GIHT SE ŠIRI NA BUBREGE I UŠNE ŠKOLJKE: Doktor Nikola Roganović o dijagnostici i terapiji

Osobe muškog pola, srednje životne dobi, posebno su ugrožene od ove reumatske bolesti.

Njeni simptomi uglavnom podrazumevaju otečenost, crvenilo i izrazitu bolnost zgloba nožnog palca, a ponekad mogu da podsećaju na običnu infekciju, što privremeno može da odloži postavljanje dijagnoze. To odlaganje neretko dovodi do težeg toka bolesti uz veće oštećenje zglobova i uz promene i na drugim delovima tela, recimo bubrezima i ušnim školjkama.

Doktor Nikola Roganović, reumatolog, u intervjuu za "Novosti" kaže da je zlatni standard za postavljanje dijagnoze gihta nalaz kristala urata (soli mokraćne kiseline) u sinovijskoj tečnosti koja se dobija punkcijom upaljenog zgloba:

- Kada nije moguće uraditi ovu analizu, na primer, ako je zahvaćen manji zglob te je teško dobiti punktat, dijagnoza se može postaviti i na osnovu tipične anamneze i kliničke slike. Dakle, ako se iste tegobe ponavljaju, podrazumevaju veoma jaku upalu, najčešće jednog zgloba na nogama i ako je visoka sedimentacija i C-reaktivni protein (CRP), uz povišene vrednosti mokraćne kiseline i uz tipični nalaz na ultrazvučnom pregledu, dijagnoza je vrlo jasna. Ukoliko kod pacijenta primetimo i prisustvo otvrdnulih kvržica (nakupina uratnih kristala), obično na ušnim školjkama, sigurni smo da dugotrajno pati od gihta.

Znači li to da postavljanje dijagnoze uglavnom nije zahtevno?

- Nije, jer ova bolest se obično prezentuje intenzivnom upalom jednog zgloba i to najčešće na bazi palca stopala. Prisutni su je izrazit bol u zglobu uz otok, lokalno povišena temperatura, crvenilo, ograničenje pokreta. Ponekad mogu da se jave i opšti simptomi kao što su drhtavica, skok temperature i malaksalost, pa se dešava da se greškom postavi dijagnoza infekcije.

Kako se leči giht i da li je odgovor na terapiju uvek onakav kakav se priželjkuje?

- Terapija akutnog napada gihta podrazumeva primenu punih doza nesteroidnih antireumatika, ali se mogu primeniti i kortikosteroidi, koji se najčešće piju ili ubrizgavaju u upaljeni zglob. Nakon smirivanja napada, uvodi se određeni režim ishrane radi smanjenja nivoa mokraćne kiseline u organizmu.

Da li je poseban jelovnik dovoljan da se spreče budući napadi gihta?

- To najčešće nije dovoljno, pa se u redovnu terapiju uvode lekovi iz grupe urikostatika. Tek tada, kada je pacijent pravilno lečen, šanse da se napad gihta ponovi su izuzetno male.

Šta u slučaju kada nema odgovora na terapiju?

- Ako određen vid terapije ne da rezultat, uvek je moguće izvršiti korekcije koje će dovesti giht pod kontrolu.

Da li je giht često udružen sa nekim drugim poremećajima zdravlja i kojim?

- Osim kod osoba sa metaboličkim sindromom (onih koji istovremeno pate od prekomerne telesne težine poremećenih lipida i visokog krvnog pritiska), giht se često sreće i kod pacijenata sa oslabljenom funkcijom bubrega.

Zašto giht češće pogađa muškarce?

- Giht jeste značajno češći kod muškaraca. Smatra se da čak svaki pedeseti muškarac stariji od 30 godina ima ovaj zdravstveni problem. Razlog zašto je giht mnogo ređi kod žena leži u tome što estrogeni (ženski polni hormoni) povećavaju izbacivanje mokraćne kiseline putem bubrega.

Ima li inovativnih lekova za ovaj poremećaj?

- Za terapiju gihta se najviše koriste urikostatici, koji smanjuju stvaranje mokraćne kiseline u organiznu, ali se mogu koristiti i lekovi koji povećavaju izlučivanje mokraćne kiseline preko bubrega (urikozurici). Primena peglotikaza koje predstavljaju rekombinantni oblik urikaze (enzima koji razgrađuje mokraćnu kiselinu) najnoviji je oblik lečenja koji se koristi kad prethodno navedena terapija ne daje rezultate, što je prilično retko.

Šta se dešava ako se giht ne shvati ozbiljno?

- Iako giht ne spada u teške bolesti zglobova, važno je ozbiljno shvatiti problem, rano se javiti reumatologu i sprovoditi predloženu terapiju. U suprotnom, giht može da se prezentuje sve češćim i težim upalama zglobova koje mogu dovesti i do njihovog značajnijeg oštećenja.

Mokraćna kiselina

Zašto se nagomilava mokraćna kiselina?

- Ona nastaje u toku normalnih metaboličkih procesa u organizmu, ali ukoliko se ne izlučuje putem bubrega u dovoljnoj meri, dolazi do njenog nagomilavanja u zglobovima, bubrezima i mekim tkivima.