NESLAGANJA ANTANTE I SRBIJE: Pašićeva vlada je predložila preventivni napad na Bugarsku

Na savezničkoj konferenciji u štabu generala Žofra, u mestu Šantiji 24. juna 1915. zatraženo je da srpska vojska, da bi rasteretila italijanske i ruske saveznike, pređe Savu i Dunav, krene u susret Italijanima i da maršira ka Ljubljani. Pomoć savezničke vojske, u ovako zamišljenoj ofanzivi, nije pominjana.

Trezveni načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik i njegov pomoćnik, pukovnik Živko G. Pavlović, već su imali loša iskustva sa prošlogodišnjim ulaskom u Srem i Istočnu Bosnu; prelazak Save kod Čevrntije tada se završio potpunim porazom. Sada se od njih tražilo da premorenu srpsku vojsku, bez dovoljno naoružanja i osnovnih tehničkih sredstava, uprkos izlivanju reka i neprohodnosti puteva, pošalju skoro 600 kilometara daleko od svojih granica, kroz ravnicu, u dubinu neprijateljske teritorije. Najvažnije je, međutim, bilo to što su Srbi znali da će Bugarska iskoristiti takvu priliku za napad na Srbiju.

VLADA, regent i Vrhovna komanda bili su složni u uverenju da su se, u takvim uslovima, zahtevi saveznika morali pažljivo izbegavati, uz pozivanje na poplave, loše komunikacije i nedovoljno naoružanje. Zahtevi da se krene u napad su, međutim, učestali naročito iz Petrograda, sa sve težim porazima ruske vojske. U julu 1915. i Italijani su trpeli poraze na Soči. Pašić je tada počeo da popušta pred pritiscima, pa su vojvoda Putnik i pukovnik Pavlović morali da naprave ratne planove i da započnu pripreme za napad.

Sve je, međutim, zaustavljeno 22. septembra, kada je u vladu u Nišu i u Vrhovnu komandu u Kragujevcu stigla vest o početku bugarske mobilizacije. Živko Pavlović je računao da bi srpsku vojsku, da je krenula u ofanzivu kada je to od nje traženo, bugarska mobilizacija zatekla negde kod Vinkovaca. Ruski poslanik u Nišu, knez Grigorije Nikolajevič Trubecki, primetio je da su Srbi tada čak odahnuli, jer ne samo da nisu više morali da se pripremaju za ofanzivu u koju nisu verovali, nego su očekivali da će saveznici konačno razumeti ono što su im oni mesecima ponavljali - da se Bugarska odavno nagodila sa Centralnim silama, koje su joj mogle ponuditi mnogo više od Antante, i da je pregovorima samo pokušavala da dobije u vremenu.

SRBE je tek čekalo gorko otrežnjenje. Trinaest dana, od 23. septembra do napada Nemačke i Austrougarske na Srbiju 5. oktobra 1915, proteklo je u pokušajima Pašića i Putnika da konačno dobiju vojnu pomoć saveznika. Predlagali su niz jasno određenih mera, koje su mogle da spasu Srbiju od sigurnog sloma i spreče povezivanje Centralnih sila sa Bugarskom i Turskom. Umesto nastavljanja pregovora sa Bugarskom, sile Antante trebalo je da joj upute ultimatum, kojim bi bio zahtevan prekid mobilizacije u roku od 24 časa; u slučaju negativnog odgovora, one bi Bugarskoj objavile rat. Uticaj ruske objave rata na Bugare, koji su od Rusije dobili slobodu 1878, bio bi pojačan slanjem jedne ruske divizije u Srbiju, koja bi preprečila put bugarskoj vojsci, kao i blokiranjem ili zauzimanjem Varne, Burgasa i egejskog Dedeagača. U isto vreme, Britanija i Francuska bi, preko Soluna, poslale Srbima u pomoć 150.000 - 200.000 vojnika, koji bi zaštitili komunikaciju Solun - Skoplje - Niš i učvrstili odbranu Srbije na Savi i Dunavu. Konačno, trebalo je izvršiti pritisak na Rumuniju i Grčku, da bi se pridružile Antanti i da bi, kao i 1913, zapretile Bugarskoj. Srpska Vrhovna komanda predlagala je i brz, preventivni, zajednički napad na Bugarsku, pre nego što ona uspe da dovrši mobilizaciju.

I GRČKI premijer Elefterios Venizelos zatražio je od Antante da u Solun pošalje najmanje 150.000 vojnika. On je obznanio da će Grčka ostati verna slovu savezničkog ugovora sa Srbijom od 1. juna 1913. godine. Već 23. septembra u Grčkoj je objavljena opšta mobilizacija. Sile Antante, međutim, neće povući nijedan od ovih poteza. Dok su proticali dragoceni dani i sati, državnici i vojnici u Londonu, Parizu i Petrogradu su se kolebali, međusobno sukobljavali i donosili protivrečne odluke.

Srbija je, ipak, još mogla da pokuša da spreči propast. Na dan početka bugarske mobilizacije, Nikola Pašić je savezničkim vladama predložio preventivni napad Srbije na Bugarsku. Naišao je, međutim, na oštru osudu i upozorenje da Srbija ne sme da učini bilo šta što bi ugrozilo pregovore Antante sa Bugarskom. "To nas kameni" - napisao je Pašić u svom odgovoru od 25. septembra, ponavljajući da nema vremena za gubljenje, jer je Bugarska već odabrala stranu.

Iste poruke, sa istim uspehom, savezničkim komandama slao je i pukovnik Živko Pavlović, u ime srpske Vrhovne komande. Pukovnik Pjer Viktor Furnije, francuski vojni ataše pri srpskoj Vrhovnoj komandi, preneo je ministru rata Aleksandru Mileranu sve detalje plana koji mu je 23. i 25. septembra izložio Pavlović. Glavne operacije trebalo je da izvrši srpska vojska, pri čemu se računalo na podršku Grka i saveznika.

ŽIVKO Pavlović svedoči da je srpska Vrhovna komanda, pošto je zaključila da su sve molbe bile uzaludne, odlučila da, bez dozvole saveznika, ipak krene u pripreme za napad na Bugarsku. Elitnim srpskim divizijama, koje su, počevši od kraja avgusta 1915. već bile prebacivane na bugarsku granicu, da bi, od 23. septembra, tamo bile ubrzano koncentrisane, trebalo je udariti na bugarsku vojsku, koja se još mobilisala. Time bi jedan neprijatelj na vreme bio izbačen iz stroja, posle čega bi srpska vojska, uz pomoć saveznika, mogla da se okrene protiv protivnika na severu. Pukovnik Živko Pavlović je sastavio operacijski plan; vojvoda Radomir Putnik ga je odobrio i usaglasio sa generalštabnim potpukovnikom Milanom Nedićem, zaduženim za prebacivanje železnicom dodatnih srpskih trupa na bugarsku granicu.

Pavlović je, međutim, morao da primi vojne izaslanike Rusije, Britanije, Francuske i Italije pri srpskoj Vrhovnoj komandi, koji su, kako je pisao, "zauzeli prema nama preteći i skoro neprijateljski stav". Predvodio ih je ruski vojni ataše, pukovnik Artamonov; tvrdili su da su "njihove vlade skoro na završetku pregovora sa Bugarskom, i ona tek što nije prešla na stranu naših saveznika, koji će je okrenuti protivu Turske". Kratko vreme posle toga pukovniku Pavloviću je, naknadno, uručen i telegram od lorda Kičenera, sa dodatnim upozorenjima i pretnjama.