OBRUČ SE POLAKO ZATVARAO: Srpska vlada počela je da šalje svoje inte lektualce u specijalne misije u savezničke zemlje
NIKOLA Pašić je već u avgustu 1914. u Nišu, na izradi srpskog i jugoslovenskog nacionalnog programa, okupio Jovana Cvijića, Aleksandra Belića, Slobodana Jovanovića, Ljubomira Jovanovića, Nikolu Stojanovića i Mirka Latasa.
Nikola Pašić i Ante Trumbić / Foto Arhiva
Oni su uobličili vladin cirkular od 4. septembra iste godine, u kome su nabrojane zemlje koje će se ujediniti sa Srbijom: Bosna, Hercegovina, Vojvodina, Dalmacija, Hrvatska, Istra i Slovenija. Tu je predviđena čak i mogućnost ujedinjenja sa Bugarskom u federativnu državnu organizaciju. Potom je, u toku 1915. godine, kao u doba nemačkih ratova za oslobođenje od Napoleonove Francuske, srpskim intelektualcima prepušteno da zamišljaju i, uz vladinu podršku, propovedaju jugoslovensko ujedinjenje.
Tada se, u izbegličkom Nišu, ugasio život Stojana Novakovića, ali su Cvijić i Belić svojim brošurama dali ključni doprinos uobličavanju jugoslovenskih ratnih ciljeva Srbije.
Naročito je važna bila uloga Jovana Cvijića i njegovih mapa buduće jugoslovenske države.
Potom je srpska vlada počela da šalje intelektualce u misije u zemlje Antante; njihov glavni cilj bila je propaganda srpskih ratnih ciljeva i jugoslovenskih ideja.
POSEBNO se pažljivo pristupalo udruživanju hrvatskih i srpskih emigranata iz Austrougarske u Jugoslovenski odbor. Dogovoren u srpskom poslanstvu u Rimu i u Firenci novembra 1914, Jugoslovenski odbor je osnovan krajem aprila 1915. u Parizu, da bi se 7. maja 1915. skrasio u Londonu. Njegov predsednik bio je Ante Trumbić, a najistaknutiji članovi Frano Supilo, Ivan Meštrović, Hinko Hinković, Nikola Stojanović, Dušan Vasiljević, Milan Srškić, Niko Županič, Bogumil Vošnjak i drugi. Od početka njihovog delovanja u Londonu, bila je vidljiva namera nekih članova da se odvoje od srpske vlade, uprkos tome što je ona finansirala njegov rad i većinu članova.
U tome su ih vodili i podržavali uticajni britanski intelektualci, publicista Robert Vilijam Siton-Votson, urednik za spoljnu politiku u Tajmsu Henri Vikam Stid i arheolog Artur Evans. Uprkos praktičnoj podršci jugoslovenskom programu i ratnim naporima Srbije, ali i činjenici da su Hrvati ratovali na strani Centralnih sila, Siton-Votson, Stid i Evans nisu krili svoju sklonost katoličkim i, kako su pisali, "prozapadnim" Hrvatima, nasuprot "orijentalnim" Srbima; među članovima Jugoslovenskog odbora, tu vrstu predrasuda sa njima je delio naročito Frano Supilo.
SITON-Votson je još oktobra 1914, u jednom memorandumu za Forin ofis, tvrdio da bi bilo dobro da se u budućoj, jugoslovenskoj državi, obezbedi prevlast Hrvata nad Srbima; zbog toga su on i njegovi prijatelji žurili da što pre postave pitanje unutrašnjeg uređenja buduće države, u vidu federacije ili konfederacije austrougarskog tipa. Time je trebalo oslabiti većinske Srbe i ojačati Hrvate i Slovence. Pašić je bio sumnjičav prema njihovim vezama sa Supilom, Trumbićem i drugim hrvatskim emigrantima. U isto vreme, Supilove posete Pašiću u Nišu i Sazonovu u Petrogradu, tokom zime i proleća 1915, uverile su ga u to da srpski predsednik vlade samo formalno radi na stvaranju Jugoslavije, a da suštinski smera da stvori Veliku Srbiju, uz pomoć Rusije i Italije, sa kojom će podeliti Dalmaciju. U to je verovao i Siton-Votson. Supilo je već tokom leta 1915. počeo da se odvaja od Odbora i srpske vlade, da se zalaže za dualističku, srpsko-hrvatsku Jugoslaviju sa Hrvatskom sve do Drine, pa i za samostalnu Hrvatsku.
S jedne strane nalazila se heterogena grupa intelektualaca, begunaca iz Austro-Ugarske; s druge strane srpska država, kralj, vlada i skupština sa, što je najvažnije, vojskom koja je u ratu postizala pobede i trpela gubitke, zajedno sa celim stanovništvom Srbije.
IPAK, Nikola Pašić je osnovao i finansirao ovaj Odbor. Po svemu sudeći, zaista je imao maksimalni, jugoslovenski i minimalni, srpski program, u čijem središtu se nalazilo, pre svega, oslobođenje Bosne i Hercegovine. Znao je, kao i Supilo, da će svaki ratni cilj u odsudnim trenucima morati da se prilagođava stvarnim odnosima snaga i nepredvidivoj ratnoj sreći.
PAŠIĆ NE VERUJE SAVEZNICIMA
NIKOLA Pašić saveznicima iz Antante nije verovao i zbog neobavezujućeg tona njihovih poruka. Najodređenije ponude srpska vlada je primila 13. avgusta 1915. Tada je, memorandumom britanskog ministra spoljnih poslova Edvarda Greja, Srbiji predloženo da se odrekne makedonskih teritorija koje je, prema ugovoru iz 1912, već bila spremna da, pod određenim uslovima, preda Bugarskoj. U zamenu za njih ponuđen joj je deo Dalmacije od rta Planka do Cavtata, Bosna i Hercegovina, deo Slavonije, Srem i Bačka. Pašić je uporno pokušavao da sačuva što veći deo Makedonije i da, u zamenu za popuštanje na jugu, dobije pristanak da će u jugoslovensku državu ući Slovenija, cela Hrvatska sa Rijekom i zapadni Banat.
Potpisivanje tajnog Londonskog ugovora 26. aprila 1915, između Italije i sila Antante, kojim su ovoj, u zamenu za ulazak u rat, pored ostalog, obećane Istra, veliki delovi Dalmacije, sa ostrvima, sve do rta Planka, izazvalo je ogorčenje Hrvata, ubrzalo stvaranje Jugoslovenskog odbora i pojačalo sumnje Siton-Votsona i Supila. Prema tački 5. ovog ugovora, "Donji Jadran", od rta Planka do reke Drim u Albaniji, sa Splitom, Šoltom, Bračem, Pelješcem, Dubrovnikom, Kotorom, Barom, Ulcinjem i Medovom, trebalo je da pripadne Srbiji i Crnoj Gori.
PAŠIĆ se, međutim, svim silama borio da cela Dalmacija, kao i Hrvatska i Slovenija, uđu u sastav buduće jugoslovenske države. Britanski zvaničnici, naime, za razliku od Siton-Votsona, Stida i Supila, nisu hteli Jugoslaviju. Nameravali su da sačuvaju Austro-Ugarsku i da od delova njenih teritorija stvore Veliku Srbiju. U ruskim zvaničnim krugovima se, međutim, početkom 1915. već razmatralo razbijanje Austro-Ugarske i stvaranje jugoslovenske države.
Srbima se, u svakom slučaju, kao i Italijanima, nešto moralo ponuditi. Tokom 1915.
Jugoslavija je izgledala kao nedostižna srpska utopija. Da bi dobila Veliku Srbiju, Pašićeva vlada je trebalo da pristane da se ulazak Italije u rat plati delom Dalmacije, dok bi se prijateljstvo Rumunije steklo Banatom. Bugarska je trebalo da dobije deo Makedonije koji se nalazio u sastavu Srbije. Naročito su Rusi tražili da Makedonija pripadne Bugarima, ne bi li ih odbili od Carigrada, ruskog ratnog cilja; na zapadu, u Dalmaciji, Britanci su naginjali Italijanima i Austro-Ugarskoj, u čijem sastavu su hteli da zadrže Hrvatsku i Sloveniju. Pašić je uporno tražio Jugoslaviju. Ogorčeno je ponavljao da je nemoralno da se pregovori o srpskim i jugoslovenskim teritorijama vode bez znanja Srbije, kao i da se od lojalne i požrtvovane saveznice traži da se odriče svojih teritorija, ne bi li se pridobile zemlje koje su se sve vreme cenjkale i pogađale.
Bilo je, međutim, već kasno. Antanta, uostalom, Bugarima nije mogla da ponudi ono što su mogle Centralne sile. Već u avgustu 1915. Bugarska je imala pripremljen ugovor sa Nemačkom i Austro-Ugarskom; biće potpisan 6. septembra 1915. godine. Obruč oko Srbije polako se zatvarao.
SUTRA: Neslaganja Antante i Srbije