JEDINA BRIGA - SPAS SRBIJE: Takova vojska nije mogla biti pobeđena

Već više od četiri godine ima kako sam i odvikao govoriti javno, već više od četiri godine ima kako su me strahoviti događaji i muzika topova naterali na ćutanje. Zatim, nikad ne bejah govornik, a zar me bavljenje na položajima, gde se tako malo besedi, nije odviklo od jezika kojim se zbori u dvoranama za javna predavanja? A šta da vam pričam? Da li da vas zanimam o zlu, za koje se ne može imati dovoljno reči, zlu čiji sam svedok bio i koje sam beležio?

Odista ne, jer ste vi dovoljno patili od zla i očigledno, imate prava da više o zlu i ne čujete. Da vam govorim o borbama kojima sam prisustvovao? Ne bih to umeo; nisam strateg dok vi imate ljudi stručnjaka koji treba o tome da govore, kao i besprimernoj hrabrosti vaše vojske. Ali, može biti, zanimaće vas razmišljanja koja su se rađala, ima evo već četiri godine, u duhu čoveka koji je, bacajući se u borbu, imao samo jednu jedinu misao: služiti onoj stvari koju smatra za pravednu, veliku i lepu. Ta razmišljanja želim da iznesem pred vas, bez naročitih pretenzija, moleći vas da me izvinite ako reči budu izostale iza dobre volje koja ih je diktirala.

DA li pred vama treba da pominjem heroizam vaših vojnika? Ne verujem. Vi ga poznajete, vaše oslobođenje od ropstva najbolji vam je dokaz njihove hrabrosti. Verni drug vaših vojnika, ja sam je konstatovao hiljadama puta. Video sam vaše trupe na Gučevu, na Mačkovom kamenu, na Kajmakčalanu, na Redutu, na koti 1212, na "Trn Zuba" na Sokolu, na Kučkovom kamenu, i uvek i svuda sam opažao isto: mirnu hrabrost, čiji je uzrok ljubav prema zemlji, žarka ljubav prema domovini. Takova vojska nije mogla biti pobeđena, ona je morala najzad pobediti. Očigledno, nije samo ta hrabrost doprinela da srpska vojska učini dela, koja su ceo svet ispunila divljenjem i poštovanjem. Mnogo je učinila i bratska disciplina u redovima vaše vojske. Mnogo je učinio i uticaj vođa; i danas, kada je pobeda naša, valja da se setimo i onih koji su pripremili u miru i tišini veliko delo oslobođenja srpske zemlje. Imao sam preimućstvo da vrlo, vrlo često posećujem naše velike vođe. Primali su me kao prijatelja, i oni se neće ljutiti na mene ako im danas, pred vama kažem sve što sam mislio o njima.

Na prvom mestu vaš poštovani kralj, slavni vođa i stegonoša srpskog naroda. Može li se zamisliti plemenitiji lik, demokratskija ličnost, od ovog starca koji, bolestan, silazi u rovove da umre ili pobedi sa svojom braćom. Vi znate šta znači prisustvo Vrhovnog komandanta u rovovima. Otuda poraz Poćorekove vojske i oslobođenje vašeg Beograda, tada prvi put izgubljenog. Ali ono što vi, siroti robovi tada, niste znali niti mogli znati, jer su se vaši tamničari dobro čuvali da vam to kažu, to je ono što je vaš kralj učinio za vreme povlačenja kroz Albaniju, surovu Albaniju.

PROŠAO je i on kroz nju, star i bolestan kakav je tada bio, u sredini svog naroda i svojih vojnika, ne htede ih napustiti, dok oni opet njega ne htedoše napustiti, u najgorem iskušenju kroz koje mu je narod prošao. Čuvena četiri vola ostala su simbol u istoriji, simbol ljubavi prema domovini i vernosti zadatoj reči. Vaš kralj Petar, koji vas toliko silno voli, i koji voli toliko i moju malu zemlju Švajcarsku, koja ga je gostoljubivo primila, ušao je živ u legendu. On je jedna od onih lepih figura, koje su i odveć lepe da bi bile stvarne, a koje lebde nad ovim ratom. U svim zemljama pravde i slobode, pričaće se deci u duge večeri zimske: "Bio jednom jedan kralj, stari kralj, dobar i demokratski kralj, koji je toliko voleo svoj narod, da ga nije hteo napuštati, no je podelio sa njima najbednije jade koji se opisati ne mogu u jednom povlačenju, surovijem i strašnijem od svih povlačenja..."

Sin se pokazao dostojan oca. Uvek u sredini svojih vojnika, delio je sa njima sve muke i brige ovih triju godina izgnanstva. Koliko li sam puta video tog mladog princa, prerano zrelog zlom sudbinom, kako obilazi redove onih koji spremaju definitivno oslobođenje svoje zemlje, vaše velike otadžbine. Za svakog je imao dobru reč, koja hrabri i snaži. Zlo ga je samo načinilo još trpeljivijeg, još punijeg sažaljenja prema svima nesrećama.

Nikada neću zaboraviti ovog vođu pod bombardovanjem u Bitolju. Veliki Karađorđe, onaj koji je oslobodio Srbiju, morao bi biti zadovoljan svojim praunukom, hrabrim kakav je on mora biti, zauzetim samo jednom jedinom brigom: dobrom i spasom Srbije.

A ŠTA da vam kažem o ostalim vođama! Stalno sam ih viđao na poslu i na delu. Neumorni, i ako u nervoznom očekivanju, radili su na oslobođenju narodnog tla. Istorija će pomenuti neke, koji su se naročito i istakli i odlikovali u ovoj ogromnoj borbi za prava i slobodu. A to pominjanje u istoriji nije tako mala stvar, kada se zna da je sa obe strane, i u prijatelja i u neprijatelja, bilo toliko mnogo dobrih vođa da je teško razlikovati njihove osobene zasluge.

Među imenima, koje će istorija posvetiti, naći ćemo svakako i ime vojvode Mišića, kao velikog vojnika, izvrsnog čoveka i pouzdanog i dobrog kao prijatelja. Vojvoda Bojović, u osnovi dobar i pošten čovek, bezgranično odan, isto tako neće biti zaboravljen od srpskog naroda koji mu duguje mnogo. Isto tako i vojvoda Stepa Stepanović.

Primeru velikih sledovali su oni, koji su komandovali manjim jedinicama. Svi, bez izuzetka, pokazali su se dostojni ugleda i slave srpske vojske. No sem vojničkih osobina, pokazali su svi još i velike osobine srca, koji nikada neće moći zaboraviti oni, koji su imali čast i zadovoljstvo da sa njima budu. Divizije Moravska, Drinska, Dunavska, stara Vardarska i sve druge behu za mene pribežišta, gde sam osvežavao svoj moral, koji je ponekad opadao u sredini čisto pozadinske varoši, Soluna, sredini koja umara nerve.