza sebe. Fondacija nam je dala platformu da organizujemo događaje na kojima smo mogli da predstavimo Srbiju u nešto povoljnijem svetlu. U to vreme više se govorilo o politici, dok danas organizujemo, uglavnom, kulturne događaje.

* Kolika je cena katedre bila kada ste osnovali fondaciju, a kolika je ona danas?

- Direktan odgovor na to pitanje nemam. Poljaci su imali punu profesuru kada su kupovali katedru i to je umanjilo cenu. Postojao je i fond od 147 miliona dolara za kupovinu katedri. Poljaci su sakupili tri miliona, a iz fonda su dobili još toliko. Nisam uspela da dobijem podatak da li su sredstva iz tog fonda potrošena i kolika je sada cena katedre.

* Koliko ste novca sakupili i ko su bili najveći donatori?

- Od početka smo imali male donatore koji su uplaćivali od pedeset do sto dolara. Tridesetak ljudi je davalo po hiljadu dolara godišnje. Naš najveći donator Dragan Marin, nažalost, preminuo je ubrzo posle osnivanja fonda. On je shvatio koliko je važno da imamo svoju fondaciju na prestižnom univerzitetu i dao nam je 25.000 dolara da je osnujemo. Zahvaljujući njemu fondacija postoji, a raspolažemo budžetom od oko milion dolara. Novac koji smo sakupili se umnožio, jer ga investiraju Harimanov institut i Kolumbija. Deo tih sredstava trošimo na programe i promociju naše kulture, a nadam se da ćemo ga uskoro koristiti za stipendiranje studenata koji uče naš jezik.

* Da li biste kupovinom katedre obezbedili mesto i za svog predstavnika na Harimanovom institutu, najčuvenijem istraživačkom centru za ruska i balkanska pitanja?

- Harimanov institut je deo Univerziteta Kolumbija. Institut finansira novac Fondacije "Njegoš". "Njegoš" je deo Harimana, a Hariman Kolumbije. Kada bismo imali svoju katedru na univerzitetu, ugled naše države bi porastao.

* Koje države imaju svoje katedre na Univerzitetu Kolumbija?

- Znam da Finci i Poljaci imaju na Kolumbiji, Hrvati u Kanadi, Slovaci u Pitsburgu.

* Gde u Americi može da se izučava srpska kultura i uči srpski jezik?

- Kolega dr Aleksandar Saša Bošković predaje na Jejlu, Kornelu i Kolumbiji. Novčano se ne isplati ako imate pet ili deset studenata, zato kolega predaje na više univerziteta.

* Kada ste otputovali u Ameriku?

- Stigla sam u SAD 1967, pre toga sam tri godine živela u Kanadi. Kada su deca porasla vratila sam se na postdiplomske studije i doktorirala na Kolumbiji iz lingvistike. Nisam mogla da nađem posao u Njujorku, gde smo živeli. Prihvatila sam posao na Kolumbiji bez obzira na to što to nije bila moja struka. Predavala sam tamo do decembra 2015, kada sam otišla u penziju.

* Imate li podatke koliko studenata uči srpski jezik u Americi?

- Osamdesetih godina, kada sam počela da predajem, naš jezik se učio na 51 univerzitetu, ali situacija se naglo promenila kada su univerziteti postali finansijske institucije. Studiranje je vrlo skupo i vodi se računa šta se finansijski isplati. Žalosno je, ali je tako.

* Ko su bili vaši studenti? Da li samo deca emigranata ili su i Amerikanci tih godina želeli da nauče srpski jezik?

- Kombinacija studenata čiji su roditelji poreklom iz Srbije, odnosno bivše Jugoslavije i Amerikanaca, postdiplomaca na žurnalistici, istoriji, političkim naukama.

* Kako ste im predstavljali Ivu Andrića i druge naše velike pisce?

- U to vreme oni su bili jugoslovenski pisci. Svi su znali za Andrića, ali su voleli i Borislava Pekića, Danila Kiša, Boru Stankovića, Milorada Pavića i Mešu Selimovića. Oni su, naravno, čitali prevode njihovih knjiga. Najmanje uspeha imala sam sa Crnjanskim. Ne znam da li je problem bio u njegovoj sintaksi. Neke knjige u prevodu prolaze bolje, a druge lošije. Pekića su najviše cenili.

* Do kraja Hladnog rata postojalo je veće interesovanje za male narode, posebno iz jugoistočne Evrope. Koliko su Amerikanci danas otvoreni za kulturne uticaje drugih naroda?

- Teško se nameće književnost brojčano malog naroda u velikim zemljama. Južnoamerički pisci se nisu nametnuli kao kubanski, kolumbijski ili argentinski. Oni su postali slavni kao južnoamerički pisci. Nas male narode stalno podsećaju da ne možemo sami.

* Da li to znači da bismo mi, južnoslovenski narodi, trebalo makar na polju književnosti ponovo da se ujedinimo?

- Imali smo takvu vrstu renesanse sa Andrićem, Pekićem, Kišom, Selimovićem... Nije bilo dovoljno što je Andrić napisao vrhunske knjige, važno je bilo i to što je bio jugoslovenski pisac. Pisac zemlje koja je bila između imperija, interesantne zbog eksperimenata u vladanju. Države koja ne samo da je primala impulse ili uticaje sa strane, nego je i sama bila učesnik. Kada se tako nešto dogodi, onda i manje kulture mogu da postanu velike u tom smislu.

* Koliko bi otvaranje katedre pomoglo da knjige naših pisaca budu prevođenije na engleski?

- Svakako da bi pomoglo, ali ne u apsolutnom smislu. Otvaranje katedre više bi doprinelo našem političkom uticaju u Americi. Amerikanci ispituju tržište, gledaju kako će prevedena knjiga da prođe u Francuskoj ili Nemačkoj. Oni je prevode, tek ako tamo postigne uspeh.

* Pupin je ostavio dubok trag na Univerzitetu Kolumbija. Koliki je njegov uticaj danas?

- Sećanje na njega je prisutno na Kolumbiji. Svake godine se dodeljuje Pupinova nagrada, a zgrada fizičkog fakulteta naziva se Pupinov hol. Mislim da mladi ljudi ne znaju ko je bio Pupin. Koštunica je govorio o njemu kada je bio na Kolumbiji. Na kraju te školske godine predsednik Univerziteta Li Bolindžer takođe je govorio o Pupinu. Ispričao je sve ono o čemu je govorio Koštunica i to sa takvim oduševljenjem da sam se pitala da li je on uopšte ranije znao nešto o Pupinu. Često razmišljam da bi bilo bolje da smo našu fondaciju nazvali Mihajlo Pupin.

* Zašto?

- Obrazovani Amerikanci znaju ko je bio Petar Petrović Njegoš. Nikad me nisu pitali ko je bio Njegoš, već da li je on crnogorski pesnik. Postoji nekoliko prevoda "Gorskog vijenca" na engleski jezik. Ali, Mihajlo Idvorski Pupin im je bliži.

POKLON

* NEDAVNO ste svoju biblioteku poklonili Univerzitetskoj biblioteci "Svetozar Marković" u Beogradu?

- Poslala sam 1.667 knjiga. Još mi nisu javili da li su stigle. Nisam želela da to bude moj legat, već da moje knjige studenti koriste.

GDE JE PUPINOV NOVAC?

* PUPIN je, osim svojoj kćeri Varvari, veliki deo bogatstva ostavio Univerzitetu Kolumbija, u znak zahvalnosti.

- To nisam znala - kaže profesorka Gorup. - Poznato je da je bio bogat čovek, za razliku od Tesle, ali ne znam gde je njegova zaostavština. Bila sam na nekoliko konferencija o Pupinu i niko to nije spomenuo. Na jesen, kad počne nova školska godina, pokušaću da pronađem podatke šta se dogodilo sa tim novcem.