FELJTON - NAJSKUPLJA VIOLINA NA ČUBURI: Sviralo se na instrumentu majstora iz Kremone
NA Čuburi je uvek bilo, i uvek će biti, o kome i o čemu da se priča.
Foto iz knjige "Vračarci krstaši"
Čubura je bila načičkana kafanama, a od vremena kada su se u njoj nastanili Romi postojala je najpoznatija ciganska kafana u celom Beogradu. Ona se najviše pročula 1919, zahvaljujući starom Cigi koji je svirao na Stradivarijusovoj violini, koju je doneo iz Mađarske, vraćajući se iz zarobljeništva.
Da nije bilo rata, ne bi bilo ove priče. Stari Ciga, violinista, kao i mnogi građani male Srbije, krenuo je 1914. godine, kada je počeo Prvi svetski rat, u odbranu otadžbine, i u toj borbi zarobili su ga Austrijanci. U zarobljeništvu u logoru Nežider u Mađarskoj dočekao je kraj rata. Logori su bili raspušteni i zarobljenici su krenuli svojim kućama. Naš stari Ciga usput naiđe na mađarske Cigane i sa njima zajedno proslavi slobodu, onako po ciganski, kako samo oni znaju, sa pesmom i veseljem, i od njih dobi na poklon jednu violinu.
VRATIVŠI se u Beograd, na Čuburu, ponovo je počeo da svira u kafani, ali sada na čudnoj violini, koja je bila po izgledu manja od standardnih. Sviranje na toj violini bilo je poseban doživljaj, imala je neobičan ton i divan zvuk, koji ranije nije mogao da izvede na bilo kojoj violini. Svirajući ovu violinu postao je vrlo popularan u celom Beogradu. Svi su dolazili da slušaju starog Cigu, koji je otkako se vratio iz zarobljeništva svirao mnogo bolje.
Tako je Beograd, i ne znajući, baš na Čuburi imao pune dve godine ovu violinu čuvenog majstora iz Kremone...
Kada je Ciga umro 1921. godine, njegovu violinu, u kafani "Zadruga" na Slaviji, kupio je čuveni mađarski virtuoz Fransis Aranji. Bečka štampa je tim povodom opširno pisala o ovom slučaju. Stručnjaci su ugvrdili da je to bila jedna od najboljih Stradivarijusovih violina, koja je nestala za vreme rata iz grofovskog zamka u Mađarskoj.
Centarfor iz snova
MEĐU nama na Čuburi Milan Radovanović se po mnogo čemu odvajao, naročito po svojim nadimcima - Radovanova i Gengo. Svi smo igrali fudbal u podmlatku Obilića, a kasnije u Partizanu, ali je samo on bio centarfor iz snova. Snažan, prodoran i dozlaboga bezobrazan. Nikoga nije poštovao. Bio je, što bi se reklo, "prljav" igrač, a mogao je da ima karijeru i veću od Šekularca, ali se sam upropastio - svojom prekom naravi. Tako mlad i drčan, nije poštovao autoritete trenera, čak ni čika Nikolu Marjanovića, niti Matekala, koji su ga zato definitivno otpisali. Kad nešto odluči i naumi, ništa ga nije moglo zadržati. Možda se zato nikada u Parizu nije družio sa "beogradskim jakim momcima", od kojih je većina završila na nekom od pariskih grobalja. Još od mladih dana bio je neizlečivi kockar, i isti takav ljubitelj konja i konjskih trka. Uspeo je da napravi sopstvenu ergelu.
To je bio pravi Gengo sa Čubure, kakav se dugo neće naći.
U "TRANDAFILOVIĆU" je stolovao Mihailo Hadži-Mihajlović Hadžija, sa svojim kompanjonima.
Nije im bio potreban neki naročit povod da se okupe u omiljenoj kafani. Jedno veče ipak je bilo sasvim posebno. Za jednim ovećim stolom u uglu, pored vrata koja su vodila na terasu, sedeli su Mihajlo Hadži-Mihajlović, generalni direktor jedne beogradske firme, i s njim Rodoljub Roćko Ranković, republički sekretar za cene, Zoran Stejić, advokag, Miroslav Miro Radojčić, doajen srpskog novinarstva i legendarni dopisnik "Politike" iz Londona i Njujorka, profesor Vasilije Tomić, jedan od najvećih srpskih intelektualaca, profesor doktor Bane Đorđević, vrhunski stručnjak u oblasti kardiovaskularne medicine, profesor doktor Ljubiša Tomić sa Druge hirurške klinike, pa onda doajeni sudstva, tužilac Čedomir Gagić, predsednik Vrhovnog suda Čeda Milošević i Duško Maksimović, književni i pozorišni kritičar Milosav Buca Mirković, profesori Ekonomskog fakulteta dr Dragoslav Gane Mladenović i dr Branko Grđić, šahovski velemajstor dr Petar Trifunović, Hadžijin mlađi brat Dragoslav Cale Mihajlović, zubar i najbrže desno krilo mladog tima Partizana, i Cvele Radojčić, koji je svojevremeno igrao centarhalfa u mladom timu Partizana i koga su svi smatrali istinskim naslednikom Minde Jovanovića. Nosio je nadimak Ambasador, kao i Branko Stanković iz Crvene zvezde. "Fudbal je mogao da igra i u fraku", govorio je za njega čuveni trener Nikola Marjanović. Nažalost, zbog povrede, propala je njegova sjajna fudbalska karijera.
DRUŠTVO je još bilo kod prvog pića kada je, uz bučno turiranje "džiesa", najveće vespe tada u Beogradu, stigao Milan Radovanović, sa oba svoja neobična nadimka - Gengo i Radovanova.
Po svom starom običaju, Radovanova je namerno kasnio, kako bi ga primetila cela kafana. Bio je takav temperament i najveći narcis koji se mogao zamisliti, govorio je Gane Mladenović. Doduše, zaista je bio vanserijski čovek, neuporediv s bilo kim, a to nije smetalo njegovim prijateljima. Svi su ga smatrali prvorazrednim fudbalskim talentom, centarforom iz snova.
Pored fudbala, imao je još dve velike strasti, koje su ga vodile na siguran put neuspeha u fudbalu: poker i žene. Bio je veliki hazarder, veliki igrač pokera i ruleta i to mu niko nije osporavao. Ne treba smetnuti s uma ni da je pri svemu tome bio veliki intelektualac, koji će završiti arhitekturu i potom ostvariti veliku karijeru i bogatstvo u Parizu.
TE večeri, po svom starom običaju, odmah je naručio piće za celo društvo, a u "Trandu" se tačno znalo ko šta pije i ko šta jede. Zatim Radovanova teatralno, manirom svojstvenim samo njemu, izvadi iz džepa jednu veću fotografiju i baci je na sto. Na njoj su svi odmah prepoznali dva velika fudbalska asa u dresu Rome - Meacu i Acu Aranđelovića zvanog Autobus, nekadašnjeg fudbalera Crvene zvezde, koji je odmah posle raga, posle jedne utakmice u Italiji, ostao i nastavio uspešnu karijeru. Aca je bio Radovanovanin kum, što su, naravno, svi znali.
"Ozbiljan čovek, vajni arhitekta, a još skuplja sličice fudbalera!", dobacio je Gane ne shvatajući ovaj gest. "Pubertetski fazoni!"
"Nemaš ti pojma, Gane, okreni tu sliku, frajeru. Šta piše pozadi, gospodo moja?"
LAGANO sam okrenuo fotografiju, jer Gane nije želeo da se upeca, verujući da je i to njegov nepredvidljiv štos. Na poleđini je krupnim slovima pisalo: "Milan Radovanović, diplomirani arhitekta, dobio je posao u najpoznatijem projektnom birou u Briselu. Sledi opširno pismo. Startuješ u oktobru. Mom dragom kumčetu, od Meace i Ace."
Radovanova se obratio Ganetu: "Ja se više ne vraćam. Zapamtiće oni, a kasnije i celi svet, kada je na Zapad sgigao Gengo! (Taj nadimak Radovanovi je dao Cvele, pogrešno imenujući čuvenog španskog fudbalera Genta). Čaše, gospodo, čaše! Da zalijemo i nazdravimo!"
Gane se nasmejao, primetivši: "Znači, postao si svoj čovek! Poželimo mu sreću, koje nikada nije naodmet, pogotovo u belom svetu!"
"Živeli i srećno!", povikaše svi uglas, ispijajući svoje piće.
A onda, iz gornjeg dela sale, sa muzičkog podijuma, violinista Lepi Rade dade znak gudalom, nasloni se i majstorski zasvira veliki hit "Se si bon". Bio je to njegov poklon celom društvu, koji nikad nije propuštao da svira kad su oni bančili u "Trandu".
SUTRA: Čuburci, suludi igrači fudbala