ŽIVELA BESMRTNA SRBIJA! Mnogi ratnici stradali su sa pouzdanim znanjem da im je smrt zaloga slobode

Zar nije valjalo Srbiji pribaviti mesto u Društvu naroda, mesto koje joj pripada, a koje su joj uvek odricali, do ovog svetskog rata, intriganti austro-nemački? Zar nije valjalo ovog puta ostvariti snove, velike snove, vaših otaca: Jugoslaviju? Sve je to iziskivalo napor, znatan i veliki napor onih, koji su upravljali vašom zemljom. Kao prijatelj, nezainteresovan gledalac, mogao sam konstatovati taj napor. Znam vrlo dobro da su vaši neprijatelji hteli svim sredstvima uniziti u vašim očima ljude, koji su vladali izgnanom zemljom! Ali čineći to, Austro-Bugaro-Germani učiniše jednu od onih psiholoških grešaka, koje su njima tako urođene i tako prirodne. Jer, napadajući tako žučno vašu vladu, pokazali su da je se boje i da je ona opasna po njih.

Čovek nikad nije bio savremen, niti to može biti. I najbolja i najodanija vlada može činiti i čini greške. Nema nijedne vlade među saveznicima, koja nije bila bez grešaka.

Ali vaša, koja je bila u sasvim izuzetno teškom položaju, uvek verno je išla pravim putem. Direktiva je bila: vernost zadatoj reči, a to je jedina direktiva koja je mogla biti u stanju da Srbiju privede sjajnom rezultatu koga danas imamo pred očima. Predsednik Pašić koji je u očima savezničkih, neutralnih, pa čak i neprijateljskih zemalja bio simbol vernosti datoj reči, uvideo je da je to put koji Srbiji može doneti položaj, na koji ona ima prava. Njegov jasan duh predviđao je jasno kraj, i to mu je davalo snage da izdrži do kraja. Malo je državnika koji su tako puno trijumfovali, te će ime Nikole Pašića ostati kao primer.

DUGO ste morali čekati, te najzad je stigao oslobodilački top. I kako je došlo to oslobođenje, u vihoru slave! Nemoguće mi je opisati vam ovu trku za pobedom. Ona će ostati legendarna u vojničkim analima. Zacelo kad smo pošli sa dna Makedonije, uzev strahovite položaje bugarsko-nemačke, vrlo je malo vaših a i vaših saveznika, mislilo da ćemo stići do Beograda kao vihor vetra koji obara pred sobom. Ja sam bio jedan od tih retkih optimista, nešto mi je govorilo da će tako biti i bio sam pouzdan. Nisam bio uostalom sam, vaši vojnici su imali isto to osećanje. Uvek ću se sećati, tim povodom, ove scene: Bugari su pobegli noću sa svojih gotovo nezauzimljivih utvrđenja na Rovovskoj kosi koja je pala; odmah se Moravska divizija stavila u pokret radi gonjenja. Ali nije bilo puteva, no jedva jedna rđava staza preko Gradešničkog prevoja. Trebalo je tuda prevući topove. Konji i ljudi vukli su i gurali teška oruđa, čiji su se točkovi zarivali u prašinu. Vojnici su gonili konje, uzvikujući: "Hajde u Srbiju!" I ti su hrabri i čestiti ratnici osetili da je čas pravde došao.

A kad smo pošli sa Miletine kose, da bi se zaustavili tek u Beogradu, izvršila se jedna duboka promena u srpskoj vojsci. Ona je postala vojska iz 1914. i 1915. godine. Posle narodne žalosti, vojska je prestala da peva. Vojnici nisu više igrali kolo oko vatri logorskih, dok su mnogi, a naročito stariji ljudi, pustili bradu. 3. septembra šume oko Bele vode odjekivale su već od snažne srpske pesme, praćene zvekom oružja i zveketom gvožđa sa topova koji su se pentrali uz planinu. A u veče, pri mesečini, ružičastom svetlošću vatri radosti obasjani, vaši mladi vojnici Morave, Šumadije i Užica igrali su ludo opet vaskrslo kolo. A kose i brade ostale su po usamljenim potocima.

NISU svi ti hrabri ratnici dospeli do vrata svoje drage prestonice na ušću Save u Dunav. Poneki su ostavili svoje mlade živote na pragu slobode. Ali su umrli veselo sa pouzdanim znanjem da im je smrt zaloga slobode. Oni će mirno spavati, a čuvaće ih orlovi koji kolutaju nad snežnim vrhovima.

- Samo napred! - beše deviza i, kao u snu, kao u zamišljena vremena stara, prođosmo razne prelaze i dođosmo na vrata stare Srbije. I jednog jutra uđosmo u Vranje, prekriveni jesenskim cvećem. Ali, ma koliko da smo želili odmoriti se malo među ovim stanovništvom, koje je rado delilo sve što su im pljačkaši osvajači još ostavili, valjalo je ići dalje. Samo napred, ne dati mira ni odmora varvarinu, koji je sve na svom porazu razoravao. Eto nas najzad u Nišu. Malo zastoja i trka otpočinje iznova. Protivnik je besneo, već demoralizovan ali boreći se još; jednog jutra videsmo ispred nas beli grad, beli Beograd. Kao i 1916. godine, kada smo po zauzeću Kajmakčalana prvi put stupili na srpsku zemlju, digosmo naše kape i zahvalismo proviđenju koje je ipak sretno vodilo sve.

JEDAN heroj divne Francuske kliknuo je "Mrtvi su živi!" Vi ste imali mnogo, vrlo mnogo mrtvih. Oni su u vašim srcima, a bili su u srcima onih koji su došli da vas oslobode. Tu su mrtvi vama i doneli slobodu. Nemojte ih žaliti. Oni su sretni, ali mislite uvek na njih i na to da je njihova uspomena ona koja štiti Veliku Srbiju, koja počinje živeti.
Prijatelji Srbi, dozvolićete mi mislim, da progovorim slobodno, kao vaš nezainteresovani prijatelj, i kao prijatelj koji je delio vašu sudbinu.

Vaša će domovina biti velika i valja vam misliti sada da zalečite sve rane, koje vam je nanela ova strašna pobednička borba. To neće biti uvek tako lako. Valjaće da svi, bez razlike i bogati i siromašni, i stari i mladi, radite zajednički. Samo jednu devizu imajte da biste dospeli cilju: Srbija.

OVAJ rat vam je pokazao koliko su mali i pakosni i sitničarski, vrlo često, interesi jedne male grupe ljudi i da samo interesi celine vrede žrtava svih. Ne gubite iz vida tu pouku iz rata i primenjujte je!

Radom svih na istom cilju, veličini Srbije, uveren sam, biće brzo zalečena sva zla rata i izaći će iz svega toga sretna zemlja, koju dugujete svima onima koji spavaju pod zelenim ćilimima Mačve, pod mračnim jelima i borovima Mačkovog Kamena, u dubinama mora kod Vida, pod golim stenama Čuka i pod vrelim peskom tuniskih obala. Onaj koji je bio sa vama u vreme mračnih i žalosnih dana i koji je pokušao da se bori za vašu lepu i pravednu stvar, može samo ovako skupiti sve ono što je osetio za vaš hrabri narod, samo u uzviku:

Živela besmrtna Srbija!

KRAJ