STRAH OD BORBE PRSA U PRSA: Srpska pešadija bila bolja od nemačke

Kao na Zapadnom i Istočnom frontu, oni su se i u Srbiji 1915, pre nastupanja pešadije, služili masovnom artiljerijskom pripremom. Kada se zna koliko je njihova artiljerija bila brojnija i jača od srpske, i koliko su municije, za razliku od Srba, imali na raspolaganju, postaje jasno da je u takvim okolnostima vrednost pešadije skoro sasvim gubila na značaju. Takva taktika pomogla im je, naročito, da od 6. do 8. oktobra 1915. pređu Dunav i Savu i učvrste se na njihovim obalama.

Kada je napad počeo, i admiral Ernest Trubridž, inače vrlo kritičan prema Srbima, u svom dnevniku je zapisao da je srpska pešadija bila bolja od nemačke. Primetio je, ipak, da se pokazalo da su u ovom ratu odlučivale tehnika i artiljerija, a ne junaštvo.

Gordon Smit i Vlastimir S. Petković, koji se, kao đak-narednik u Devetom puku Dunavske divizije prvog poziva našao na pravcu glavnog nastupanja Nemaca, kod Rama, opisuju kako je srpska pešadija, u borbama prsa u prsa, bajonetima vraćala Nemce u Dunav. Nemci su, međutim, kako kaže Petković, "raspolagali strahovitom artiljerijom, koja je uvek dejstvovala dotle dok nas ne bi satrla i onemogućila na položaju. Čuvali su ljude, no municija se nije žalila".

I DOBROSAV J. Milenković, potonji general, primetio je da su "na ovaj način Nemci štedeli ljudske živote", dok je "obratno bilo na našoj strani, jer se materijal morao štedeti, pošto ga više nismo mogli nadoknaditi. Sem toga, smatralo se za greh izgubiti oruđe i kada je ono ispunilo svoju dužnost do kraja, i zato su oruđa često povlačena u trenucima kad su bila najpotrebnija".

Vlastimir S. Petković svedoči o tome kako su srpski vojnici doživljavali nemačku artiljerijsku pripremu i ovakav način ratovanja:

"Zbog toga smo bili najčešće željni da vidimo nemačkog pešaka, koji polazi u napad razvijenim strojem, i čujemo pešačko zrno. Stalno granata, šrapnel svih mogućih kalibara.

A kada bismo pod tim uraganom posle velikih gubitaka morali da se povlačimo, polazila je njihova pešadija da jednim naletom samo izvrši posedanje naših položaja. Tu nije vredela hrabrost, nije ništa pomagalo srce, prisebnost. Živci su popuštali, um se mutio, a životi gubili neverovatno lako i jeftino. To je i bilo ono što nas je najviše jedilo."

I kralj Petar će, u svom dnevniku, 13. oktobra zabeležiti:

"Zbog nedolaska pomoći, ukočene su naše armije oko bugarske granice. Pa Švabe ne možemo oterati jer nam je strašno razvučen front, a njih bi lako oterali. Čujemo da je njihova vojska (Nemci) isto kao Austrougarska slaba. Jedino im je artiljerija dugačkih topova dobra i štete našu artiljeriju."

ŽIVOT u Srbiji tokom leta 1915, između dva ciklusa stradanja i pogibija, nije bio lišen prijatnosti. Pošasti su bile zaustavljene i vojnici su, po selima, pomagali u žetvi. Oni koji su bivakovali blizu svojih sela i gradova, posećivali su svoje porodice. Vlastimir Petković i njegovi drugovi u Rečici kod Rama na Dunavu, veselili su se vinu koje su seljaci delili sa njima. "Vojnici su bili oduševljeni, jer su se odjednom vratili svom starom, normalnom životu, koji je nerazdvojno bio vezan za polja i njive, čak i kad nisu njihove", sećao se potporučnik u 17. puku Stanislav Krakov, docnije poznati pisac i novinar. Vodnik Milan Predić, kasnije upravnik Narodnog pozorišta, beleži: - Posete novinara, kinematografskih operatera, engleskih milionara i prijatelja iz unutrašnjosti privučenih čuvenom menažom, uvek svežom ribom i lakim vinom iz vinograda komandantovog, koje se pilo iz polića. Česti izleti na konju do Beograda, kratko zadržavanje kod "Cara" ili "Granda", da mine želja" "Bili smo ispavani, uranjeni, čisti, obesni.

DOKTOR Luj L. Tomson, član francuske medicinske misije u Šapcu, primećivao je da se čak i ovaj grad, razoren, opljačkan i demografski desetkovan, "našao na početku jeseni u relativno naprednom stanju. "Među stanovicima je vladalo izvesno zadovoljstvo."

Početkom septembra, sa gomilanjem neprijateljskih trupa na obalama Save i Dunava, učestale su razmene artiljerijske paljbe, avionska nadletanja i bombardovanja Šapca, Beograda, Požarevca, Kragujevca, Niša i drugih gradova. Luj Tomson se čudio spremnosti i brzini s kojom su Šapčani spakovali svoje stvari i krenuli u novo izbeglištvo ka unutrašnjosti zemlje. U isto vreme, uočio je i masovan pokret srpskih divizija prema Valjevu i dalje, ka bugarskoj granici: "Da li to znači da nas napuštaju u Šapcu? Vesti su protivurečne i svak je zabrinut." Kada je Tomson upitao svog prijatelja, šabačkog okružnog načelnika, da li će grad biti branjen, ovaj mu je u polušali odgovorio: "Da, možda malo".

Francuski lekar Luj Tomson bio je ogorčen zbog zaustavljanja preventivnog napada na Bugarsku: "Samo je trebala jedna reč da ova hrabra srpska vojska zgnječi zmiju u jajetu."

PRIPADNICI Ruskog marinskog odreda su, dok su montirali svoje topove u kalemegdanskom Donjem gradu, mogli da, sa druge strane reke, razgovetno čuju nemački jezik i buku koja je pratila pripreme za pohod. Njihov komandir, poručnik fregate Jurij Fadejevič Volkovicki javljao je, međutim, nadređenima da su Srbi iz Beograda povukli svu svoju tešku artiljeriju. Zaključio je da su ostali samo saveznički topovi većeg kalibra: osam britanskih, dva ruska i dva francuska. Sve ostalo bila je laka srpska i ruska (dva topa u Donjem gradu) artiljerija najrazličitijih tipova.

I britanski admiral Trubridž je izveštavao da su Srbi, od početka septembra, iz Beograda ka bugarskoj granici premeštali pešadiju, artiljeriju, reflektore, pa i francuske avione, zbog čega je neprijatelj imao prevlast u vazduhu. Tvrdio je da do 25. septembra u Beogradu više nije bilo srpske teške artiljerije, osim dve haubice na Topčideru.

TRUBRIDž je procenjivao da su Srbi, pre pomeranja trupa ka istoku, u odbrani Beograda imali bar 37.000 vojnika, da bi tu potom ostala svega dva puka, Sedmi i Deseti, sa po 3.000 ljudi, i Timočka divizija u rezervi kod Sopota. Ostatak branilaca Beograda činili su, kako je pisao, starci sa zastarelim puškama. Nezadovoljni Trubridž upozoravao je komandanta Trupa odbrane Beograda, generala Mihaila Živkovića Gvozdenog, da se neprijatelj prikuplja na obalama i da zauzima rečne ade. Živkovićevi samouvereni odgovori još više su ga ljutili. Trubridž će kasnije tvrditi da srpska Vrhovna komanda nije htela da brani Beograd i da su borbe izbile samo zato što su Srbi bili zatečeni direktnim artiljerijskim napadom na grad. Očekivali su da će neprijatelj preći reke kod Ostružnice i Smedereva.

SUTRA: Švabe razaraju Beograd