FELJTON - MAJSTORI FUDBALA OSVAJAJU TAŠMAJDAN: Atmosfera sredinom šeste decenije je bila nezaboravna

Zamisli sada mene klinca koji se naslušao priča o njima i pred čijim se očima odjednom oni pojavljuju kao dva šarmantna pijanca, dva neprikosnovena boema.

Iako veliki gospodin, Slava je bio pijanac koga sam često, kad krenem u školu, zaticao kako spava na stepeništu. Vremenom, postao mi je dobar prijatelj i poveravao mi mnogo najintimnijih stvari iz svog života. Često mi je govorio: "Mali, nikad nemoj da se ugledaš na mene, ja sam obična šljokara na kvadrat. Od pića ne mogu ni da spavam, ali bez pića ne mogu da živim!"

Svakog jutra pratio sam pogledom Slavu i Libera, koji je dolazio po njega, da bi potom krenuli niz Požarevačku prema Sinđelićevoj, u prvu krčmu, prekoputa Gvozdenove pekare.

SLAVA se na Čuburu doselio iz rodnog Niša i u Beogradu 1951. završio Akademiju likovnih umetnosti kod prof. Nedeljka Gvozdenovića i specijalizaciju kod prof. Zore Petrović.

Vrlo nemirnog duha, bio je pilot i padobranac, pesnik, radio u slikarskoj radionici Narodnog pozorišga u Beogradu kod Jovana Bijelića, slikao freske i zidne kompozicije, ali i one na kutijama od šibica. Boravio je na Korčuli, u Parizu, živeo u Agini. Izlagao je sa grupom "Jedanaestorica" (Vozarević, Bata Mihailović, Omčikus, Bokšan...), u Parizu sa Bifeom i Difijem, bio član "Lade". Imao je niz samostalnih izložbi u Jugoslaviji, Veneciji, Amsterdamu, Rimu, Atini.

Gaga Nikolić se sećao: Slava i Libero bitno su uticali na moje odrastanje. Zahvaljujući njima ispekao sam zanat i stekao najvažniju diplomu beogradskog asfalta - diplomu beogradskih kafana, koja mi je bila inspiracija za umetnost. Postao sam filmski glumac.

Na dan kada sam diplomirao na Akademiji, Slava mi je poklonio veliki portret s mojim likom.

Mnogo godina kasnije, u Parizu, sreo sam Slavu Bogojevića na Monmartru. Sećam ga se u crnom đubretarcu, s belom košuljom i francuskom beretkom. Lep, šarmantan, neuništiv Čuburac. Za mene je i tada još uvek bio, i kao takav zauvek i ostao, moje davno, davnašnje dečačko sanjarenje o romantici jedne profesije.

ČUDNA je bila sredina šeste decenije u Beogradu. Godine 1955. sagrađen je stadion Tašmajdan, sa klizalištem preko zime i terenima za košarku i ostale male sportove. Prvi direktor stadiona bio je Čuburac Jovan Sretenović. U njemu je od mladalačkih glasova preko čitave godine ključalo kao u košnici. Sva beogradska mladež slivala se ka Tašu.

Atmosfera se posebno "elektrisala" pred hokejašku utakmicu Zvezde i Partizana. Tada bi se tribine Taša dupke napunile. U oba tima igrali su naši drugovi..

Ljuba Georgijević Patak, golman Zvezde, imao je impresivnu sportsku karijeru od 1957. do 1967. godine. Na svetskom prvenstvu 1963. godine u Švedskoj proglašen je za trećeg golmana na planeti. Kasnije je postao je vrhunski hirurg i dečji ortoped. Napravio je dvanaest patenata za ortopediju koji se danas koriste u svetu, kao što su aparat za produžavanje ekstremiteta i gaćice za decu za sprečavanje iščašenja kukova.

JEDAN od najboljih hokejaša u Partizanu bio je Mirko Holbus, koji je od 1960. godine igrao za našu hokejašku reprezentaciju. Pet godina kasnije odlazi u Holandiju, gde upoznaje Harija, trgovca naftom, koji ga upućuje u posao i postaje njegov prijatelj i poslovni partner dugi niz godina.

Na Tašu je 1959, u organizaciji "Večernjih novosti" održano takmičenje u malom fudbalu.

Tada se najviše cenila veština baratanja loptom, "filigranski potezi", "driblinzi na petoparcu", po čemu su bili poznati naši fudbalski velemajstori. Ekipe su, između ostalih, predvodili Dragoslav Šekularac, Miloš Milutinović, Ranko Borozan, Miša Radošević i odbojkaški reprezentativac Zoran Petrović. Pobedila je ekipa iz našeg kraja, Čuburac, sastavljena od fudbalera koji su igrali za Obilić: Milan Radovanović Gengo, Anđelko Bašić Baške, Cvele Radojčić, Radoslav Kunić Kuna. Za najboljeg igrača proglašen je Anđelko Bašić Baške. Najbolji tehničar, poznati majstor driblinga, bio je Radosav Kunić Kuna, a najbolji strelac Milan Radovanović Gengo, koji je kao kapiten ekipe primio pobednički pehar uz ovacije 10.000 navijača.

TU pobedničku i veselu noć fudbalera Čuburca u "Taboru", kada se lumpovalo do signih sati, ulepšao je Libero, genije koji hoda, taman u svom najlepšem raspoloženju... Zdravio se sa svima, jer je sve poznavao, a kada se veselje utišalo, Libero je imao svoje zvezdane pesničke trenutke. Govorio je celu, fantastičnu baladu Sergeja Jesenjina "Pijana Moskva", i kako je sam rekao, bez ikakve lažne skromnosti: "U mom prevodu, najboljem na svetu." Svi su ustali, aplaudirali i tražili još.

"Dobro! Ne mogu da vas odbijem. Reći ću vam samo kraj moje pesme koju sam pre neki sat napisao u 'Oraču', sedeći sa mojim kumom filozofom Mikom Mijovićem, posle tri kile vina. Dakle, samo kraj... i sa prekidima."

A malopre sam sreo Vinavera i zamislite šta mi reče:

- Nećeš nas, Slobodane, videti na oblaku ni na ptici, ni u snu, u zlatu, nikad. Pa makar se ne probudio više.

I kad budeš leteo, ne možeš našem jatu
jer krila su tvoja stradala, a već počinju kiše.

Kiše... kiše... kiše...

Decembar je beli mesec, treba na odru biti lep
Jer, proći će pored mog mira žene u žalosti.

TAKVI se trenuci pamte i ostaju da lebde u plavičastom dimu nezaboravnih čuburskih kafana. Fudbalski pobednici doživeli su ovakvu predstavu velikog pesnika kao dodatnu nagradu za svoj trijumf.

Kad je završio sa stihovima, stropoštao se na prvu praznu stolicu, gde ga je već čekao bokal vina. Nasuo je punu čašu, iskapio je nadušak i odmah je pružio da je ponovo napune.

"Samo dva grada jače od kišnice!", rekao je s gađenjem. "Moraću uskoro da odem kod oca Ignjatija u Ravanicu. Taj ima vino od crne ogele, i kad ovako iskapim čašu, pola sata mi zvone uši, crvene kao semafor. To je vino od loze koje su zabranili dekretom, kao i sve što valja, i gurnuli nam ovaj fabrički bućkuriš, od koga mogu da idem samo na pišanje!" Govorio je glasno da su ga svi čuli u iznenadnoj tišini koja je nastala već samom njegovom pojavom.

SUTRA: I BOG STVORI KAFANSKU PEVAČICU