BUGARI UBIJALI, A NEMCI PLJAČKALI: U Paraćinu isterali sve stanovnike iz njihovih kuća, iz straha da ih neko od ukućana ne napadne
POLAZIM rano u bolničkom automobilu 17. oktobra za Prokuplje. Vreme je vrlo lepo, ali put je strahovit, tako da jedva prelazimo 26 kilometara puta za dva sata.
Kad smo stigli u mesto, počinjem odmah svoju anketu. Prokuplje je bilo jedan od centara bugarskog terora.
Ono što mi pričaju, toliko je grozno da to prevazilazi maštu. Bijući žene po golom trbuhu, oni su hteli da ih primoraju da odaju ustanički pokret srpskih patriota. Večeram vrlo dobro i bogato kod jednog uglednog trgovca, u društvu francuskih oficira, među kojima se nalazi kapetan Gripon iz topografskog servisa. Polazim u 17.30, i dva sata kasnije stižem u Niš po lepoj mesečini.
Jutros, 18. oktobra, sam hteo da pođem u Nišku Banju, ali sam morao da izmenim svoj plan, pošto krećemo. Odlazim, dakle, u opštinu da se oprostim s vlastima i da još saslušam dva svedoka. Jedan od njih je profesor koji, kao i svi ostali iz njegove struke, troši mnogo reči da ništa ne kaže. Posle ručka polazimo.
MAJOR Bora i ja sedimo u jednom zaplenjenom nemačkom automobilu koji ima "gume" od drveta i kojim upravljaju dva domaća šofera, iako ne znaju svoj zanat. I tako, po izlasku iz Niša, sudaramo se sa jednom francuskom ambulantom. Srećom, nismo išli brzo. Malo posle toga, počeo je jedan niz kvarenja motora, tako da smo napustili ovo prevozno sredstvo da pojašemo naše konje koji su prolazili s ordonansima. Idemo do Toponice gde vršimo svoju anketu i gde nas seljaci časte bezbrojnim rakijama, gibanicama i pogačom.
Noćili smo na jednoj idealnoj livadi, ali nažalost pada kiša.
Sa pukovnikom Leovcem i dr Protićem , 19. oktobra, krećem za Aleksinac kolima, u koja su upregnuta dva konja Jaše Nenadovića, koji je 1917. godine bio komandant komordžijskog logora u Kojnari-Kremjanu. Kad smo prolazili pored prvog puka, stigao nas je jedan nemački avion koji nas tuče iz mitraljeza. U podne stižemo u Aleksinac gde se celo stanovništvo nalazi na ulici. Počinjem odmah moju anketu u opštini.
Naredba do poslednjeg čoveka
NEMCI su 24. oktobra dobili naredbu "da se drže do poslednjeg čoveka", koju smo našli u zaplenjenim arhivama. Stoga će oni ogorčeno braniti pristup ćuprijskom putu. S naše strane, neprestano se želi da se štede ljudi i ne žuri se. Sutra će Nemci biti primorani da evakuišu ovaj kraj. U toku jutra pomažem majoru Bori da pregleda dokumenta koja su nađena kod Nemaca. Tu nalazimo zanimljivih stvari.
Poslepodne odlazim u selo Stražu, sasvim blizu Paraćina, da vršim svoju anketu. Granate padaju dok ispitujem ljude i dok nas poslanik-poručnik Dragović iz drugoga puka nudi odličnom rakijom.
ZAVRŠIO sam posao u 17 sati i šetam se po varoši sa Čika Đokom, doktorom i poručnikom Antonovićem iz štaba konjičke divizije. Oborili smo mnoštvo rakije i onda odlazimo u školu gde je naš stan. Za vreme večere jedan nemački avion spustio je tri bombe koje su ubile 15 žrtava, među njima i dva vojnika. Ceo svet je bio besan na naše avijatičare koji ne dolaze.
Odlazimo iz Aleksinca da budemo bliže položajima koji se nalaze na nekoliko kilometara od varoši. Nemci drže važne položaje Deligrada i Bukovik, koji zatvaraju moravsku dolinu i oko kojih se već vodila žestoka borba u Karađorđevo vreme 1806. godine.
Izgleda da Nemci imaju malo pešadije, ali oni su grupisali artiljeriju, a kod nas se želi da se štede ljudi. Manevriše se. Drinska divizija dolazi sleva, moravska zdesna, i tako se nadaju da će uhvatiti Nemce u klešta iz kojih se neće moći izvući. Zaustavljamo se na visu Nedičinom hanu i postavljamo tamo svoj logor u jednoj hrastovoj šumici. Pravo pred nama, na tri kilometra, nalazi se Deligrad. Ceo dan se manevriše i topovi pucaju, često granate padaju sasvim blizu nas. Seljaci koji su ostali u zemlji i koji idu ka svojim jedinicama, neprestano defiluju. Za mesec dana, srpska vojska imaće opet 200.000 ljudi!
NEMCI su nas 21. oktobra zadržali ceo dan. Naredba je da se, ukoliko se više može, štede životi i trudi se da se manevriše na takav način da gubici budu koliko je moguće minimalniji. Ali Nemci imaju dosta artiljerije i pucaju ceo dan. Mi ipak imamo gubitaka. Odlazim da vidim borbu izbliza. Avioni i dalje lete nad nama. Danas posle podne jedan avion, leteći vrlo nisko, gađao je iz mitraljeza naš logor, bez štete po nas.
Nemci su 22. oktobra popustili i mi napredujemo. Odlazim u Mozgovo na konju da izvršim anketu. Pre polaska, ispitujem zarobljenike. Sada kad se stvari za njih razvijaju rđavo, oni su svi jaganjci. Njima je dosta rata, njihovih surovih plemića, njihovog Kajzera! Oni ni iz daleka nisu tako govorili 1914, 1915. i 1916. Kad ih čovek čuje, nemački narod je najmiroljubiviji narod na svetu.
Idući u Mozgovo, nailazimo na nemačke leševe. Anketa daje isti rezultat kao i u svim selima: ponašanje Bugara bilo je strahovito, a Nemci su opljačkali ono što je ostalo. Trebali smo da stignemo diviziju u Deligradu, ali niko ne poznaje put.
SASVIM umesno ostajemo na kosi brega, jer još ima Nemaca po šumama. Naš štab je to iskusio i bio napadnut od jedne nemačke čete. S vremena na vreme, nad nama leti poneki avion od koga se čuvamo pod drvećem. Najzad, preko brega duboko izrivenog granatama, nalazimo naš logor i priličan broj zarobljenika. Put ka Ražnju je zakrčen komorama i artiljerijom koja nastoji da maskira topove zelenilom. Za nepuna dva sata, mi smo u varošici. Nemci su pobili dosta sveta pri odlasku. U jednom selu blizu Deligrada ubili su tri osobe i unakazili njihova tela. Seljaci su tražili da ih sahrane mi smo ih sreli usput.
Polazimo za Paraćin i idemo putem koji je dug i zakrčen kao i jutros. Nemci su jutros isterali iz Paraćina sve stanovništvo, pod pretnjom da će streljati svakoga koga nađu na ulici. Oni se boje da ih stanovništvo ne napadne i hoće da pljačkaju mirno i nesmetano.
Ceo ovaj svet, zajedno sa seoskim stanovnicima, nalazi se na drumu i pozdravlja nas. Kako je to lepo dolaziti kao oslobodilac!
GURAMO na dva kilometra od Paraćina. Nemci bombarduju varoš i njenu okolinu, dok naši topovi koji su pored nas, odgovaraju. Konjica je već u varoši. Posmatram borbu pored jedne kuće čuvara druma, koju su Nemci, kao na celoj liniji, pretvorili u forticu.
Logorujemo pored nje pod drvećem. Celo veče kanonada se produžava i čuju se mitraljezi jedne i druge pešadije. Naša napreduje. U Paraćinu ima nekoliko požara. Videću sutra šta su Nemci učinili. Jutros, oni su razorili železničku prugu. Vandali!
Majoru Bori pomagao sam 25. oktobra da ispituje zarobljenike. Oni kažu da je vojnicima dosadio rat i znaju da je Nemačka izgubljena. Odlazimo zatim u Paraćin, gde tražim da pribavim dokaze. Nemci su bombardovali juče celog dana ovu varoš bez ikakve strategijske potrebe. Ona je mnogo oštećena. Naročito su gađali crkvu i njenu okolinu.
Ručamo kod predsednika opštine, koji je morao evakuisati stanovnike iz varoši, ali koji je sam hrabro ostao za vreme bombardovanja. Dok ručamo, nemački avioni koji su nas već jutros bombardovali, opet nas bombarduju sa 30 bombi: nemačka kultura! Oko 17 sati polazimo za Ćupriju, gde stižemo posle jednog sata. Sutra ćemo ići u Svilajnac.