FELJTON - ČUBURAC U KOM SU SE SPOJILI LJUBAV I DOBROTA: Dušan Veliki sa Crvenog krsta

Istom prilikom svečano je iz ruku izvršnog direktora Džordija Bertomeua primio priznanje Legenda Evrolige. Nekoliko dana kasnije primljen je i u Kuću slavnih Svetske košarkaške federacije. To je datum koji je jedno porodično ime učinio poznatim i velikim u čitavom svetu košarke, datum koji će se pamtiti u jugoslovenskoj, srpskoj i grčkoj košarci za sva vremena.

U Atini, u Dvorani mira i prijateljstva, imao sam veliko zadovoljstvo da kao drug iz najranije mladosti prisustvujem završetku blistave karijere košarkaškog trenera Dušana Dude Ivkovića. U prepunoj hali okupilo se više hiljada ljudi. Svi su želeli da se sretnu s Dudom, da mu stisnu ruku, da se slikaju, da ga zagrle, da mu zahvale za sve ono što je ovih godina učinio za njihov klub. Ova svečanost je bila veoma važna za sve košarkaške poklonike, posebno za simpatizere Olimpijakosa.

PRISUTNI su bili i televizijski i filmski izveštači, novinari, foto-reporteri, strani izveštači, kao i veliki broj gostiju iz zemlje i inostranstva, Dudinih drugova i prijatelja, novinara, košarkaških stručnjaka i košarkaških asova iz zlatne generacije košarkaša (eks-Jugoslavije), koji su došli da uveličaju ovu svečanost.

Pre glavne ceremonije odigrana je egzibiciona košarkaška utakmica između Olimpijakosa i kombinovanog tima "Dudinih zvezda", koja se završila rezultatom 103 : 111 u korist "Dudinih zvezda".

Konačno, 26 sekundi pre kraja ove egzibicione utakmice, što je označavalo 26 velikih trofeja, Duda simbolično prelazi na klupu Olimpijakosa, na svoje mesto, i traži poslednji put tajm-aut kao trener Olimpijakosa. Tog trenutka usledio je buran aplauz skandiranje njegovog imena. Nekoliko minuta trajale su ovacije. Navijači su u oduševljenju i pesmom pozdravljali Dudu, dok su se na velikom ekranu projektovali skraćeni filmski snimci Dudine košarkaške karijere.

KADA je Duda uzeo mikrofon, obratio se svojoj publici, navijačima: "Veliko vam hvala što ste došli i za sve što ste za mene uradili. Bez vas bi sve ovo bilo nemoguće." Trudio se da prikrije uzbuđenje, ali se osetilo da govori s prizvukom melanholije u glasu. To je ona neprijatna cena slave prilikom oproštaja od najveće ljubavi, jer i on je samo čovek pun osećanja i emocija, koji zauvek nosi Olimpijakos u srcu.

U dvorani su svi na nogama. Navijači u oduševljenju pesmom pozdravljaju Dudu. Na razglasu pesma Frenka Sinatre Mu Way, a zatim i pesma Tine Tarner Simply the best.

Na kraju je govorio predsednik Olimpijakosa, koji je u svom govoru bio potpuno jasan: "Duda Ivković je ispisao najlepše stranice košarkaškog kluba Olimpijakos. Naš klub Duda je postavio na sam vrh košarke u našoj zemlji i kao takav ostaje zlatnim slovima upisan u istoriju našeg košarkaškog kluba."

Sutradan, na naslovnim stranama svih sportskih novina u Grčkoj opisan je spektakularni Dudin oproštaj u Dvorani mira i prijateljstva. U novinama Sportday naslov: "Sećanje, slava i veliko hvala Dušanu Ivkoviću". U novinama Fos, naslov: "Duda, duša Olimpijakosa." U novinama "Gavros" naslov: "Uvek sa Olimpijakosom - Dudo zahvaljujemo ti za sve. Neverovatan veliki skup na oproštaju velikana Dušana Ivkovića, koji ga je ovenčao slavom." U novinama "Trilos", naslov: "Oprostio se od Olimpijakosa Duda Ivković ove večeri prepune zvezda." "Veliki trenuci legende koja je donela evropske trofeje u Pirej."

NOVINAR Dobrivoje Bobi Janković, pišući o Dudi Ivkoviću, zabeležio je jednu zanimljivu paralelu između trenera u fudbalu i košarci, koju je izrekao niko drugi do velik bard Miljan Miljanić: "Vidiš, uloga trenera u fudbalu i košarci je, ukupno gledano, slična. Ali ne i ista. Uloga trenera u košarci je teža, znatno teža, prilikom rukovođenja utakmicom. Mnogo sam naučio u razgovoru s velikanima kalibra Nikolića i Žeravice. Danas je na mojoj 'meti' Dušan Ivković. Da, Duda je genije. Otišao je dalje od svih, sa idejom koja je samo njegova. Kako objediniti mentalitet grupe, sastavljen od pojedinačnih mentaliteta igrača, to je nešto na osnovu čega želim, zašto ne reći, da razbistrim neke svoje nejasnoće. To je Duda doveo do savršenstva. Tu košarku - od selekcije, do izlaska na parket."

Na ovom mestu osećam obavezu da zabeležim i jedno vanserijsko razmišljanje novinara Miloša Markovića o mom prijatelju iz najranijih dečačkih dana:

- KAKO pisati o Dušanu Ivkoviću, a pritom ne biti "velikih reči rasipnik i trošadžija"?! Da sam mlađi, poletan novinar, olako bih se zaleteo pa rekao - znate, on je za košarku zaista Tesla. Možda bi me neki kritički instinkt sprečio u tome, pogotovo što i sam Duda izbegava da govori o rodbinskoj povezanosti s našim najvećim genijem. Ali ne odustajući od sličnih, čini mi se, opravdanih "jezičkih parada" s pokrićem, možda bih rekao - znate, on je za košarku zaista Dušan Veliki, pa je u tom smislu opravdao svoje ime, koje je, zbog našeg najvećeg vladara, postalo simbol slave i veličine. Na kraju, možda bih sve ovo izbacio iz bojazni da će neko reći da su to samo visokoparne fraze, a to nikako ne volim.

Međutim, sigurno bih prihvatio pitanje na koje ne bih znao odgovor: Kako je čovek pored tolikih pobeda, tolikih titula koje je osvojio, toliko slave koju je zadobio, toliko medalja, toliko priznanja i nagrada koje je zaslužio, kako je posle svega toga ostao normalan, jednostavan, skroman, običan, kako je ostao samo - Duda?! Možda je to i njegova najveća pobeda?! Tragajući za odgovorom, koga skoro da i nema, setio sam se genijalnog Mihaila Talja, jedinstvenog šampiona, koji je uprkos velikoj šahovskoj slavi, ostao toliko običan i blizak ljudima, a koji je, objašnjavajući to, rekao za sebe: "Znate, ja sam lako podnosio poraze, ali i pobede!" A pobede i slava koja ih prati skoro neizbežno izmene čoveka. Samo istinski veliki ostaju neizmenjeni u svom prirodnom, genetskom karakteru sa kojim su se rodili.

KRAJ