FELJTON - CVETNI TRG POPUT OKSFORDA: Prva filmska muzika odredila je dalje bitisanje kompozitora Zorana Hristića

Prva ljubav?! Beše to jedna Biljana iz Beogradske ulice. I danas mogu da pokažem gde je stanovala. Imao sam tada sedam-osam godina. Kako sam je voleo? To se ne zaboravlja. Bila je preslatka i imala je tregere. Većina nas je tada bila veoma siromašna, a odakle joj tregeri, e to nisam znao, mada me je strašno interesovalo. Tregeri su bili vrlo važni. Ko zna, možda sam se zbog toga zaljubio. Mene je otac prevodio preko Beogradske ulice, jer tu prolaze tramvaji pa da ne izginem, mož' misliti! A ja izginuo ne bih li video Biljanu...

KAD PRIČAM ovako, priznajem, nešto me malo steže u grlu. Ovo više nije moj grad. Bio je. Bio je lep, ali od devedesetih naovamo više nije. Ne prepoznajem ga. Lakše mi je bilo kad su nam partizani sve uzeli nego sad. Ovo je sada do te mere neljudski i nenormalno, da se rečima ne može opisati. Nigde ni zrna smisla! Poslednji put sam video onaj manjinski deo beogradske građanske klase na protestima 1996/97. godine. Kad kažem "beogradski duh" mislim pre svega na onaj specifičan beogradski humor kojim su Beograđani uvek pobeđivali nedaće...

Da se vratim u pedesete, kada me je otac za malu maturu častio predstavom u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tada počinje do dan-danas nedovršeni san da pišem muziku za pozorište. San sam odsanjao radeći za pozorišta od Maribora do Bitolja. Ne znam broja, ne zato što sam izlapeo, već je količina u pitanju. Odakle ideja i hrabrost slikaru Mići Popoviću da angažuje klinca da mu uglazbi film "Čovek iz hrastove šume"? Moja prva filmska muzika određuje mi dalje bitisanje. Naime, film je odmah ZABRANjEN za prikazivanje. Ali, život ide dalje, začudo, u projektovanom pravcu.

KASNIJE će moj životni krug biti opasan oko Cvetnog trga. Za mene je to bio Oksford. Tu je bila moja gimnazija, Jugoslovensko dramsko pozorište, iza njega Muzička akademija, a malo dalje Muzička škola "Mokranjac", koja danas više nije tu. Dakle, kompletno moje školovanje odvijalo se tu u "oksfordskom krugu", do koga sam uvek išao istom ulicom, najlepšom i tada i sada, Krunskom. Tu, na uglu Krunske i Koče kapetana sakupljalo se moje društvo. Tu smo sedeli, zviždali, dobacivali lepim devojkama. Do pojave prvih automobila vozili smo rolšue na ulicama.

Prvo inostranstvo video sam tek sa 18 godina. Otišao sam u Veneciju, potom u Milano, sa idejom da upišem Konzervatorijum. Položio sam prijemni ispit u Milanu, noću svirao po barovima, a danju išao na časove. Nisam dugo izdržao! Sanjao sam tulumbe u "Međedu" i posle nekoliko meseci sam se vratio.

Beograd posle Drugog svetskog rata nije bio lep kao Pariz ili Budimpešta, ali Beograd je imao nešto zbog čega ga je bilo teško napustiti i još teže ne voleti ga: Beograd je imao duh koji su cenili ljudi, a deo tog duha bile su kafane u kojima smo provodili veliki deo naše mladosti. Tako je vrlo važna institucija iz moje mladosti bila kafana "Kalenić", koja postoji i danas, prekoputa Kalenićeve pijace. Tu sam dobio prve časove iz onoga što se zove škola života. Bili smo dobri đaci i studenti, učili smo po celi dan, ali oko pola devet morali smo da idemo u "Kalenić". Svaki dan, i leti i zimi.

IMAO sam kasnije veliku sreću da su me u svoje društvo primili veliki muzički magovi, kakvi su bili Enriko Josif, Dragutin Gostuški i najdivniji pisac i karikaturista Zuko Džumhur, koji će kasnije biti moj venčani kum. Moje prisustvo u njihovom društvu bilo je krucijalno za moj intelektualni život, jer mi je više značilo nego fakultet. To što su oni znali, nije se moglo čuti ni na jednom fakultetu: naročito Dragutin Gostuški i Pavle Stefanović. Oni su, u domenu muzike, najveći umovi 20. veka na prostorima nekadašnje Jugoslavije.

Nažalost, niko ih više ne pominje, a o njima se ne govori ni na Muzičkoj akademiji. Uzgred, kada razmišljam o duhu Beograda, uveren sam da su današnji urbanisti više oštetili Beograd nego sva bombardovanja tokom njegove istorije.

Posle Čubure, Zoran je deo svog života proveo na Dorćolu, ali se kasnije ipak vratio u porodični stan na Vračaru.

Beograd je počeo da gubi svoj duh krajem osamdesetih. Tvrdim da u devedesetim godinama prošlog veka to više nije bio moj grad. Kad krenem sa Vračara ka Kalemegdanu, ili sa Pašinog brda, retko ću sresti nekog svog poznanika. Čak u Knez Mihailovoj ulici ne razumem srpski jezik kojim govore neki ljudi što tuda prolaze. Najteže mi pada što je potpuno uništen taj duh Beograda i što se Beograd nije pokazao jakim. On nije uspeo da asimiluje one koji su poslednjih decenija došli u njega, nije im nametnuo svoj duh i svoj tempo života, već su ga pobedili ljudi koji su došli sa strane, tako da je potpuno izgubio svoju fizionomiju.

Između ostalog, pisao sam muziku za film "Užička republika". Bila je dobra lova, za koju sam mogao da kupim nov auto i da živim godinu dana od toga. Ali, šta mi se desilo s tim filmom? Tito je u nekom trenutku video neke fragmente sasvim nedovršenog filma i rekao da to hoće da vidi u Puli. Nastade frka. Sve montaže u Košutnjaku su radile. Muzika nije bila napisana. Ludilo! Zove me Žika Mitrović i kaže:

"Dolazi!"

Dođem, optrčavam one montaže da malo vidim. Nije prošlo mnogo, a Žika me pita:

"Jesi li napisao?"

Kažem da jesam.

"Šta si napisao?", pita me.

"A jebem li ga šta sam napisao u ovoj frci!"

A on će meni:

"Dolaze kola po tebe, idemo na aerodrom, pa u London, da snimimo muziku."

Kad me šlog nije strefio! I da ne dužim, u dva navrata išli smo u London i snimali to po sistemu avion-hotel-snimanje, pa ukrug. Belog boga nisam video, a ne London. Al' dobro smo završili sve i film je bio u Puli.

Naravno da sam došao u Pulu. Bio je 30. juli, moj rođendan. Ja sednem u neki auto i odem u Rovinj, jer su tamo bili moji drugari Mihiz, Mića Popović... Kako da ne odem?! Podnapijem se malo i u nekom trenutku krenem da se isparkiravam i udarim u kola sa švajcarskom registracijom. Iz njih izađe neki tip i počne da se dere, da me psuje, a meni pukne kolajna, razvalim ga u facu i on padne. Napravi se grdna frka, dođe milicija i odvedu nas u zatvor. Njega ubrzo puste, a mene zadrže. I šta da radim, skinuo sam pertle, sve po propisu, onako pripit pomirio se sa sudbinom...

A na premijeri, pričali mi ljudi kasnije, Silvija Luks predstavlja umetničku ekipu filma, kaže: "Muziku je napisao Zoran Hristić", a mene nema, nastade tajac. Onda su ljudi počeli da me traže okolo-naokolo, misle da sam se negde strmeknuo u provaliju, naravno, nemaju pojma šta se dešava. Ujutru izlazim, a jedan policajac mi daje češalj, pruža mi ga i kaže da se očešljam, jer idem kod sudije za prekršaje. Srećom, sudija je prethodne večeri bio na premijeri i zna ko sam, pa me pustio, doduše uz kaznu koja je iznosila dve dnevnice koje sam dobio, možda i više. Kada sam se vratio u Pulu, niko ne veruje da sam živ ako nisam prethodne večeri bio na tako važnoj premijeri.