BORBENI VOJVODA ŽIVOJIN: Ulazak Bugara u Kačanik zaustavio je Mišićevu ofanzivu

U knjizi "Opustošena zemlja" (1916), objavljenoj po prelasku Albanije, malo pre nego što će zajedno pronaći smrt u Plavoj grobnici, opisali su svoj ratni put sa srpskom vojskom. Dok su boravili u Pirotu Klod i Alis još su verovali da je dolazak saveznika iz Soluna bio samo pitanje dana. Šalili su se na račun vlasnice kuće u kojoj su stanovali, koja se "mudra u svom neznanju", plašila bugarskog nasilja nad civilima. Verovali su da su se saveznici već uveliko probijali ka Nišu, pa su se čudili vestima u grčkim novinama, po kojima su solunske kafane bile prepune britanskih i francuskih vojnika.

Otrežnjenje je potrajalo "jedva nešto više od nedelju dana" od trenutka napada na Srbiju. Klod i Alis Askju ostavili su upečatljiv opis prolaska nepobeđene Druge armije, u povlačenju, kroz Pirot:

"ARMIJA se spuštala sa brda, napuštajući položaj koji je tako hrabro držala i koji je mogla držati da nije bilo pretnje sa severa koja je pretila da je odseče - prolazila je kroz grad. Poredak je bio savršen, disciplina takođe, vrlo malo buke - samo neprestano trupkanje hiljada nogu. Čak je i konjica, u beskrajnoj povorci polako prolazila sumornim ulicama, pod ćutljivim pogledima ono nekoliko civila koji su ostali - onih koji su im tako glasno klicali kada su prošli tim putem, ponosni i samouvereni, pre malo više od tri nedelje. "

Klod i Alis Askju stigli su u Pirot u rezervisanom kupeu prve klase; napustili su ga poslednjim vozom koji je uspeo da se probije do Niša, pokisli i gladni, u vagonu za ugalj, prepunom izbeglica koje su se gušile zbog nedostatka vazduha.

U POLUNAPUŠTENOM Nišu, još ukrašenom savezničkim zastavama, jedan "veoma star gospodin", koji je u ratu već bio izgubio sinove, rekao im je "sa mirnom rezignacijom":
"Ne znam zašto nas je vaša velika zemlja izneverila, ali mora da postoji neki razlog - neki jak razlog - koji ćemo razumeti kasnije".

Ser Ralf Pedžet, glavni komesar za britanske misije u Srbiji, jurio je tih dana svojim kolima kroz zemlju u pokušaju da sakupi i zbrine sve njihove članove. Posle pada Vranja i Skoplja, kada je postalo jasno da će povlačenje voditi ka bespućima Crne Gore i Albanije, Pedžet nije mogao da im obeća ni osnovnu bezbednost ni redovno snabdevanje. Osim toga, srpska Vrhovna komanda nije mogla da im obezbedi prevozna sredstva kojima bi prebacili pacijente i medicinski materijal. Umesto toga, naređeno je da se teži pacijenti ostave u bolnicama. Većina britanskih misija je, međutim, ostala sa pacijentima i pala u zarobljeništvo. Tako su odlučile upravnice najvećih britanskih bolnica na teritoriji Srbije, doktorka Elzi Inglis, koja se nalazila u Kragujevcu, potom u Kruševcu, i Pedžetova supruga ledi Lejla Pedžet u Skoplju. Ralf Pedžet ju je posetio u napuštenom, nebranjenom, polupustom Skoplju, dan pre ulaska Bugara u grad.

NEKOLIKO većih grupa Britanki će ipak krenuti u povlačenje. Pored ostalih, vodile su ih upravnice kragujevačkih i mladenovačkih bolnica Srpskog potpornog fonda, gospođa Mejbel Sinkler Stobart i doktorka Beatris Mek Gregor. Nemci su gospođu Stobart, nekoliko meseci ranije, u Belgiji, iako je bila humanitarni radnik pod zaštitom Crvenog krsta, već bili osudili na smrt kao britanskog špijuna.

Sve članice misija znale su za rizike koje je donosilo austro-nemačko i bugarsko zarobljeništvo. Doktorka Karolina Metjuz, koja je, o svom trošku, stigla u Srbiju i priključila se Bolnicama škotskih žena, odlučila je da ostane sa svojim pacijentima u Užicu. Bila je ogorčena kada je videla da su, posle naređenja da teži bolesnici i ranjenici budu ostavljeni zbog nepostojanja prevoza, žene srpskih oficira u vozove i kola tovarile nameštaj i skupocene kućne predmete. U svojim sećanjima ostavila je zanimljiv opis zarobljeništva i iskušenja kroz koja je prošla u rukama austrougarskih vlasti. Pored ostalog, uspela je da izbegne streljanje zbog sumnjičenja da je britanski špijun. Zarobljene članice britanskih misija u Srbiji biće, u toku 1916, posle višemesečnih internacija, oslobođene i vraćene u svoju zemlju.

U Nišu je po savetu kneza Trubeckog, ostala ruska moskovska Aleksandrijska bolnica. Skoro svi članovi ruskih i francuskih medicinskih misija krenuli su, međutim, u povlačenje sa srpskom vojskom.

PRESECANjE dolina Južne Morave i Vardara kod Vranja i Skoplja označilo je početak kraja odbrane Kraljevine Srbije. Da bi sa saveznicima usaglasio pojedinosti okončanja operacija, načelnik nemačkog generalštaba, general Erik fon Falkenhajn, stigao je 23. oktobra u Tešen, na susret sa generalom Francom Ksaverom Jozefom Konradom fon Hecendorfom; sutradan, 24. oktobra u Temišvaru, sreo se sa feldmaršalom Avgustom fon Makenzenom.

Falkenhajn je želeo da se borbe u Srbiji što pre okončaju. U direktivi izdatoj posle tog sastanka, Makenzen je naredio obuhvatan prodor svoje Grupe armija i prisiljavanje glavnine srpskih snaga na odlučujuću bitku kod Kragujevca. U isto vreme, da bi se sprečilo probijanje Srba ka jugu, naredio je brz pokret bugarske Prve armije ka nemačkoj Jedanaestoj armiji i bugarske Druge armije u dubinu Makedonije i Stare Srbije. Austrougarska 62. divizija trebalo je da od Višegrada izbije na Zapadnu Moravu. Na taj način, obruč oko Srba bio bi konačno zatvoren.

VOJVODA Radomir Putnik nije mogao da predvidi poteze saveznika, ali je, kao u partiji šaha, naslućivao namere protivnika. On će izbegavati odlučujuću bitku i nastavljati povlačenje Prve armije, Trupe odbrane Beograda i Treće armije ka jugu. Od Saraja je 24. oktobra ponovo zatražio da se probije ka Skoplju i otvori put ka Solunu. Dobio je, međutim, odgovor da bi srpska vojska trebalo da napusti severnu Srbiju i da se potpuno posveti proboju ka jugu.

Vojvoda Putnik nije hteo da sprečava borbenog vojvodu Živojina Mišića da učini ono čega se Makenzen pribojavao. Bočnim napadom na neprijatelja u nastupanju Drinska divizija drugog poziva u sastavu Mišićeve Prve armije 26. oktobra povratila je Topolu. Pad Kačanika je, međutim, zaustavio Mišićevu ofanzivu. On je uzalud, u naredna dva dana, tražio dozvolu da krene u protivudar pravcem Čumić - Natalinci. Putnik je od Mišića zahtevao da se vrati svom zadatku, zaštiti pravca prema Kraljevu i da svoju Dunavsku diviziju drugog poziva hitno uputi na Kosovo.

SUTRA: Protivudar kod Leskovca