RAĐANJE ALBANSKE REPUBLIKE NA KOSOVU: Jačanje državnih atributa pokrajine podsticali su alabanski nacionalizam i separatizam

POČETKOM maja (6. 5. 1981) o stanju na Kosovu raspravljao je i CK SK Srbije. Tom prilikom Špiro Galović je otvorio brojna osetljiva pitanja o društvenim i ekonomskim uzrocima jačanja albanskog nacionalizma. Brinuo ga je stepen do koga je Savez komunista bio "zapljusnut" nacionalizmom, pogrešne procene o "raspoloženju inteligencije, studenske i školske omladine", priroda vaspitanja i obrazovanja koje reprodukuje nacionalizam, "brutalnost, mržnja i fanatizam" demonstranata, "stihijne razmere" saradnje sa Albanijom, nevoljnost teritorijalne odbrane i društvene samozaštite da izvrše svoj društveni zadatak i suprotstave se neredima.

Galović je posebno apostrofirao da nema manje opasnih i više opasnih nacionalizama, a odbijanje albanskih komunista da "manifestacije nacionalizma vide i nazovu pravim imenom" oportunizmom koji ne vodi ničem dobrom. U dešavanjima na Kosovu on je "u svemu što je bitno" video "podudarnost" sa događajima iz 1968. Bitnim segmentom albanskog nacionalizma on je smatrao jačanje državnih atributa pokrajine i, u skladu sa tim, u nacionalizmu prepoznavao prerušeni pokrajinski birokratizam. Bio je siguran da velikoalbanske ideje nisu dospele u pokrajinu samo sa "profesorima i udžbenicima iz Tirane" već da one izvorno nastaju na Kosovu. Tendencije potpunog odvajanja pokrajina od republike, stalna konfrontacija, odsustvo svake saradnje za Galovića su bili osnovni generatori albanskog nacionalizma.

Miloš Minić je skrenuo pažnju da "između afirmacije albanske narodnosti i albanskog nacionalizma i iredentizma" nikada nije povučena "jasna granica". Uporedo sa tim zahtevao je da bude napravljena jasna razlika između zabrinutosti "u kojoj se izražava snažan i srpski i jugoslovenski socijalistički patriotizam, i srpskog nacionalizma i šovinizma koji u sadašnjem momentu napada na čitavu albansku narodnost na Kosovu izjednačujući je sa kontrarevolucionarnim albanskim iredentistima".

Dragoslav Marković je osuđivao "romantičarski zanos na nacionalističkoj osnovi" koji se javio kao posledica nekritičkog pristupa prošlosti. Pokušao je da ukaže na razliku koja, po važećem Ustavu, postoji između republike - koja je država i autonomne pokrajine - koja je "društveno-politička zajednica" zasnovana na "vlasti i samoupravljanju radničke klase".

Po njegovom mišljenju poistovećivanje republike i pokrajine bilo je jedan od generatora albanskog nacionalizma. Umesto opsednutosti proširenjem ustavno-pravnih nadležnosti pokrajina on je zagovarao integraciju, samoupravno povezivanje, udruživanje rada i sredstava. Hitnim je smatrao zauzdavanje procesa iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova. Albance, kao najbrojniju naciju na Kosovu, smatrao je odgovornom "za politiku bratstva i jedinstva i punu nacionalnu ravnopravnost" u pokrajini.

Marković je bio svestan da razloge albanskom nacionalizmu i iredentizmu treba tražiti i u činjenici da odnosi koje Jugoslavija ima sa Albanijom već godinama mogu biti svedeni isključivo na "albansko-kosovske odnose". Za Tihomira Vlaškalića parola o Kosovu republici bila je "nevinija" od težnji da Albaniji budu priključeni i delovi Makedonije i Crne Gore.

Kurteš Salihu je isticao da "demonstrantima nije do republike nego do rušenja sistema". Ivan Stambolić je ukazivao na pogubno dejstvo upotrebe termina "uža Srbija" ili "Srbija bez pokrajina".

Po njegovom mišljenju uzroke krize trebalo je tražiti na samom Kosovu, zatim u Republici, Federaciji i, tek na kraju, u "spoljnim činiocima". Smatrao je da jugoslovenskim komunistima nedostaje potrebna kritičnost, realističnost, otvorenost, hrabrost za "sučeljavanje sa pravim problemima".

Uočavao je da su komunisti Srbije "uspešno" vodili borbu protiv velikosrpskog nacionalizma ali, istovremeno, zapostavili idejnu, političku, propagandnu borbu protiv ostalih nacionalizama. Neodređeno, nekritičko, uprošćeno upotrebljavanje termina "jačanje autonomije", "potpuna autonomija", "nacionalne ekonomije" označavao je opasnim po Jugoslaviju i korenom parole "Kosovo republika".

Praksu obraćanja pokrajina isključivo Federaciji i "zapostavljanje saobraćaja sa Socijalističkom Republikom Srbijom", po mišljenju Stambolića, podsticala je iluziju da je sticanje statusa republike "formalno pitanje". Za njega "jačanje samoupravne samostalnosti pokrajina" i "samoupravnog zajedništva i jedinstva u Republici" nije bilo u suprotnosti.

* * * * * * * *

CILj ETNIČKI ČISTA POKRAJINA

O DOGAĐAJIMA na Kosovu raspravljao je 7. maja 1981. i Centralni komitet SKJ. U Referatu koji je podneo Lazar Mojsov za demonstracije je rečeno da su imale "kontrarevolucionarni karakter", nameru da ugroze "osnove naše bratske zajednice", cilj da "rušenjem ustavnog poretka i proglašenjem nekakve "albanske republike" stvore krizno žarište... [i] ugroze teritorijalni integritet SFRJ". Mojsov je "odsustvo borbenosti i odlučnosti SK" označio uzrokom pojave i bujanja albanskog nacionalizma i iredentizma. Iza "nacionalističko-iredentističkih parola" zamaskiranih "marksističko-lenjinističkom frazeologijom", po mišljenju jugoslovenskog partijskog vrha, stajali su dobro organizovani centri inostranih agentura.

Ali Šukrija je smatrao potrebnim da Centralni komitet SKJ obavesti da je, nakon godina u kojima je dominirao oportunizam, Pokrajinski komitet Kosova 5. maja 1981. "na osnovu kritike i samokritike" postigao "potpuno jedinstvo u oceni uzroka i posledica neprijateljskih i kontrarevolucionarnih akcija". Po njegovim rečima u suzbijanju delovanja neprijatelja značajno su pomogli "svi narodi i narodnosti Jugoslavije".

Petar Stambolić je skrenuo pažnju na "birokratsku bitku za elemente državnosti u Pokrajini" i, time, suštinski, optužio pokrajinsko državno i partijsko rukovodstvo za događaje na Kosovu. Miloš Minić je u pripremanju, ohrabrivanju i neposrednom organizovanju demonstracija video angažovanost Albanije i emigrantskih centara u Evropi i Americi. Đuro Trbović je zahtevao odlučnu diferencijaciju u partijskom rukovodstvu Kosova. Ramiz Abdulji je uočavao da je program svih ilegalnih organizacija imao jednu zajedničku pretpostavku - "pripajanje Albaniji Kosova i drugih krajeva u kojima su naseljeni Albanci". Poredeći programe ilegalne "Komunističko-marksističko-lenjinističke partije Albanaca u Jugoslaviji", koja je preuzela odgovornost za događaje na Kosovu i "Albanske partije rada" Abdulji je konstatovao da obe insistiraju da u prvoj fazi Kosovo postane republika a kad bude ostvaren cilj o "etnički čistom Kosovu" usledilo bi, kao naredni korak, "pripajanje Albaniji".

NEKOLIKO MESECI kasnije, 17. novembra 1981. CK SKJ doneo je političku platformu o "razvoju socijalističkog samoupravljanja, bratstva i jedinstva i zajedništva na Kosovu". "Platforma" je nedvosmisleno ukazivala da su demonstranti imali ideju o stvaranju "velike Albanije". Skretala je pažnju javnosti na ubrzan ekonomski rast pokrajine (udeo poljoprivrednog stanovništva smanjen na 36%, industrijska proizvodnja povećana 18 puta, poljoprivredna tri puta, zapošljavanje 4,7 puta, ljudski vek produžen sa 45 na 68 godina, svaki treći stanovnik pokrajine je đak ili student) ali i ukazivala na oblasti zaostajanja (nezaposlenost, visok natalitet, promena nacionalne strukture stanovništva). Program sanacije postojeće političke situacije predviđao je neposrednije političko, ekonomsko, kulturno povezivanje Srbije i svih ostalih republika sa Kosovom i donosio mere za sprečavanje iseljavanja Srba i Crnogoraca iz pokrajine (u godinama 1961-1981. sa Kosova i Metohije se iselilo 42,2% svih Srba i 63,3% svih Crnogoraca). Platforma je konstatovala brojne nesporazume rukovodstava pokrajine i Republike. Ekonomsko, kulturno i političko "zatvaranje" pokrajine direktno je povezano sa delatnošću albanskog nacionalizma. Težnja za stvaranjem "albanske republike" na Kosovu označena je kontrarevolucijom. Time je, suštinski, izbegnuta etnička interpretacija sukoba. Dokument je potvrdio da Kosovo predstavlja sastavni deo SR Srbije i konstitutivni elemenat jugoslovenske federacije.

Uporedo sa tim CK SKJ je našao razumevanje za zahteve Srbije da "...razmotri praksu dosadašnjeg ostvarivanja odredbi Ustava SFRJ i Ustava SR Srbije i ustava socijalističkih autonomnih pokrajina, koje se tiču ustavno-pravnog položaja pokrajina u SR Srbiji..."

* * * * * * *

PONIŠTAVANjE SRBIJE KAO DRŽAVE

PITANjE revizije ustavno-pravnog položaja pokrajina pokrenuto je neposredno nakon demonstracija. Pratio ga je strah političkih krugova u Zagrebu, Ljubljani i Novom Sadu da bi rasprava o karakteru autonomije SAP Kosovo, otvorila ozbiljnu političku krizu. Imajući to u vidu partijski vrh Srbije je, krajem decembra 1981 (18. sednica CK SK Srbije), odlučio da ne traži promenu ustavne pozicije pokrajine i smisla postojeće autonomije ali da pritom iznađe mogućnost da republika ostvari unutrašnje jedinstvo na celoj teritoriji i bude, konačno, konstituisana kao državna i samoupravna društvena zajednica. Zvanični stav srpskog rukovodstva je bio da ne može prihvatiti stanje potpune izdvojenosti pokrajina.

Petar Stambolić je govorio o procesu odvajanja pokrajina od republike. Konstatovao je da se time "SR Srbiji osporavaju ona svojstva koja ona ima kao nacionalna država srpskog naroda i drugih naroda koji žive u njoj". Po njegovom mišljenju proces dezintegracije poništavao je Srbiju kao državu i kao samoupravnu društveno-političku zajednicu. Dragoslav Marković je potencirao potrebu da se o značajnim pitanjima ustavno-pravnog položaja pokrajina otvori razgovor.

Skretao je pažnju na proces vanustavnog osamostaljivanja pokrajina, posebno Kosova i praksu da se o tome ćuti i cela pojava zataškava. Nije pristajao na poziciju u kojoj će srpskim komunistima večito biti pripisivan greh "velikosrpske hegemonističke buržoazije". Smatrao je da radni ljudi i građani Srbije konačno moraju dobiti državu kakvu imaju drugi jugoslovenski narodi. Miloš Minić je izjednačavao opasnost od "autonomaštva" i "državnog centralizma". Dušan Popović se suprotstavljao omalovažavanju i diskriminaciji autonomnih pokrajina. Ilijaz Kurteši je insistirao da problem pokrajina bude rešavan na osnovu Ustava iz 1974.

Predstavnici pokrajina su svaki pokušaj konstituisanja Srbije kao celovite države označavali kao povratak centralizmu, etatizmu i birokratizmu. Izneti zahtevi i obrazloženja, u mnogo čemu međusobno suprotstavljeni, paralisali su svaki pokušaj promena. Podrška pokrajinskim rukovodstvima u borbi sa Srbijom stizala je i iz drugih republika. U konačnom zaključku CK SK Srbije je potvrdio da ustavna rešenja daju garancije protiv svih vidova centralizma, partikularizma i separatizma.

Preduslovom jedinstva i zajedništva označio je "što šire udruživanje rada i sredstava organizacija udruženog rada". U skladu sa tim bio je i zahtev za suprotstavljanjem "svim tendencijama autarkičnog privrednog i društvenog razvoja, pojavama narušavanja dohodovnih veza i privrednih tokova...". Zaključci su predvideli da državne funkcije pokrajina (opštenarodna odbrana, državna bezbednost i međunarodna saradnja) budu objedinjene. CK SK Srbije se obavezao na "dosledno ostvarivanje ustavnih funkcija SR Srbije i socijalističkih autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova, koje su sastavni deo SR Srbije i konstitutivni elemenat jugoslovenske federacije". Odnosi u republici bili su neznatno redefinisani.