ISTORIJSKI DODATAK - PRVI TALAS IZBEGLICA: U prvoj polovini 1923. godine ukupan broj ruskih izbeglica u Kraljevini SHS bio je oko 40.000

Decembra 1920. pristigao je do tada najveći talas u kome je bilo više od 20.000 ljudi. A zatim, sredinom naredne godine, stiglo još oko 20.000 izbeglih ruskih carskih vojnika i civila, smeštenih u preko 60 brodova koji su uplovilo u Boku Kotorsku, a neki su otišli put Dubrovnika. Ovom flotom, pod francuskom zastavom, komandovao je Vrangel.

U srpskoj istoriografiji decenijama je bilo otvoreno pitanje ukupnog broja beloemigranata koji su iz Rusije pristigli u Kraljevinu SHS i u njoj nastavili da žive. Može se reći da je, precizno rekonstruišući sve talase doseljavanja ruskih emigranata na jugoslovensko tlo, prve uverljive rezultate u istraživanju ovog problema izneo Miroslav Jovanović 1996. godine u knjizi "Doseljavanje ruskih izbeglica u Kraljevinu SHS 1919-1924". Upoređujući rezultate istraživanja, izvorne statistike i primarnu dokumentaciju, Jovanović je zaključio da je "do polovine 1923. godine ukupan broj ruskih izbeglica u Kraljevini bio oko 40.000".

Posle tog vremena, otkriva Jovanović, ovaj broj počeo je konstantno da opada, da bi se početkom tridesetih godina proces odseljavanja, nakratko, zaustavio i ukupno stabilizovao na oko 30.000. No u drugoj polovini tridesetih godina odseljavanja su se nastavila, a i smrtnost unutar ruske izbegličke kolonije je počela bitnije da utiče na ukupni broj. Pred rat, u Kraljevini Jugoslaviji živelo je oko 25.000 Rusa", konstatuje Miroslav Jovanović.

Deset godina docnije, Momčilo Pavlović i Toma Milenković su izneli preciznije podatke u predgovoru dvotomne knjige "Beloemigracija u Jugoslaviji 1918-1941" koja je, nažalost, štampana u samo 300 primeraka. Reč je istoimenom dokumentu, označenom sa "poverljivo", sačinjenom u Udbi Jugoslavije 1955. godine, čiji obim prelazi 1.200 stranica teksta. U stvaranju tog dokumenta očigledno su učestvovali, svedočeći i pišući ga, upravo predratni ruski emigranti, oni koji su posle 1945. godine nastavili da žive u Jugoslaviji.

Na osnovu ovog i drugih dokumenta, uključujući britanske izveštaje i procene misije zadužene za interese ruske emigracije, može da se rekonstruiše broj pripadnika ove zajednice na južnoslovenskom prostoru: 1921: 42.000, 1924: 40.000, 1928: 35.000, 1934: 27.500 i 1937: 27.000.

U ovoj izbegličkoj masi, čak 75 odsto (tri četvrtine), činili su civili, a preostali su pripadali zatvorenoj vojnoj emigraciji, posebnoj grupaciji koja je imala naročiti status i bila pod komandom barona Vrangela. Na teritoriji Kraljevine SHS bilo je više od 300 ruskih kolonija, ali ih je najviše, bezmalo dve trećine, bilo u Srbiji, uključujući Vojvodinu. Na to je uticala činjenica da su im više odgovarali oni delovi zemlje u kojima su pravoslavni bili u većini.

Već u julu 1920. godine, kraljevska vlada je osnovala Državnu komisiju za pomoć Rusima (Srpsko-ruska državna komisija), čijim radom je rukovodio Ljuba Jovanović, tada predsednik Narodne skupštine. Od 1925. do 1941. godine, na čelu komisije bio je akademik Aleksandar Belić. Sekretar komisije uvek je bio iz redova ruskih izbeglica. Ovo telo je, od godine do godine, imalo na raspolaganju različite sume budžetskog novca, od tri do šest miliona dinara, a posle 1925. oko tri i po miliona.

U tu sumu su ulazila i sredstva pomoći koju su obezbeđivale Francuska i Velika Britanija. O teškoćama koje su pratile tu pomoć sa strane, svedoči detalj da je francuska vlada vršila snažan pritisak na Beograd da se ruske izbeglice sa Krima prebace u Kraljevinu SHS, što je bilo praćeno obećanjem da će biti obezbeđen novac za njihovo izdržavanje iz francuske kase. Ovo obećanje francuska vlada nije ispunila, tako da je dostavila Beogradu novac koji je pokrivao samo dva meseca za izdržavanje ruskih izbeglica.