FRANCUSKA KOMANDA SE KOLEBA: Na dan napada Bugara Britanci se usmeravaju ka Egiptu

Dan pošto je stigao u Solun, uputio je telegram glavnokomandujućem srpske vojske, regentu Aleksandru Karađorđeviću:

"U trenutku kada primam ovlašćenje da naredim prvim odredima mojih trupa da pređu srpsku granicu, dozvoljavam sebi da vam kažem da je francuska Istočna vojska srećna da se bori zajedno sa junačkom srpskom vojskom, od glavnokomandujućeg generala do običnog vojnika. Znaćemo da se borimo do poslednje snage da bismo osigurali zajedničku pobedu naših armija."

Odgovor regenta Aleksandra bio je, takođe, pun lepih reči, ali i očekivanja. Istog dana kada je u Solun stigao regentov telegram, 14. oktobra, Saraj je iz Kragujevca primio i molbu vojvode Putnika da svoje trupe što pre uputi u Niš. Glavnokomandujući Istočne armije je, međutim, u tom trenutku na raspolaganju imao samo jednu, 156. diviziju generala Bajua, koja ni sama još nije bila dovoljno pokretna. Britanska Deseta divizija i dalje nije primala iz Sarajeva naređenja.

GENERAL Žozef Žofr je, kako smo videli, već bio zaključio da je dejstva francuske vojske, umesto pokreta ka Nišu, trebalo ograničiti na zaštitu komunikacije Solun - Skoplje. Tako su mislili i francuska vlada i ministar rata Aleksandar Mileran. Njegova prva naređenja Saraju od 3. i 12. oktobra bila su uopštena i svodila su se na to da general "osigura železničku prugu između Soluna i Srbije". Time nije odlučeno da li će se napredovati do Đevđelije, Skoplja, Niša ili Pirota. Naređenja izdata Saraju 15. oktobra bila su nešto određenija. Njegove trupe trebalo je da "postepeno posednu, vodeći računa da nikad ne budu odsečene od svoje pomorske baze, sektor koji se prostire od Soluna do Skoplja". Posredstvom pukovnika Pjera Furnijea o ovim naređenjima 15. oktobra je obaveštena i srpska Vrhovna komanda.

Istog dana u kome su Bugari napali Srbiju, a Britanci preusmerili svoje divizije od Soluna ka Egiptu, srpsku granicu prešli i Francuzi. Bajuov 176. puk krenuo je ka Strumici. Potom će na sever, ka Demir kapiji i Krivolaku, biti slati bataljoni, onako kako budu pristizali u Solun. Sve ponovljene molbe vojvode Radomira Putnika, ministra vojnog Radomira Bojovića i generala Damnjana Popovića, da Francuzi hitno stignu do Niša, Skoplja ili bar do Velesa, ostale su bez odziva; Saraj je takvo rastezanje svojih komunikacija smatrao suviše rizičnim. Tek 19. i 20. oktobra on će u Krivolak poslati četiri bataljona iz sastava 11. brigade. U tom trenutku na teritoriji Srbije imao je devet bataljona. Dan uoči pada Skoplja odbio je poziv da hitno pošalje trupe u ovaj grad, uz obrazloženje da je u tom trenutku trpeo prejake napade Bugara.

POČEVŠI od 17. oktobra, kada je već postalo sasvim jasno da se Francuzi neće probiti ni do Velesa, i da će za pristizanje njihovih pojačanja biti potrebne sedmice, pukovnik Pjer Furnije je uveravao pukovnika Živka Pavlovića da se iz srpskih snaga u zapadnoj i severozapadnoj Srbiji moraju izdvojiti dve do tri divizije, koje bi bile poslate u proboj ka jugu, da bi odbranile Kačanik, oslobodile Skoplje i krenule u susret Saraju. To je bilo potpuno suprotno od onoga što je Srbima, kako smo videli, istog dana poručivao Kičener, koji je zahtevao upornu odbranu severnih granica.

U svojim memoarima, Žofr će presecanje komunikacija u Vranju i Skoplju objašnjavati Putnikovom upornom odbranom severa i zanemarivanjem južnog fronta. Baš Žofr je, međutim, 19. oktobra uveravao srpskog vojnog atašea da je za Srbe najvažnija odbrana na severu, da će francuske trupe braniti liniju Solun - Skoplje, da će se možda probiti do Niša, kao i da će, postepeno, preći u napad ka Bugarskoj. Ataše je Putniku ovako preneo Žofrove reči:

"Od te linije Solun - Skoplje, savezničke trupe imaju da naprave front ka Bugarskoj i da postepeno kreću ka bugarskoj granici, ovo je početak rada. Srpske se trupe moraju na severu držati za dobitak vremena, dok ne dođe dovoljno savezničkih trupa. Može se poslati jedan odred naših trupa do Niša, kao veza između vaše vojske i savezničke."

FRANCUZI neće stići ni do Velesa ni do Skoplja, čak ni kada se između Strumice i Krivolaka bataljonima 156. divizije budu pridružili i oni iz 57. divizije. Istog dana, 23. oktobra, u Kragujevcu, pukovnik Pjer Furnije je konačno dobio priliku za duži razgovor sa vojvodom Radomirom Putnikom. Ponovio mu je da se značajnija francuska pomoć mogla očekivati tek za nekoliko sedmica, ali i to pod uslovom da srpska vojska sama spreči opkoljavanje koje joj je pretilo sa juga. Vojvoda Putnik je, međutim, nastavljao da tvrdi da srpska vojska mora da se brani na severu. Furnije je razumeo da Putnik nije hteo da neprijatelju prepusti staru, predkumanovsku Srbiju, ali i da je od Saveznika zahtevao ispunjenje obećanja i obaveza:

"Pored mojih insistiranja, nisam mogao da privolim maršala za moja shvatanja. On uporno hoće da nastavi do kraja odbranu na teritoriji Stare Srbije i smatra da je naša dužnost da dođemo i da ga pomažemo."

Pukovnik Pjer Furnije bio je, u Kragujevcu, u stalnom kontaktu sa britanskim vojnim atašeom, pukovnikom Džordžom Filipsom. Sada je i Filips tvrdio da su Srbi pogrešili jer nisu branili dolinu Vardara.

VOJVODA Putnik je tog 23. oktobra primio i vest da mu ni ruska vojska, do daljeg, neće doći u pomoć. U Petrograd su, naime, skoro svakodnevno stizale molbe za pomoć iz srpske Vrhovne komande i vlade, preko srpskog vojnog atašea pukovnika Lontkijevića i poslanika Miroslava Spalajkovića. Očekivalo se i da bi Rusija mogla da podstakne Saveznike da iz Soluna konačno pomognu Srbiji. Saveznici su, međutim, od Rusije tražili vojnu pomoć za Srbiju, ubeđujući je, čak, da je srpski front bio od podjednake važnosti kao onaj na Zapadu.

Na zahtev cara Nikolaja II u Besarabiji se, naime, zaista prikupljala ruska Sedma armija, sastavljena od četiri korpusa i dve konjičke divizije. Car je, u odgovoru na molbe regenta Aleksandra, obećao njen brzi napad na Bugarsku, ukoliko joj Britanija pošalje obećano naoružanje i municiju, i ako joj Rumunija dozvoli prolaz preko svoje teritorije. Na Balkan je mogla da stigne samo preko Rumunije ili desantom na crnomorsku obalu Bugarske. Rumuni su, međutim, upozorili rusku Vrhovnu komandu da će ariteljerijom sprečiti svaki pokret stranih trupa preko svoje teritorije. Na bugarsku obalu se, odjednom, mogao prebaciti samo jedan korpus, što bi njegov položaj, u iščekivanju narednog, za koji je trebalo čak osam dana, činilo rizičnim. Srbima je 23. oktobra, kao glavni uzrok odlaganja prebacivanja Sedme armije na Balkan, navedeno neprijateljstvo Rumunije.

SUTRA: U borbu do poslednjeg čoveka