FELJTON - ČUBURA KAO ZVEZDA ZORNJAČA: Beograd su do temelja 44 puta rušile razne vojske
POČETKOM 19. veka, na Vračarskom polju, a naročito na njegovom zapadnom delu, počele su da se podižu kuće sa baštama i vinogradima.
Foto iz knjige "Vračarci krstaši"
Da pomognu u tom zidanju, u Beograd su stizali mnogi Nemci, Austrijanci, srpske zanatlije. Useljeni u kućerke duž Čuburskog potoka, ovi su stranci brzo stekli i svoju kafanu, koja se, možda, zvala "Nemački car".
Tu kafanu je sagradio neko sa smislom za šalu, nad samom "vračarskom jamom", odnosno, nad "Vučićevom rupom", koja je pretvorena u podrum. Nemačke zanatlije su se tu okupljale, kako beleži Branislav Nušić, na porodična posela, pili vino iz ogromnih krigli i plesali brzu škotsku igru. Ubrzo je ova kafana davana pod zakup onima koji su dolazili u Beograd. Nijedan od starih trgovaca i vlasnika drugih kafana nije hteo ni da čuje za tu baksuz-kafanu; behu zadovoljni što se u njoj okupljaju samo stranci. Jer, Vračarcima koji su prolazili blizu te jame činilo se da čuju jauke koji dolaze iz njene dubine. Dugo se verovalo da se u toj jami, mamljena zovom zla, stiče i čuva jeka svekolikog ljudskog bola nataloženog na Vračaru tokom stoleća.
U DRUGOJ polovini 19. veka na Vračarskom polju, uz kasarne, jedan Škot, Mekenzi, podiže visoke kuće s balkonima, i taj deo grada biva po njemu pogrešno nazvan Englezovac. I tu, gde je bila Crkva Svetog Nikole koju podiže despot Stefan, osveštana je 1895. godine mala Crkva Svetog Save, koja je, kasnije, 1914. i 1915, odolela strahovitim bombardovanjima Beograda i Vračara.
A onda su usledili ratovi - bugarski, dva balkanska, Prvi svetski, nazvan Veliki rat, a za njim i Drugi, isti takav. Nijedan nije mimoišao Beograd, kao ni oni iz davnih vremena.
Do temelja su ga 44 puta rušile vojske raznih carevina, otimajući se za to najlepše mesto u Evropi, na ušću dve velike reke, s monumentalnom tvrđavom na bregu, a on ponovo nicaše, kao feniks iz pepela. Možda je bio u pravu veliki vojvoda Živojin Mišić, koji je, tražeći od vojvode Putnika nedelju dana da odmori vojsku pred Kolubarsku bitku, na njegovu primedbu da će za to vreme pasti prestonica, odgovorio: "Tu je, vojvodo, odavno trebalo praviti pograničnu karaulu, a ne prestonicu."
IPAK, Beograd je i pored tolikih rana na svom licu ostao srpski prestoni grad sve do danas, ponosan na vreme koje je nadživeo.
Za Drugog svetskog rata bombardovali su ga i neprijatelji i prijatelji, a bogami i oslobodioci - kada se morala osvajati sloboda. I opet stade da niče iz pepela, sve dok se nad njim ponovo ne nadviše tamni oblaci koji nam stizahu od braće sa Istoka. Jer posle mnogo vekova, iz ko zna kakvih sve razboženih krajeva, stigli su na Vračar komunisti, s namerom da razbože sav taj pobožni svet. U započet Svetosavski hram uselili su garažu Gradskog saobraćajnog preduzeća.
Kuma se niko ne seća
PREDRATNI novinar "Vremena" Sveta Milutinović, stari Čuburac, rešio da otkrije kako je čitav taj kraj dobio ime Čubura. Gde bi nešto mogao bolje o tome da sazna nego u kafani? Otišao je u tadašnju romsku kafanu "Struga", gde mu je Ciganin Milorad Vasić otkrio tajnu. Na romskom jeziku bure se kaže "učobura", a Srbima je bilo lakše da govore "čubura"...
I tako ostade do današnjeg dana. Neki drugi tragači za imenom Čubura tvrde da je ime nastalo od istoimene turske reči kojom se nazivala neka biljka što je rasla oko potoka. I tako saznasmo sve osim kumovog imena, jer se ime onog Roma sa Dorćola s vremenom zaturilo. Potok je zatrpan dvadesetih godina prošlog veka. S druge strane tog potoka počinjalo je brdo Vračar.
Kako su nas godine, jedna za drugom, polako udaljavale od rata, u prestonici počeše da niču mesta koja su tek stasale mladiće privlačila kao magnet: sala za igranke, bioskop, košarkaški teren, bokserski ring. Kada je na Crvenom krstu osnovan bokserski klub, a kasnije i Košarkaški klub Radnički, mladići sa Krsta pohrlili su u njih u talasima. Kada je otvaran Dom kulture "Božidar Adžija" i u njemu zasvirao orkestar "Dinamo", ubrzo je postao kultno mesto mladih Krstaša. Kulminacija je bio bioskop "Avala", a nešto kasnije i Beogradsko dramsko pozorište.
U SVIM bioskopima sve do 1948. godine su se prikazivali isključivo sovjetski filmovi.
Među njima veliki istorijski spektakli Petar Veliki, Petar i Katarina, Kutuzov, Pugačov, pa filmovi s tematikom iz Oktobarske revolucije - "Krstarica Potemkin", "Lenjinu oktobru", "Čapajev", divno snimljene bajke "Po Štukinoj zapovesti", "Buratino" i "Kameni cvet", onda filmovi iz Otadžbinskog rata - "Čkalov", "Zoja Osmodejanskaja" i "Lenjingrad", da bi na kraju stizali i filmovi o izgradnji komunizma, kakav je bio film "Legenda o zemlji Sibirskoj", pa čak i prvi sovjetski muzički film, "Pastir Kostja". Međutim, jedan film je naprečac osvojio sve klince u zemlji. Bio je to film "Timur" i njegova četa, snimljen po istoimenom romanu, sovjetskom bestseleru, koji je napisao otac danas slavnog Nikite Mihalkova. Klinci su poludeli!
Mnogi stanovnici Vračara i Čubure danas nemaju ni vremena, a ni povoda, da osluškuju, tu, pod njihovim nogama, duhove čuburske zemlje, oplođene silnim ljudskim stradanjem. I ne treba možda da osluškuju, jer (dok) ima (onih) drugih koji i čuju i pamte.
DEO VRAČARA koji se nalazi između Kalenić pijace, Neimara, Južnog bulevara, Vojislava Ilića, Žičke i Bulevara kralja Aleksandra čuven je po svom prepoznatljivom i neobičnom imenu Čubura. Ona bi se mogla podeliti na "gornju" i "donju". Gornji, ravan deo, gravitira prema Kalenić pijaci i Bulevaru kralja Aleksandra, a donja Čubura smeštena je na padini između Neimara i Ulice Vojislava Ilića.
Gde god da sam odlazio, nosio sam sa sobom knjigu o Čuburi, od koje se nikad nisam razdvajao. Znao sam je gotovo celu napamet!
Kada umorni putnik stane na zlatni Vračarski breg i pogleda oko sebe - pred njim svuda pukne Čubura, kao zvezda Zornjača. Svaki velegrad, neki njegov deo, varoš, varošica ili selo, čine ljudi i ono što se vidi da su oni uradili i iza sebe ostavili. Ono što se ne vidi golim okom, to je duša koja lebdi svuda okolo, neuhvatljiva, smeštena u sećanju. Da nije sećanja, izgubila bi se i duša i ljudi u neumitnom zaboravu. Siguran sam da će Čubura sačuvati svoju dušu, dok su za nezaborav sačuvani njeni ljudi, kao njeno najveće bogatstvo, a uvek će se naći oni koji će sećanje pretvoriti u nezaborav.
MNOGO je današnjih Čuburaca koji nemaju nikakvo saznanje zašto Čubura nosi to ime, ko je bio kum i kako se održalo do danas.
Sve do 1880. godine ovaj deo Beograda bio je pusta poljana, sve dok se tu nije doselila grupa Roma sa Dorćola, pored već postojećih nekoliko srpskih kuća. Ti su se Srbi bavili zemljoradnjom, a Romi uglavnom sviranjem i gatanjem. I jedni i drugi su imali samo jedan problem - nije bilo česme, pa nisu imali vodu za piće, jer je voda u Čuburskom potoku, koji je tekao ispod Krševite ćuprije, bila uvek mutna.
Jedan Rom, šetajući poljem, naiđe na izvor koji je izbijao na mestu gde danas počinje Južni bulevar. Izvor mu se učinio pogodan, pa se dosetio kako da ga "kaptira". On sa komšijama dokotrlja jedno veliko bure, izvadiše mu dno i dopola ga zakopaše u izvor. Tako su Čuburci dobili prvu bistru vodu za piće, koja se prelivala preko prepunog bureta i slivala u potok. Čudesni Vračar...