FELJTON - POSLEDNJI ROK I DŽEZ SAMURAJ: Ne može da se vežba da budeš duhovit ili pametan

Kao i svi dečaci sa Krsta, igrao je fudbal i bio vrlo talentovan. Družio se s najmlađim bratom od trojice Spasojevića, koji ga je odveo da "pikaju" fudbal u Bulbuldercu. Najstariji Spasojević, pod nadimkom Bobek, bio mu je idol, koji je kasnije prešao u FK Partizan i igrao za prvi tim. Prele je kasnije malo igrao fudbal i u Crvenoj zvezdi, a hokej u Partizanu.

Kada se sa Čubure preselio u centar, u Vlajkovićevu ulicu, počeo je da se bavi muzikom. U njegovo vreme pravilo je bilo da uhvati gitaru i svira rokenrol. U početku nije svirao gitaru, ali je pevušio, i postao je pevač. Odmalena je imao problema sa grlom, pa je morao da bira pesme pevača sa sličnim glasom. Onda je počeo dosta uspešno i približno da imitira poznate pevače kao što su Rej Čarls, Luj Armstrong, Sem Kuk i Čak Beri. Rokenrol je bio Preletov životni put.

Prvi nastup imao je u martu 1965. godine, u Domu kulture "Braća Stamenković", gde je otpevao tri pesme.

PEVAO je u raznim rok sastavima - od "Orkana", preko "Silueta", Tomija Sovilja, sve do "Korni grupe", gde se zadržao kratko. Sa njima je snimio i samo jednu numeru - "Čovek i pas". Tada je usledila njegova solistička karijera, koja je kulminirala u rok operi "Kosa", u Ateljeu 212.

Kada je opera "Kosa" stigla do samog kraja, do kompozicije Let the sunshine in , kraj nije bio izrežiran i nije se znalo kakva će biti reakcija publike. Prele je u trenutku rešio "enigmu" na sebi svojstven originalan način: sišao je sa bine u publiku, do prvog reda, prvu devojku na koju je naišao uhvatio je za ruku i poveo je sa sobom na binu, gde su se nalazili svi izvođači ove opere, njih četrdesetak, onako lako obučeni, bosi i polugoli.

Kada su Saša Radojčić i njegov bend zasvirali, svi su počeli da đuskaju. Istog trenutka, sva publika iz sale našla se na bini. Počela je igranka koja je trajala do posle ponoći.

Preletov kafanski drug, takođe beogradska legenda, Bogdan Tirnanić, nazvao je Preleta prvoborcem šank-linije. Dušan i Prele bili su dva različita čoveka. Prele je bio neko ko će, s razlogom ili bez njega, ući u kafanu i nekoga gađati pikslom, dok je Dušan, kako mu i ime kaže, bio duša od čoveka. Ako je iko i grešio i radio prave stvari u životu, to je bio on. Imao je dve naravi; treznu i pijanu. Koliko je to istina najbolje je rekla njegova majka Anka: "Prele se mene plašio kad je trezan, a ja njega kad je pijan."

"ULICA na Crvenom krstu u kojoj sam odrastao bila je moj veliki univerzitet... Jedan od tečnih kamenova spoticanja u mom životu bilo je piće, ali se ne žalim. To je bio moj izbor... Kafanu sam nosio kao sudbinu, u džepu... Uzeo sam od života ono najgore, a dao sam mu ono najbolje", samo su neke od Preletovih misli. A ovo je o njemu rekao Momo Kapor: "U vreme kada se rađala Preletova legenda, svi su se u Beogradu poznavali i sedeli u istim kafanama. U to vreme se često mogao čuti uzvik: 'Ide Prele!', kao kaznena ekspedicija.

Prznica, izazivač tuča, pijanac, čovek koji se tetura od stola do stola, ali vrhunski umetnik, Prele je ispisao svoju ličnu legendu."

O sebi je govorio ovako:

Ako ja u ovom gradu poznajem stotinak ljudi, kako je moguće da pre tri dana prođem Knez Mihailovom ulicom i ne sretnem nikoga koga poznajem? Makar da sam sreo nekog s kim ne govorim. Kako je moguće da više nemaš s kim da sedneš u kafanu, da čuješ nešto što ne znaš, da upoznaš nekog tipa koji, recimo, noću piše sjajne pesme, a preko dana se sprema da se pobije ako neko opsuje ili uhvati za dupe neku žensku dok prolazi. U ovom gradu bilo je takvih ljudi. Sada nema ni takvih ljudi, ni takvih kafana. Sada nema ni takvih ljudi koji su rođeni na Krstu i Bulbulderu, a znaju svaku ulicu na Dorćolu - mrzim ljude koji se trude da ispadnu duhoviti, ljude koji posežu za štosovima, a uvek nešto kriju. Ne možeš da vežbaš da budeš duhovit ili pametan. To je pitanje kilometraže. Ja to znam, jer sam Beograđanin, a Beograd je mnogo duhovit grad. Trpi svakakve.

KADA više nije želeo da peva, govorio je:

Ja sam se od muzike davno oprostio na moju sreću i na radost mojih neprijatelja. Kada sam shvatio da to nije više moj nivo, da ne mogu da se družim s ludacima, otišao sam u penziju.

Ko danas može da stane pored mene na binu? Može samo Stjepko Gut i još tri-četiri muzičara. I to je sve.

Dušan Prelević počeo je da piše sa 38 godina, sasvim slučajno, da zvukom pisaće mašine otera tišinu koja je nastala između dve ljubavne veze. Poslednjih desetak godina života objavljivao je priče u "Dugi", "Književnim novinama", i na Radio Beogradu 202. Napisao je tri knjige pripovedaka i scenario za film "Poslednji krug u Monci". Napisao je i drugi deo istog naslova, koji nije realizovan.

"Prvi put smo se videli "na bum"", reći će reditelj Petrović, koji je realizovao kratak igrani film "Miris formalina", snimljen prema Preletovim novelama. "Kada sam mu pokazao prvu verziju scenarija, taj susret je uglavnom protekao u ćutanju. Prele me je pozvao sutradan i rekao: "Mali, bezobrazan si, ali imaš muda, dođi da počnemo." Od tada se zapamtilo naše poznanstvo i skoro svakog dana sam bio kod njega. Bio mi je mentor, u smislu kako treba živeti i ophoditi se prema ljudima."

JOŠ POKOJNI "deda", kako smo ga zvali, rekao mi je: "Ti i ja nikada nećemo napisati roman." "Zašto?", pitao sam ga pomalo ljutito. "Nemamo dupe za to! Moraš svakog dana po deset sati da sediš za mašinom. Ovako, kratku priču sastaviš začas. Tri-četiri šlajfne i gotovo." Bio je u pravu. Ipak, objavio je "Kako je umro Baš Čelik", "Voz za jednu bitangu", zajedno sa Milanom Oklopčićem i Bogdanom Tirnanićem, ali je priredio i jednu monografiju, "Njim samim", u kojoj su beleške Zorana Radmilovića. Na predlog Matije Bećkovića i Velimira Lukića primljen je u Udruženje književnika Srbije.

Meni to uopšte nije trebalo, niti sam ja tražio. Danas vidim kako se neki, kao, stide i izlaze iz Udruženja. Ne znam šta im smeta. Kao, neće da budu pisci u takvom udruženju. Ja hoću, boli me kurac. Doduše, ja nikad u to udruženje nisam ni ušao, a jedino sam provodio vreme u kafani koja se zove "Klub književnika".

Bio je poslednji samuraj svoje generacije. Umro je 29. jula 2007. godine. "I kad budem star, i kada mi se budu smejali iza leđa, i kada budem sed, neće mi moći ništa. Jer uvek mi ostaje rokenrol." Ovo je Preletov tekst iz "Književnih novina", 1985. godine.

SUTRA: Kuvar u bokserskim rukavicama