FELJTON - NAJMANJI KELNER NA SVETU: Legendarni Miša, visok tek nešgo više od metra, oblegao je oko stolova kao kobac i tako zaradio nadimak

Uživao je da priprema jela i te blagodeti nije napuštao do kraja života. Prvi ručak je napravio svojim roditeljima kada je imao samo osam godina. Voki je dolazio svakodnevno u "Kalenić" između 11 i 12 časova. Uvek je bio u crnom odelu, sa obaveznim prslukom i zlatnim "lonžinom" na srebrnom pletenom lancu. U kafani "Kalenić" je od prvih dana uspostavio prisan kontakt s kuvarima. Ulazio je i u kuhinje drugih kafana i restorana i kuvarima davao savete o pripremanju jela.

Mića Lončar seća se kako je Voki jednog dana u "Kaleniću" došao do "šibera" ka kuhinji od kuvara tražio "tek skuvanu kolenicu" za "mezetluk", koju mu je ubrzo servirao konobar Miša. Onda je za svojim stolom uz čašicu blagoslovene rakije sve to gustirao do poslednjeg komadića mesa. Tada je salvetom obrisao bradu i zadovoljno rekao: "Baš sam lepo mezetio, a sada mogu da idem kući i da ručam kao čovek!"

POJEDINI stolovi bili su rezervisani za jače društvo. Tu je bio sto na čuvenom mestu kod ogledala. Na njemu su uvek stajale dve flaše, jedna crnog i jedna belog vina, i natpis "rezervisano". Za tim stolom stolovali su najpoznatiji gosti kafane, Mihajlo Đurić zvani Mika Mustang, advokat Čole Čolović, Slavko koji je radio u Lutriji, doktor Bane Đorđević, kasnije kardiovaskularni hirurg koji je stanovao u Mileševskoj, prekoputa "Monopola", Rista koji je živeo u jednoj od onih lepih vila u Krunskoj ulici, i Vlada Šešlija, advokat.

Ono što je tada imponovalo u kafani "Kalenić" bili su kelneri koji su pamtili imena svih svojih sgalnih gostiju. To je bilo dovoljno da se svako od nas oseća važnijim nego što jeste, a to je lepo osećanje. Tačno su znali svakoga od nas, i to je bila mala tajna privlačnosti ove čuburske kafane.

NAJMANjI kelner na svetu, naš legendarni Miša Kobac, visok tek nešgo više od metra, oblegao je oko stolova kao kobac i tako zaradio nadimak. Raznosio je hladno pivo na ajnceru koji je držao iznad glave. Kada su ga gosti zvali da naruče piće, duhovito je odgovarao:

"Sgižem, sgižem, samo mi mali prenos! Jebiga!"

Šefa sale smo zvali Primo Karnera. Ličio je na čuvenog boksera, pa je po njemu dobio nadimak. Bio je sušta suprotnost sitnom, omalenom Kopcu. Glava mu je bila nesrazmerno velika. Njegova pojava odavala je snažnog čoveka ogromne energije. Za njegovo vreme u kafani je uvek bilo mirno. Što se tiče dramatičnosti, za nju je bio zadužen Čeda Drkadžija, koji je uvek imao neku zavrzlamu i izvodio svoj performans. U početku je imao uspeha, a u jelovniku kafane izvesno vreme bilo je zapisano njegovo jelo, koje se zvalo "Čedina šnicla". Izbačena je iz jelovnika po savetu Raše roštiljdžije, zahvaljujući jednom neobičnom događaju.

JEDNOM prilikom, za sto u uglu restorana seo je nepoznagi gosg. Naručio je porciju ćevapa i dok je čekao, lagano je ispijao šljivovicu. U jednom trenutku, pored sgola sa nepoznagim gostom videli smo Čedu i Rašu. Raspravljali su se oko toga u čiji je tanjir Raša stavio ćevape.

"Da li smo se dogovorili da ne uzimaš moje tanjire!", rekao je Čeda, koji je imao svoje tanjire u kuhinji dok je njegovo jelo bilo u jelovniku.

"Nije ovo tvoj tanjir!", grmeo je Raša.

Gosti su se okretali da vide šta se dešava.

"Kako nije moj, poznajem ga po šari. Moj ima plavu šaru, a tvoj crvenu."

"Znaš da ne volim crvenu boju."

"Ma kakva crvena boja, ovo je moj tanjir, nemoj da se praviš šašav!"

"Dal' sam šašav ili nisam, to ćemo tek da vidimo."

"Pošto znam s kim imam posla, moje sam tanjire obeležio. Na svakom mom tanjiru sa donje sgrane ima slovo Č."

"Sad ćemo da vidimo, ali prvo da se kladimo! Ako piše slovo Č, ja plaćam piće, ako ne piše, plaćaš ti."

"Primljeno! Litar vina i sifon sode!"

"Dogovoreno! Okreći!"

Tada je Raša okrenuo tanjir i sve ćevape izručio zbunjenom gostu u krilo. Začuđen onim što se dešava, gost nije uspeo ni da reaguje.

"Šga sam ti rekao!", likovao je Raša.

"Stvarno, majku mu..., bio sam spreman da se zakunem da je moj!"

TEK TADA obojica stadoše da se izvinjavaju gostu, pružiše mu salvetu, ali su fleke na odelu bile vidljive. Ćevabdžija Raša je ispekao novu porciju ćevapa, a Čeda doneo još jednu šljivovicu, a sve na račun kuće. Račun koji je platio Čeda bilo je skidanje njegove šnicle sa jelovnika.

Svake večeri, oko ponoći, Slobodan Marković Libero, pošto bi pozatvarao sve usputne kafane na Čuburi, pojavio bi se u "Kaleniću". Dočekivan je aplauzom iako se videlo da je prilično pod gasom, kako se kaže, ni trezan, ni potpuno pijan. Gosti su jedva čekali da od Libera čuju neki novi vic.

"Jel" vi znage da je moj drug Sveta zbog tih viceva zaglavio godinu dana u Zabeli! I zato vaš Libero ne sme viceve da blebeće mnogo, jer Ozna sve dozna."

A onda bi počeo njegov čuveni monolog o Čuburi.

I DANAS, posle šesg decenija, Miško Ivanović, spominjani Amerikanac sa Čubure se seća koliko su on i Miroslav Cvetković bili opčinjeni i beznadežno zaljubljeni u Daru Ružić, koja je u to vreme spadala u najatraktivnije lepotice, kojima se divio čigav grad. Građena kao Ester Vilijams iz filma "Bal na vodi", krupnih, izražajnih očiju, duge kose, vitkog stasa i dugih nogu, plenila je pažnju gde god bi se pojavila. "Odlazili smo gogovo svake nedelje u restoran 'Mihajlovac'", priča Miško, "samo da je vidimo. I dok je pevala, bila je božanstvena, poželjna, čarobna. Svakog trenutka, čini mi se, bila je nesvesna svoje blistave lepote. Osvajala nas je ne trudeći se."

Dan pre povratka Miška Ivanovića u Ameriku priredio sam mu jedno veliko iznenađenje. Pozvao sam telefonom Daru Ružić i ispričao joj kakvu je naklonost i platonsku ljubav moj školski drug osećao prema njoj. Onda sam mu tutnuo slušalicu u ruke da nastavi razgovor... Za poznanstvo nikad nije kasno, pa makar preko telefona.

SUTRA: ČITULjA SA NASLOVNE STRANE