BUGARSKI NAPAD BEZ OBJAVE RATA: Srpska Vrhovna komanda je oslanjajući se na obećanja saveznika, zapostavila južni front i odbranu Makedonije

Tek u noći između 13. i 14. oktobra, bez objave rata, na širokom području od Dunava do Dojranskog jezera, bugarske trupe počele su da prelaze srpsku granicu.

Na severnom delu bugarskog fronta Timočka vojska i Druga srpska armija uspešno su odbijale napade bugarske Prve armije, za koju je Makenzen verovao da će odlučiti sudbinu Srba. Sve do 22. oktobra ona nije uspela da zauzme Negotin, Zaječar, Knjaževac, Pirot, iako su se ove varoši nalazile na samo 10 do 15 kilometara od granice.

Kapetan Vojislav Šikoparija, koji je sa Petim pukom Drinske divizije poslat na Timok, kao pojačanje Šumadijskoj diviziji drugog poziva, ovako je opisao prvi juriš bugarske pešadije, 14. oktobra:

"Bugari su kao pijani nadirali u masama po otvorenoj gredi prema sedlu između Glogovice i Jablana. Tukli su ih frontalnom i unakrsnom vatrom iz svih mogućih cevi - ali uzalud. Bugari su padali, i preko leševa išli napred! Bili su neobično uporni i agresivni. Gazili su po krvavoj zemlji, i nastupali."

PRED bugarskim naletom Šikoparija i njegovi vojnici morali su da se povuku. Na položaju Drenova Glava su, međutim, pod komandom pukovnika Mihaila Nedića, zajedno sa jednim pukom Šumadijske divizije drugog poziva, Bugare namamili u zamku i potpuno ih desetkovali unakrsnom vatrom. Iskusni oficir Šikoparija, koji će tek proći kroz borbe u Dobrudži i na Solunskom frontu, zapisao je da "ni pre ni posle, nikada u životu nije video na tako relativno malom prostoru toliko mnogo leševa".

Na južnom delu bugarskog fronta, među braniocima doline Južne Morave bio je i potporučnik Stanislav Krakov. Njegov prvi bataljon 17. puka Drinske divizije, bio je poslat u pomoć prvom puku trećeg poziva, razbijenom 16. oktobra, na planinskom masivu Kriva Feja. I on je, međutim, potisnut u sudaru sa celom bugarskom brigadom. Toga dana, Bugari su kod Vranja izbili na Južnu Moravu i presekli glavnu komunikaciju Srba sa saveznicima.

KRAKOV je bio jedan od ranjenika, koji su tada vozom prebacivani u Niš. On je ovako opisao ulazak "ogromnog voza, vagona zagušenih od krvavih, zavijenih ljudi" u nišku stanicu:

"Ulazimo u železničku stanicu Niš. Svugde iznad koloseka, na kiši i vetru, lepršaju se zategnuta platna sa natpisima: Soyez bienvenus, nos amis, nos allis!

Stanica se crni od sveta koji uznemireno čeka vozove sa juga. I eto, najzad, jedan dolazi.

Ali Crveni krst na njemu gasi nade da to stiže očekivana pomoć iz Soluna. Ljudi ostaju pod kišnim nebom i čekaju francuske i engleske divizije koje treba da sa Galipolja pređu u Vardarsku i Moravsku dolinu."

SRPSKA vojska je, usred borbe na severu, bila izložena opasnosti od opkoljavanja. Već 15. oktobra Vrhovna komanda izdala je komandantima Prve armije, Treće armije i Trupa odbrane Beograda direktivu, kojom su naznačeni pravci odstupanja "na slučaj krajnje potrebe". Treća armija i odbrana Beograda trebalo je da se kreću prema Batočini i Bagrdanu, dok je za Prvu armiju bilo predviđeno da od Obrenovca, preko Aranđelovca, stigne do Kragujevca. U direktivi je jasno rečeno da je "glavni cilj dejstva u predstojećim operacijama, da se nadiranje i napredovanje neprijatelja zaustavi, u krajnjem slučaju što duže usporava i zadržava, radi dobitka u vremenu, dokle nam saveznici sa dovoljno snage ne priteknu u pomoć. Posle ovoga radiće se prema novostvorenoj situaciji".

Bugari su kod Vranja izbili na Južnu Moravu i presekli glavnu komunikaciju Srba sa saveznicima.

Srpska Vrhovna komanda je, međutim, oslanjajući se na savete i obećanja saveznika, zapostavila južni front i odbranu Makedonije. Razvučene i slabo motivisane trupe novih oblasti nisu mogle da zaustave bugarsku Drugu armiju. Bugarska Treća divizija je, pošto je 16. oktobra kod Vranja prekinula prugu, glavnu vezu Srba sa saveznicima, 20. oktobra zauzela Kumanovo, da bi 22. oktobra ušla u Skoplje presekavši i vardarsku komunikaciju.

Stanje na frontu naglo je postalo kritično.

KRIVOPALANAČKI odred bio je potpuno desetkovan dezertiranjem makedonskih regruta.

Kod Skoplja su dva puka Bregalničke divizije prvog poziva napustila položaje. Živko Pavlović je pisao o "kukavičkom držanju obveznika iz novih oblasti", o masovnom dezertiranju i prebegavanju neprijatelju, pri čemu je to pripisivao njihovoj neobučenosti. I Vojislav Šikoparija beleži da su Makedonci pod njegovom komandom masovno dezertirali; Bugarima je prebegao čak i njegov posilni. Stanislav Krakov je, opet, imao drugačija iskustva sa makedonskim regrutima. Oni koji su se zatekli u njegovom vodu junački su se borili i ginuli na položajima.

Vrhovna komanda je 21. oktobra smenila komandanta trupa novih oblasti Damnjana Popovića i komandanta Krivopalanačkog odreda, pukovnika Petra Mišića. Na mesto Popovića postavljen je general Petar Bojović. Pošto je od Krivopalanačkog odreda formirana Vardarska divizija prvog poziva, komanda nad njom predata je pukovniku Dragutinu Milutinoviću, dotadašnjem komandantu Albanskih trupa.

PITANjE srpskog fronta bilo je bar što se Britanaca tiče, rešeno već 11. oktobra, uprkos skoro svakodnevnim molbama za pomoć, koje su u London, iz Niša i Kragujevca baš tada stizale. Toga dana admiral Ernest Trubridž i pukovnik Džordž Filips, britanski vojni ataše pri srpskoj Vrhovnoj komandi, našli su se, kako je to Trubridž opisao u dnevniku, "u čudu i potpunoj zbunjenosti", pošto ih je, u odgovoru na njihove izveštaje o nezavidnom položaju srpske vojske, Kičener samo upitao kakvo je vreme u Srbiji u novembru. Trubridž u dnevniku iskazuje ogorčenje: "To je mogao da sazna i u srpskom poslanstvu u Londonu. I sve to u trenutku kada smo već mesec dana ugroženi i kada više ništa ne može da nas spase osim brojne vojske i teške artiljerije!"

Herbert Kičener je, uprkos tome što je lično, zajedno sa Grejem i Čerčilom, već bio odigrao važnu ulogu u donošenju odluke o napuštanju Srbije, i 17. oktobra poručivao Srbima da najupornije brane severne granice "da bi se dobilo vremena za dolazak savezničke pomoći, jer slaba pomoć ne bi donela koristi". Francuska delegacija, predvođena ministrom rata Aleksandrom Mileranom, koja se 18. oktobra u Londonu srela sa Kičenerom i predstavnicima britanske Vrhovne komande, zaključila je, međutim, da su Britanci bili uvereni da srpski slom više nije mogao da se spreči. Francuzi su, ipak, 19. oktobra dobili saglasnost Britanaca da se, uz tri francuske divizije, u Solun uputi i pet britanskih divizija.

SUTRA: Francuska komanda se koleba