ISTORIJSKI DODATAK - ARISTOKRATE POSTAJU TAKSISTI: General Škuro prodavao je novine, a pukovnik sa metlom u rukama čistio je Novi Sad

Srbija je kraj Prvog svetskog rata dočekala sa 1,2 miliona žrtava i bez 60 odsto muške populacije. U razorenu i razvaljenu zemlju dolazi oko 40.000 "belih" Rusa, naoružanih raznoraznim znanjima koja su ranjenoj balkanskoj palanci nedostajala. Više od polovine došljaka bili su vojna lica (mahom sa završenom Vojnom akademijom) i državni službenici. Trećina je radila u privredi, 13 odsto su bili visokoobrazovani predavači, doktori, pisci, umetnici, sveštenstvo, pet odsto je u prethodnom životu radilo u administraciji, a samo tri odsto je bilo nepismenih. Njihov dolazak i integraciju olakšala je činjenica da su kralj, premijer i crkveni poglavar bili rusofili.

Kralj Aleksandar je u mladosti čak bio pripadnik čuvenog Paževskog korpusa u Petrogradu, vojne škole najvišeg ranga. Bio je miljenik ruskog cara Nikolaja i već viđen za zeta, muža jedne od princeza Romanov. Vrlo uticajni premijer Nikola Pašić bio je takođe naklonjen Rusiji, a patrijarh srpski Varnava bio je vaspitanik Sanktpetersburške duhovne akademije.

Ova "nova krv" vratila je u život i preoblikovala Srbiju, a pre svega Beograd, dajući mu dašak evropske metropole. Naša zemlja je kraj rata dočekala sa više od polovine nepismenog stanovništva. U takvu zemlju došli su ljudi željni da pomognu znanjem. Nisu birali posao, ni prebivalište, već su išli tamo gde su bili potrebni.

IZ RUSIJE je tokom 1919. i 1920. pretežno emigriralo odraslo, muško, radno sposobno stanovništvo, staro između 20 i 45 godina. U početku je bilo daleko više muškaraca nego žena, čak dve trećine. Posle pristizanja "belih" jedinica, sredinom 1922. godine, popisano je više od 17.000 muških izbeglica i oko 7.000 žena. Tek sa organizovanim odlaskom bivših vojnika Ruske armije na rad u zapadnu Evropu, od sredine dvadesetih, razlika u broju između polova polako se smanjuje.

Po doseljavanju, većina ruskih emigranata morala je, zbog velike nezaposlenosti, ipak da prihvati poslove ispod svog društvenog staleža i obrazovanja. Sergej Nikolajevič Paleolog, Vladin opunomoćenik za ruske izbeglice u Kraljevini, u februarskom pismu 1921. kralju Petru Karađorđeviću, navodi da se čak tri četvrtine pridošlih Rusa nalazi u veoma teškom položaju, bez stalnog izvora prihoda. Sredinom dvadesetih godina samo 20 odsto njih obavljalo je neke intelektualne poslove, a 60 odsto radilo teške fizičke radove.

Najgore su prošli doskorašnji oficiri i političari, zemljoposednici, sudije, advokati i pravnici.

U EMIGRACIJI se povećao procenat tehničara, tehničkih pomoćnika ili crtača u biroima, iz čega se vidi da su inženjeri i arhitekte prihvatali jednostavnija nameštenja da bi preživeli. Naglo raste i broj domaćih profesora. Nisu to bili samo bivši profesori osnovnih i srednjih škola, ili fakulteta, već i oficiri i činovnici sa visokim obrazovanjem, koji su držali časove matematike, fizike, latinskog, francuskog, klavira.

Nemali broj izbeglica radio je na mestima industrijskih radnika, u zanatskim radionicama ili poljoprivredi. Nekadašnje aristokrate i generali postajali su taksisti, sobari, prodavci cveća, obućari. Nekoliko ruskih generala otvorilo je male obućarske radnje u prestonici, a jedan se čak proslavio jahaćim čizmama. General Škuro, "heroj građanskog rata", prodavao je krajem tridesetih godina novine ispred Narodnog pozorišta u Beogradu. Pukovnik u penziji sa metlom u rukama čistio je i dežurao na mostu Novi Sad - Petrovaradin. Bivši viši dvorski činovnik čistio je krompir u kuhinji, a žena general-gubernatora stajala je za tezgom. Žene oficira postajale su pralje.