FELJTON - BEZ MADERE - NEMA KARIJERE: Duh Čubure se osećao i u "bermudskom trouglu"
NEMA mesta u Beogradu gde tradicija opstaje na dostojanstven način. Jedno od takvih mesta je "Madera", restoran koji iz mnogo razloga nosi epitet istinske institucije među beogradskim kafanama, a naziv "maderaš" često ima veću težinu od mnogih akademskih titula.
Foto iz knjige "Vračarci krstaši"
Kada je došao u Beograd, moj prijatelj Boris Kramaršić, biznismen iz Trsta, postao je stalni gost "Madere", gotovo inventar, pa zajedno iz nje gotovo i da nismo izbijali. Za "Maderu" glasila je sasvim tačna krilatica "Bez Madere - nema karijere", koju je skovao Dr O - doktor Aca Obradović. Neki drugi su "Maderu" smatrali mestom gde se proizvode "rekla-kazala", tračevi poslednje vrste. To je bila "kuhinja" u kojoj se "kuvala" Zvezda, "Politika", političari, gde su se okupljali belosvetski sitni biznismeni, od kojih će neki posle devedesetih godina dogurati do nebeskih visina. U "Maderi" su se smišljale spletke svake vrste, ugovarali transferi fudbalera, naravno ispod žita, sklapali i pravili ozbiljni poslovi.
ODMAH, još 1937, videlo se da kafana-restoran "Madera" ima potencijal da jednog dana ponese nezvaničnu titulu glavne gradske kafane. Gastronomski simbol Beograda rodio se te davne godine, kada je izgrađena visoka višespratnica sa kafanom-restoranom u prizemlju. Legenda kaže da je jednom neko doneo flašu slatkastog vina sa porgugalskog ostrva Madera i da se društvo toliko oduševilo novim vinom, da su kafanu prozvali po toj flaši.
Epiteg gradske kafane "Madera" prvenstveno zaslužuje atmosferom u kojoj se svi prijatno osećaju. Svako je dočekan i ispraćen kao car, pa ona tako privlači sve slojeve društva, intelektualnu i političku elitu, ali i obične ljude. Ipak, ono po čemu je svaki Beograđanin poznavao "Maderu" bilo je svakodnevno okupljanje najistaknutijih ljudi Crvene zvezde.
POČELO je sve pedesetih godina prošlog veka, kada je stalni gost "Madere" postao doktor Aca Obradović, legendarni Dr O, tada tehnički direktor kluba Crvena zvezda. Stalni gosti postali su veliki glumac Ljuba Tadić, a - kada je došao na kormilo Crvene zvezde - i Miljan Miljanić. "Madera" je postala Zvezdin bastion, gde su dolazili mnogi političari bliski ovom klubu, ministri, direktori najvećih firmi, uticajni novinari. Među prvima, veliki gospodin, koji je leptir-mašne menjao ujutru, u podne i uveče - magični čovek koji se zvao Miroslav Miro Radojčić.
Miroslav Miro Radojčić, doktor Aca Obradović i Ljuba Tadić bili su ljudi koje je svako znao ili poznavao. I zato je njihovo svakodnevno prisustvo širilo slavu "Madere" i primamljivalo veliki broj gostiju, koji su se, sedeći u njoj, upisivali u beogradsku elitu.
Kada Beograd u avgustu sasvim opusti i svi se presele na plavi Jadran, u prestižni Rovinj ili Dubrovnik, tada ćete u ova dva drevna grada pre naći beogradsku elitu nego u usijanom Beogradu, gde je pakleno vruće. Makedonska ulica skoro sasvim opusti, kao i čitav grad.
Desetka za Acu Devetku
POSEBNO mesto kafanskih legendi prohujalih vremena pripada Aci Romaniću, poznatijem kao Aca Devetka, koji je bio zaštitni znak starog Beograda. Iako ni poreklom ni stanovanjem ni poslovanjem nije bio Čuburac, zaslužuje da mu se ovde nađe mesto, jer je njegovo ugostiteljsko umeće, gde god je radio, bilo nešto kao izvezen krstaški duh Čubure.
Zato su ga Čuburci, predvođeni Hadžijom, često posećivali.
Aca je došao u Beograd pedesetih godina prošlog veka, iz dalmatinske Bukovice. Svoj čuveni nadimak dobio je po mestu gde je otvorio bife - na početku Ulice 29. novembra (danas Despota Stefana), kod okretnice tramvaja broj devet, a legenda je postao kada je najpre na igralištu FK Rakovica, a potom na igralištu BASK-a, pored Hipodroma, počeo da okreće prase na ražnju i služi stara srpska jela.
Najveću slavu Aca Devetka doživeo je u restoranu "Golf kluba" u Košutnjaku, punom zelenila, gde se u svežini bašte istinski uživalo uz omamljujući miris roštilja.
"Ma kakva devetka! Čista desetka!", govorio je Hadžija.
Aca je bio majstor kome u Beogradu nije bilo ravna. Nekada je odlazak kod Ace Devetke značio tačno sledeće: proja sa sirom, pita zeljanica, pa kisele paprike, kiseo kupus i domaći ajvar; onda se služio pasulj u ćupu, za koji se koristio gradištanac, pasulj koji nema koru, pa onda prebranac tetovac, pa đuveč, musaka od plavog patlidžana, jagnjeće pečenje ispod sača i kupus sa ovčetinom.
Za Acu njegov čuveni kolega Mića Alas kaže: "Aca je znao znanje." Da je otvorio resgoran na pustom putu, gosti bi odmah došli za njim. Često je svojim prijateljima govorio: "To šgo ja znam nije neka velika nauka, nego puka činjenica da je gostu uvek praznik kad mu izneseš pasulj u ćupu, srce glavice kupusa i kažeš mu: izvol'te!"
NIKOG osim taksista ispred "Grmeča", koji uzaludno čekaju mušterije i dremaju na sedištima svojih kola. Ne zna se odakle više prži, s neba, iz asfalta ili sa fasada, spreda, iskosa ili otpozadi. A ko god se pojavi, obavezno ulazi u "Grmeč", "Šumatovac" ili "Lipu", jednu od ugaonih kafana tog čuvenog beogradskog "bermudskog trougla", tako nazvanog "jer su u njega bespovratno propadali novinari okolnih medijskih kuća i instituta, poklonici boga Pijandre", kako se izrazio jedan pesnik. Taj usamljenik je, naravno, utekao iz svoje uzavrele redakcije, da hladnim pivom zalije poslovne razgovore i osvedoči prinudnu letnju ljubav prema svome gradu, ali i da potone u okean fantastičnih kafanskih priča. I zato je taj trougao pulsirao uobičajenim tempom svih 365 dana u godini.
Tu su mladi, još neafirmisani književnici, pevači i glumci tražili svoj prvi oslonac, trošeći poslednji dinar za plaćanje pića nekom uredniku, opravdano računajući daće im se to isplatiti prilikom dobijanja očekivanog angažmana.
IZ "ŠUMATOVCA" nisu izbijali stalni novinari "Politike" i njeni pokeraši, kao ni pevači koji su već stekli ime i sada su jurili bogate tezge. Njih su predvodili Žika Živulović Serafim, osvedočeni novinarski vuk, i Aca Trandafilović, poznati pevač narodnih pesama.
"Grmeč" je bio pravo leglo novinarskih vukova. U njemu je sedeo kompletan Radio Beograd, sa čuvenim spikerom Branom Surutkom na čelu. Među uglednim novinarima bio je Vasa Popović, a predvodio ih je nenadmašni novinar briljantnog stila, Miroslav Miro Radojčić, koji je svojom magičnom ličnošću obeležio i boemsku Čuburu.
Nije samo Miro Radojčić stalno nosio leptir-mašnu. Nju je u Beogradu jedino još nosio novinar "Politike" Saša Marković. Ali njemu se nije posrećila. Možda baš zbog nje, osim do uredničkog mesta revijalne štampe, dalje nije dogurao.
Isključivo u "Grmeč" dolazili su svi dopisnici "Politike" iz inostranstva kada su imali godišnji odmor. Dolazili su u svako doba dana i u sitne sate. Jedino su "Politikin" dopisnik iz Berlina Božidar Dikić, urednik unutrašnje rubrike Miloš Gojković, inače brat našeg poznatog džez trubača Dušana Gojkovića, i doajen beogradskog novinarstva Predrag Milojević dolazili na prvo piće još pre otvaranja u 10 sati...
SUTRA: Prve diskoteke u Beogradu