FELJTON - KUVAR U BOKSERSKIM RUKAVICAMA: Kako je Voki Kostić preporodio i obogatio repertoar savremenog pozorišta

Oboje su bili nosioci Legije časti, kojom ih je 1940, za dostignuća u nauci, odlikovao predsednik Francuske Republike. Predosećajući velike neprilike posle martovskih demonstracija 1941. godine, otac je porodicu iz Beograda sklonio u Aranđelovac, mnogo mirniju i bezbedniju sredinu. I njegov školski drug, profesor Andreja Milićević, učinio je to isto sa svojom sedamnaestogodišnjom kćeri, lepoticom Mirom, docnije udatom Trailović, s kojom je Voki ostvario veliko prijateljstvo, koje se produžilo i kada je ona postala direktor Ateljea 212.

Odmah po okupaciji, Vokijevog oca su odstranili sa fakulteta kao nepodobnog. Istovremeno, Vokijev stariji brat Vanja se kada je napunio 18 godina priključio četničkom pokretu, gde je izgubio život.

POSLE rata je za Vokija i njegove roditelje nastupio košmaran period života. Decu buržuja masovno su izbacivali iz svih gimnazija. Među njima je bio i Voki. Njegova majka iskoristila je priliku da ga krajem 1946. zaposli kao bolničara Prve hirurške klinike, ali samo nakratko, jer je već u septembru 1947. bio uhapšen. Vojni sud je Vokija Kostića, kao starijeg maloletnika, sa 16 godina osudio na dve godine zatvora, za delo protiv naroda i države. Punoletstvo je 1949. godine dočekao kao bivši politički zatvorenik, kao mlad čovek bez građanskih prava.

Ali, vratimo se njegovom muzičkom životnom putu. Od ranog detinjstva i pre polaska u osnovnu školu Voki je bio opčinjen muzikom. Imao je šest godina kada je počeo sa vežbanjem i sviranjem flaute. Vežbao bi svakog dana satima na flauti dela muzičkih besmrtnika Baha, Hajdna, Debisija, Mocarta, Bartoka.

IAKO je bio izuzetno talentovani flautista, kome su proricali veliku karijeru, tokom srednje muzičke škole u njemu se rađa želja za komponovanjem, da bi ga do završetka školovanja ta želja obuzela u potpunosti.

Kao takav, bez građanskih prava, upisao se u muzičku školu. Na konkursu mladih kompozitora Srbije 1953. godine osvaja Prvu nagradu za horsku muziku. Veliki uspeh sledi 1955, u dvorani "Kolarac", gde je izvedena Vokijeva kompozicija "Sedam pripeva", što je bilo prvo ozbiljno kompozitorsko predstavljanje. Zatim slede njegove kompozicije u predstavi "Filip i Janja", Irvina Šoa, gde je na početku svoje stvaralačke karijere pokazao da ume da bude originalan. Nastupa na konkursima u Zagrebu i Ateljeu 212. Dobija pozive iz Beogradskog dramskog pozorišta, da komponuje muziku za predstavu "Odenite nage" Luiđija Pirandela, u režiji Bate Putnika. Voki je prvi među srpskim kompozitorima 1957. primenio elektronsku muziku u pozorištima.

PRIHVATIO je Vojislav Voki Kostić ponudu da bude muzički direktora Savremenog pozorišta, sa željom da promoviše revijsko - kabaretske predstave. Posle dugogodišnjeg isključivo operetskog repertoara, tada su nastale predstave "Laku noć Betina", "Neviđena predstava", "Američka priča", "Baletska džez svita", "Sedam smrtnih grehova", "Balet sa pevanjem", "Noć neurastenika", "Muzička komedija". One su za dve i po sezone, od jula 1960. do 1963, koliko je Voki vodio muzičku sekciju, unapredile kabaretski revijalni repertoar i bile doživljene kao njegovo veliko osveženje.

Na početku njegove blistave kompozitorske karijere 1961. godine u Bugarskoj na festivalu u Varni upoznao se sa velikanom Aramom Hačaturijanom. Hačaturijan je uz Sergeja Sergejeviča Prokofjeva i Dmitrija Dmitrijeviča Šostakoviča bio član čuvene trojke "veličanstvenih", koji mu je uzvratio veliku naklonost kroz prijateljstvo za ceo život. Iste godine u Beogradu upoznaje svog stvaralačkog uzora, učitelja i muzičkog genija Igora Stravinskog u pratnji Roberta Krofta, za vreme njihovog sedmodnevnog boravka u Beogradu. Kao domaćin Voki se veoma trudio da gostu, koji je odseo u hotelu "Metropol", Beograd i njegove običaje predstavi u najlešem svetlu.

U JANUARU 1964. godine bio je domaćin Dmitriju Šostakoviču. Druženje sa njim i duge razgovore Voki pamti po dugim šetnjama, tura je bila od hotela "Metropol" peške do Kalemegdana i nazad peške do hotela - tri sata hodanja. Shvatio sam da su te šetnje jedina mogućnost za slobodan intimni razgovor. Njegov život je Vokija neodoljivo podsećao na svakodnevne izveštaje vodostaja reka. Sada je gore, sutra je dole.

U vremenskom razdoblju 1971-1972. Voki je radio muziku za pozorište, za dugometražne filmove i snimao muziku za TV seriju. Za TV seriju sa posebnim zadovoljstvom je obradio pesmu "Ja sam ja Jeremija" i druge pesme iz Prvog svetskog rata. Imao je osećaj da će ta pesma postati popularna - što bi muzikanti rekli "hit". Ali doživeo je na prvi dan Božića 7. 1. 1972. godine da je pesma proglašena kao "nacionalistička" i skinuta sa svih programa.

U ZAGREBU, u Dvorani "Vatroslav Lisinski", marta 1963. godine Voki je prisustvovao koncertu na kojem je, osim "Svadbe", Josipa Slavenskog, izvođena i Vokijeva "Ciganska svita", koja je razdrmala publiku i doživela veliki uspeh.

Uspešnu saradnju Voki je ostvario sa Branom Crnčevićem još i pre premijere satirične kabaretske predstave "Kafanica, sudnica, ludnica", koja je u Ateljeu 212 doživela veliki uspeh i postala jedna od kultnih predstava ovog pozorišta. Na Branine stihove Voki je komponovao uvodnu i odjavnu cigansku baladu za TV komediju "Prijateljstvo, zanat najstariji". Balada "Idu dani" preko noći je postala najpopularnija pesma u Jugoslaviji, u izvođenju istoimenog trija. Sve diskografske kuće su htele da prve objave longplej ploču sa baladama, pa je Voki prionuo na pisanje tekstova za 16 ciganskih balada. Odmah je snimljena i TV emisija "Ciganske balade" Vokija Kostića, u podrumu Ateljea 212.

KADA se govori o Vokiju Kostiću bilo bi gotovo nepravedno ne pomenuti i njegove dve velike ljubavi osim muzike. Njegova pasionirana ljubav prema boksu bila je poslovična.

Nije propuštao nijedan meč. Bio je član uprave bokserskog kluba Crvena zvezda, da bi na kraju postao i potpredsednik kluba. Sa bokserima je bio veliki drug, prijatelj, pa čak i sparing partner.

Za vreme mečeva Voki Kostić je obično bio miran. Samo ponekad, od nervoze, skine ili stavi kačket. Jedino sa predsednikom bokserskog kluba Crvene zvezde Dragišom Đurićem, direktorom "Avala-filma", vodi neprestanu borbu, naravno samo rečima.

Bio je i sjajan i priznati kulinar. Kuvao je za sebe i za druge kombinujući domaću kuhinju sa ukusima koje je pokupio putujući po svetu, što je rezultiralo njegovim čuvenim Kuvarom, ali nažalost uticalo je tragično i na njegovo zdravlje.

SUTRA: Čovek koji je odrastao u Kaleniću