FELJTON - BITNO JE DA SE IGRA S DUŠOM: Čuburac Slobodan Piva Ivković, čovek koji je obogatio košarku
POLA moje ulice i pola Čubure i Krsta bavilo se golubarstvom.
Foto: Iz knjige "Čuburci krstaši"
Bili su to sve sami strastveni golubari: braća Rodić, Đoka Drvar, Lule, Sima Glista, Toma Kobilski, Čeda Mihajlović, Voja Kosem. Oni koji su se od svih njih izdvajali bili su braća Slobodan Piva i Dušan Duda Ivković.
Oni su tada stanovali u Ulici kneza Ive od Semberije, ali su se s roditeljima kasnije preselili u ulicu iznad ove, Podrinjsku, danas Ulicu Radivoja Koraća. Njihova kuća nalazila se prekoputa stadiona Radničkog.
Svaki od njih bio je priča za sebe, o njima bi se roman mogao napisati. Imali su mnogo zajedničkog, što se kaže, liče brat bratu. A opet, i jedan i drugi imali su svoju individualnost. Bratski su delili nasleđenu dobrotu, prirodnu bistrinu, čast i poštenje, nesebičnost i mnoge druge vrline.
U korenima šire porodice Ivković odvajkada je postojala ljubav prema golubovima. Tu ljubav nasledili su od svoga pradede. Duda je sakupljao podatke za poslednje tri generacije svoje porodice, koje se naročito ističu kao strasni golubari. Njegova i Pivina baka po majci, Olga Mandić, i Đuka Mandić, majka Nikole Tesle, bile su sestre, a svi znaju da je naš veliki naučni genije uvek uz sebe imao i golubove, čak i kada je u Americi u starosti živeo u hotelu.
Verovao da je za vrhunske rezultate u ovoj sportskoj disciplini, pored talenta i treninga, neophodno da se igra i dušom
ROĐENI brat njihove majke, Milenko Peurača, agronom i profesor univerziteta, napisao je i izdao brojne knjige i publikacije o golubarstvu. Nije bio odgajivač, ali se bavio ukrštanjem i stvaranjem novih rasa na naučnoj osnovi.
Košarkaška braća sa Čubure bila su treća generacija golubara po liniji Mandića. U svom ranom detinjstvu Piva je počeo da sakuplja golubove i ulazi u sve tajne golubarstva. U isto vreme, i Duda je kao dete, pored svog starijeg brata, imao svoje prve golubove. Zasluge za to i najveći uticaj na braću u dečačkom dobu imala su trojica golubara. Pre svih Luka Bosanac, atletičar, maratonac i reprezentativac iz Kajmakčalanske ulice br. 13, zatim Mića Đorđević iz Dravske br. 6, sekretar Prvog beogradskog golubarskog društva i golubarska legenda; a kao treći - lider među njima, Slavoljub Miladinović iz Kajmakčalanske br. 49.
ISPISUJUĆI stranice ovog feljtona namera mi je bila da osvežim trag koji je Piva ostavio u našoj košarci, jer se danas o tome malo zna. Njegovi rezultati, njegovo košarkaško stvaralaštvo, dostojni su svakog poštovanja. Bio je darovit igrač, jedinstvena košarkaška ličnost. Celog sebe je za života posvetio košarkaškoj umetnosti. Bio je inteligentan, lucidan, duhovit, umeo je da stvori pozitivnu atmosferu, da se zabavlja i da ga zabavljaju, sa smislom i ljubavlju prema muzici, slikarstvu i poeziji. A sve to počiva, odnosno izrasta iz njegove iskonske dobrote, čije je poreklo u njegovom bogatom genetskom nasleđu.
STVARANjE REPREZENTATIVACA
U RADNIČKOM su igrali sve mladići s Krsta, juniori do juče, da bi se kao seniori okitili šampionskom titulom. U košarci je tako nešto nezamislivo, jer je tada vladala neka fama da mentalno stabilan i čvrst vrhunski sportista ne može da potiče iz velikog grada, jer su takvi smatrani za "mekane". Radnički je razbio i tu zabludu. Tako je, recimo, Milun Marović imao samo 21 godinu kada je došao u Radnički, i to po savetu Dragiše Vučinovića. Za vrlo kratko vreme Piva je od njega napravio standardnog reprezentativca. Zajedno s njim sam upisao geologiju, ali, za razliku od mene, on je postao doktor nauka. Bilo je igrača koji su kao neperspektivni oterani iz svojih klubova. Jedan od takvih, recimo, bio je Nemanja Neca Đurić. Za samo godinu dana Neca je postao prvi centar reprezentacije.
Nasuprot opštem shvatanju košarkaške igre, Piva je verovao da se košarka, osim talentom i treninzima, igra i dušom. Kada je 1972. godine u Njujorku posmatrao završne utakmice američke profesionalne lige, trener tadašnje američke olimpijske ekipe Džim Tadžer upitao ga je: "Kako vi to učite igrače improvizaciji?"
NAIME, na svetskom prvenstvu u Brazilu, Džim Tadžer je uočio da su naši napadi veoma uspešni, pa je zatražio tajm-aut, posle kojeg je izmenio igru svog tima, verujući da će tako zaustaviti naše napade. Ali, nije uspeo. Tek posle izgubljene utakmice shvatio je da nije stvar u taktici, već u nečem drugom. Piva mu je na to odgovorio:
"Mi smo mala zemlja u odnosu na vas i nemamo te uslove kao vi. Ali uz talenat i trening, tu razliku nadoknađujemo tako što igramo dušom!"
Počeo je da trenira u svom Radničkom sa nepunih šesnaest godina, zajedno sa svojim školskim drugovima Ljubom Bojićem Kadijom, Sijom Nikolićem, Bucom i Batom Đorđevićem. Trenirali su i igrali po čitav dan, pa su tako obeležili jedno vreme, kada je svako od dečaka sa Krsta gajio veliku ljubav prema klubu kome je pripadao. Bilo je to neko vreme drugačije od današnjeg, bezbrižno i opušteno, ispunjeno pravim drugarstvom.
Golubarstvo je bilo znak raspoznavanja Čuburaca
IGRALO se iz ljubavi prema klubu koji voliš, a ne za neki novac, bilo koliki. Takvi su bili i treneri. Onaj koji je veoma zaslužan za Pivinu karijeru, i kao igrača i kasnije trenera, bio je Bora Cenić. I on je bio Krstaš, iz onog dela Crvenog krsta koji je pripadao Vračaru. Bora Cenić je govorio da je Piva Ivković bio jedan od njegovih omiljenih igrača i najzanimljivijih košarkaša.
Piva Ivković je košarkašku trenersku školu briljantno završio. Položio je četrnaest ispita sa najvišim ocenama kod profesora Ace Nikolića. Bora Stanković, koji je tada vodio OKK Beograd, procenio je da je Piva talenat i da može da postane vrhunski trener, pa ga je doveo u OKK Beograd i predstavio ga na stadionu, u Ulici Zdravka Čelara, kao novog trenera. Međutim, vrlo brzo dolazi do nerazumevanja između Pive i tehnike OKK Beograd, pa se Piva vratio u Radnički.
NjEGOV brat Duda Ivković prisećao se: Ta 1971. bila je godina kada je Piva otišao u Ameriku na usavršavanje. To je bilo ono vreme kada se u Beogradu, iznenada i niotkuda, pojavila strašna epidemija velikih boginja. U to vreme mi treba da igramo utakmicu u Zadru, i to baš 25. decembra, na katolički Božić, a ja vodim ekipu. Sve vreme utakmice publika nas je gađala nekim svećama i sve vreme skandirala:
"Škopite, Škopite!"
Nisam znao šta ta reč znači, ali se verovatno odnosila na te boginje...
Kada se Piva vratio iz Amerike, pričao mi je: "Nećeš mi verovati! U avionu za Beograd nigde nikog, samo čuveni automobilski as Džeki Stjuart i ja!"
Toliki je strah bio u svetu od te epidemije.
Vrativši se u Beograd, Piva je doneo sve te novine iz američke košarke i ubrzo stvorio onaj čuveni košarkaški tim koji su svi zvali "romantičari", a koji osvaja državno prvenstvo u sezoni 1972/1973, sa prvom petorkom: Milun Marović, Miroljub Damjanović, Dragan Ivković, Dragoslav Ražnjatović i Srećko Jarić. Koliko je to bio veliki rezultat, dovoljno je ako kažem da su u tadašnji košarkaškim ekipama u Jugoslaviji igrali: Kićanović i Dalipagić u Partizanu, Slavnić, Kapičić, Vučinović i Simonović u Zvezdi, Delibašić u Bosni, Tvrdić, Skansi i Šolman u Jugoplastici, obaška ljubljanska Olimpija i Zadar. U takvoj fantastičnoj konkurenciji Radnički osvaja prvenstvo Jugoslavije.
SUTRA: Veliki Dušan sa Crvenog krsta