ENGLESKI ADMIRAL NA DUNAVU: Ernest Trubridž proveo je tri godine sa srpskom vojskom

Njen zadatak bio je da timočkim i nišavskim pravcem izbije na liniju Paraćin - Niš i uskladi nastupanje sa nemačkom Jedanaestom armijom. Imala je 112.557 pušaka i 422 artiljerijska oruđa.

Van sastava Grupe armija Makenzen nalazila se bugarska Druga armija kojoj će, međutim, u toku operacija, pripasti važna uloga. Ona je, pod komandom generala Georgija Todorova, trebalo da nastupanjem prema Bujanovcu, Kumanovu i Gradeškoj planini prodre ka Južnoj Moravi i Vardaru. Time bi presekla odstupnicu srpske vojske i sprečila njeno spajanje sa saveznicima, koji su mogli da stignu iz Soluna. Kada bude zauzela Vranje, Skoplje i Kačanik, uz pomoć četvrtog protivnika Srba, odmenutih Albanaca, Druga armija će zapečatiti sudbinu Srbije. U trenutku napada imala je 100.247 ljudi i 182 artiljerijska oruđa; u toku operacija broj njenih divizija narašće sa tri na šest.

KONAČNO, u napadu na Srbiju Erih fon Falkenhajn, načelnik generalštaba nemačke armije, nije predvideo značajnije učešće austrougarskih snaga iz Bosne i Hercegovine, van onih koje su pripale Grupi armija Makenzen. Tim snagama komandovao je hrvatski general Stjepan Sarkotić, komandant hrvatske 42. "vražje" divizije u pohodu na Srbiju iz 1914, koji je, posle poraza, na mestu poglavara i vojnog diktatora Bosne i Hercegovine zamenio Oskara fon Poćoreka. U Makenzenovom pohodu iz 1915. Sarkotiću je naređeno samo da ograničenim prelascima Drine za sebe vezuje srpske snage koje bi mogle da učestvuju u odbrani od nastupanja Jedanaeste i Treće armije.

Trebalo je da ostane u defanzivi čak i prema Crnoj Gori, kojom su se Centralne sile u planiranju pohoda malo bavile; podrazumevalo se da će i ona podeliti sudbinu Srbije. Najbolje Sarkotićeve jedinice Falkenhajn je dao Makenzenu. Ostalo mu je, ipak, oko 52.000 pušaka i 148 mobilnih topova.

POSLE poraza ofanziva iz 1914, koje su išle preko Drine, Falkenhajn od napada iz Bosne i Hercegovine nije mnogo očekivao; time je odustao od potpunog opkoljavanja srpske vojske.
Nemačka, Austro-Ugarska i Bugarska će 15. oktobra 1915, u napadu na Srbiju imati oko 492.000 pušaka, oko 1.753 artiljerijska oruđa i 10 avionskih eskadrila. Otpor Srba i planinski teren prisiliće Makenzena da, u toku borbi, zatraži pojačanja. Njegovoj Grupi armija biće pridruženi austrougarska Deseta brdska brigada i nemački Alpski korpus, dok je bugarska Druga armija pojačana sa još tri divizije. Ima procena da je na Srbiju u oktobru 1915. krenulo čak oko 800.000 ljudi.

Maršal August fon Makenzen, ipak, nije potcenjivao protivnika. U direktivama za napad, srpski vojnici i oficiri ocenjivani su kao visoko motivisani, dobro obučeni, fizički otporni, malim zadovoljni, u borbi prisebni i istrajni.

UPRKOS svim gorkim iskustvima sa saveznicima, Srbi su znali da su višestruko jačem neprijatelju mogli da se suprotstave samo uz njihovu pomoć; znalo se, takođe, da će od odlučnosti saveznika zavisiti i stav Grčke i Rumunije. Zato se i ratni plan Srbije morao zasnivati na njihovoj vojnoj pomoći. Trebalo je izdržati i sačuvati snagu do dolaska saveznika. Kada su sprečeni da napadnu Bugarsku, Srbi su dobili obećanje da neće ostati napušteni. Od njih će biti traženo da izdrže najviše dvadeset dana do dolaska savezničke pomoći i da se pobrinu, pre svega, o severnom frontu. Očekujući podršku sa juga, Srbi će zapostaviti taj deo ratišta.

U svojoj knjizi o 1915. godini, Živko Pavlović je nabrajao savezničke poruke koje su njega i vojvodu Radomira Putnika ohrabrile da se, pripremajući se za odbranu, oslone na obećanja iz Petrograda, Londona i Pariza. Među Rusima nije samo knez Trubecki pokazivao razumevanje za položaj i planove Srba. Pavlović je u knjizi preneo telegrame koje je u Kragujevac, od 25. do 29. septembra 1915, slao srpski vojni izaslanik u Petrogradu, pukovnik Branislav Lontkijević. Iz njih se videlo da su Srbiji pomoć obećavali sam car Nikolaj II, načelnik štaba ruske Vrhovne komande general Mihail Vasiljevič Aleksejev i predsednik ruske vlade Ivan Loginovič Goremikin. Oni su tvrdili da su i Rusija i Francuska imale razumevanja čak i za srpske planove napada na Bugarsku i da su samo čekale na odluku Velike Britanije.

ŽIVKO Pavlović je, kako smo videli, naišao na odlučan otpor ruskog vojnog atašea, ali je u svojoj knjizi objavio i depeše Lontkijeviča. One su se našle i u memoarskom delu generala Milivoja J. Nikolajevića, koji je 1915. bio pukovnik i vojni izaslanik Srbije u Londonu. Nikolajević je pokušavao da uveri lorda Kičenera u nužnost brze akcije u Srbiji i Sofiji. On je tvrdio da su upravo Britanci i, naročito, lord Kičener, sprečili preventivni napad na Bugarsku i slanje vojne pomoći u Srbiju 1915. godine.

Iz Londona su u Beograd, međutim, uoči napada, stizala i obećanja. Živko Pavlović navodi kako je još u martu 1915. u Srbiju doputovao ađutant britanskog kralja Džordža V, general Artur Pedžet, da bi ispitao mogućnost zajedničkog britanskog i srpskog napada na Austro-Ugarsku. To je bilo upravo ono o čemu se, od novembra 1914. intenzivno razgovaralo u Londonu i Parizu, i na čemu su u tom trenutku nastojale srpska Vrhovna komanda i vlada. Sa srpskom Vrhovnom komandom, koju je predstavljao pukovnik Živko Pavlović, Pedžet je vodio detaljne razgovore o mogućnostima prodora preko Soluna, doline Neretve i Dunava.

Pavlović je zaključio: "Posle ovoga, mi smo imali razloga da se nadamo u englesku pomoć."

BRITANCI su, zaista, tokom marta, aprila i maja 1915. pažljivo proučavali tok Dunava i mogućnosti iskrcavanja na njegovim obalama. Porukama iz Londona, koje pominje Živko Pavlović, trebalo bi pridodati i činjenicu da se u Beogradu, od februara 1915. godine, nalazila Britanska pomorska misija, pod komandom admirala Ernesta Trubridža. Imala je oko 50 artiljeraca i inžinjeraca, ali im je Vrhovna komanda pridodala čak 567 srpskih oficira i vojnika. Zadatak misije bio je da na Dunavu, topovima i minama, sprečava prolazak nemačke pomoći za Tursku, napadnutu na Galipolju. Admiral Trubridž proveo je tri godine sa srpskom vojskom.

Admiral Trubridž bio je lični prijatelj kralja Džordža V, ali je u Beograd stigao po kazni. On je, kao komandant sredozemnog pomorskog eskadrona, zahvaljujući nejasnom naređenju prvog lorda Admiraliteta, Vinstona Čerčila, pustio nemački bojni brod "Geben" da se iz Jadrana probije ka Carigradu. Podrazumevalo se, ipak, da prisustvo tako visokog oficira u Beogradu misiji daje poseban značaj.

SUTRA: Srbija osuđena na propast