UZ SAVEZNIKE - ODANO I VERNO: Srbija, iako se našla u vrlo teškom položaju, odbila je separatni mir sa neprijateljem

Pašić se, ipak, i dalje nadao da će Francuzi pomoći Srbima da se probiju ka Skoplju. Francuski novinar Anri Barbi će, po dolasku u Rašku, sresti Pašića na mostu na Ibru. On tvrdi da mu je srpski predsednik vlade kroz suze rekao da je tu, u Staroj Raškoj, bila istorijska kolevka srpske nacije i da se onda glasno zapitao: "Da li će Bog učiniti to da Raška postane naša grobnica?" Razumno je, međutim, pretpostaviti da je Pašić ovakvim izjavama hteo da utiče na savezničku javnost da bi pomoć Srbiji bila što pre poslata. Trubecki je primećivao da su vesti uticale na raspoloženja starog državnika. Kasnije će, čak i u opkoljenoj Prištini, Pašić demonstrirati svoju poslovičnu hladnokrvnost, pa i smisao za humor.

I dnevnik kralja Petra, koji se tada nalazio u Ribarskoj banji, pokazuje da su dani oko 28. oktobra bili svojevrsna prekretnica, da je u to vreme odbrana počela da posustaje: "Svi su izgubili glavu. Jedino naši prosti vojnici junački drže se", primetio je kralj 28. oktobra. Sutradan je zapisao: "Izgleda da je ovo debacle. Ja se još do poslednjeg časa nadam u Boga. Da nas srpski Bog sa čim iznenadi. Nije pravo da ovakav pošten i junački narod na pravdi propada."

STRANI poslanici u Kraljevu počeli su tog 28. oktobra da se spremaju na dalji put i da spaljuju svoju zvaničnu dokumentaciju. Ogist Bop kaže da su on i poslanik Britanije De Gra pobacali u Zapadnu Moravu svoje službene pečate. "Ovaj dan završio se utiskom sloma. Dok se razlegala pucnjava, u ogromnom požaru od kojeg se crvenilo nebo uništena su vojna skladišta nafte i benzina", zaključuje Bop.

Srpska vlada i strani poslanici napustili su Kraljevo 31. oktobra. U tom trenutku neprijatelj se nalazio na samo 25 kilometara od ove varoši. Sa sve bližim odjecima artiljerijske paljbe i panika se sve brže širila. Put prema Raškoj vodio je dolinom Ibra. Trubecki i ostali saveznički poslanici prešli su ga kolima. Ruski poslanik posmatrao je masu koja se kretala dolinom reke ka jugu, gonjena potmulim zvukom artiljerije: "Bilo je tu skupštinskih poslanika, prekupaca, činovnika, sveštenika, učitelja, trgovaca, seljaka, neko na konju, neko na taljigama, neko jašući vola, a najviše onih koji su išli peške. Bilo je i francuskih doktora, engleskih sifražetkinja koje su većinom radile u raznim medicinskim i intendantskim odeljenjima, a prošao je i glavom admiral Trubridž. Njega su pratili pomorci. Pa naši lekari i sestre, i slovenske izbeglice iz Austrije koje su još početkom rata prebegle u Srbiju. Vazduh je bio ispunjen žamorom i uzvicima na svim jezicima i narečjima."

POČETKOM novembra 1915. u Raškoj su se našli regent Aleksandar, vlada, Vrhovna komanda, ministri, skupštinski poslanici, državni činovnici, pripadnici savezničkih vojnih, diplomatskih i medicinskih misija. Prvi put od početka operacija 1915. u istoj varošici zasedali su srpska vlada i Vrhovna komanda. Bila je to prilika da se, uoči najtežih iskušenja, obnovi poljuljano jedinstvo civilnih i vojnih vlasti. Sloga vlade sa regentom Aleksandrom postignuta je već u Kruševcu. Zato su na sednicu, zakazanu za 4. novembar, u kući trgovačke porodice Kursulić, pozvani, pored regenta Aleksandra kao glavnokomandujućeg, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik i njegov zamenik, pukovnik Živko Pavlović.

Sednici su, sudeći po zapisniku koji je vodio Vojislav Marinković, ministar narodne privrede i istaknuti naprednjak, prisustvovali svi ministri i zamenik načelnika štaba. Predsedavao je regent. Marinković je ovako zabeležio ključni deo obraćanja predsednika vlade, Nikole Pašića:

"PODSEĆA da je vlada još u početku ofanzive sa severa iznela svoje gledište da vojne operacije treba voditi tako da se sačuva vojska i obezbedi veza sa saveznicima.

Predsednik izlaže da vlada još uvek bez rezerve stoji na gledištu, da se bezuslovno mora ostati uz naše dosadašnje saveznike, pošto jedino ta politika obezbeđuje ne samo izvršenje nacionalnog zadatka no i samu nezavisnost i opstanak zemlje. Vladi je potrebno da zna ima li za takvu politiku poverenje Njegovog visočanstva, i da li je glavni štab voljan da vodi operacije u smislu ove politike. Na pitanje Njegovog visočanstva pomoćnik načelnika štaba izjavljuje, da pošto nije znao da će to pitanje biti na dnevnom redu, nije dobio ovlašćenje od vojvode Putnika da o tome čini izjave, ali da su svoje lično ime može izjaviti da gleda na situaciju tako kako je predsednik Min. saveta izložio, i da još uvek misli da valja u tom pravcu voditi operacije."

Glavni zagovornik daljeg otpora, na ovoj sednici, kao i na onoj u Kruševcu, bila je Pašićeva vlada. Crna Gora i Albanija nisu pomenute, ali je bilo jasno da se razgovaralo o nastavku povlačenja i, možda, o napuštanju zemlje.

VLADA je pokrenula ovo pitanje; odgovor regenta i zamenika načelnika štaba bio je pozitivan. Važnost teme nalagala je, međutim, izjašnjavanje vojvode Putnika. Zato je istog dana održana još jedna, popodnevna sednica, na koju je, uz regenta, došao i načelnik štaba Vrhovne komande.

Nikola Pašić je, u uvodnoj reči, "ponovio vladino gledište, da po svaku cenu i u svakom slučaju treba produžiti otpor do kraja i ostati bez rezerve uz saveznike". Potom se o svemu izjasnio i vojvoda Radomir Putnik:

"Vojvoda Putnik izjavljuje, da se on potpuno slaže sa gledištem vlade. Smatra da borbu treba produžiti do kraja, i povlačiti se ako mora biti u Kosovo, pa eventualno čak i preko Prizrena, Debra u južnu Makedoniju i u Albaniju. Predsednik konstatuje, da postoji saglasnost između svih faktora."

MOŽE se reći da je na sednicama vlade u Raškoj 4. novembra 1915. zvanično donesena odluka o nastavku borbe i, posledično, o povlačenju preko teritorija susednih zemalja, da bi se stupilo u dodir sa saveznicima. U nameri da se "po svaku cenu", "produži otpor do kraja" ujedinili su se srpska vlada, kruna i vojska.

Na osnovu odluka sa sednice vlade, vojvoda Putnik će 6. novembra zatražiti obaveštenje od crnogorske Vrhovne komande o stanju puta Peć - Andrijevica - Skadarsko jezero. Dan ranije, 5. novembra Pašić je naložio svim srpskim poslanicima da najodlučnije demantuju vesti o separatnom miru. Trebalo je da uvere Saveznike "da je Srbija, iako se našla u vrlo teškom položaju, iako može doći u još gori položaj, rešena da ide do kraja u borbi protiv zavojevača - odano i verno - uz svoje saveznike izdrži ceo rat, koji će završiti porazom neprijatelja".

SUTRA: BORBENI VOJVODA ŽIVOJIN MIŠIĆ