PREGORELI OD ŽALOSTI: Narod je zadovoljan što je konačno dočekao slobodu, ali nesreća je bila suviše duga i velika

Toponica, a ne Topolčani, kao što smo mislili da se zove selo, još je dosta daleko i tamo stižemo tek oko 8 sati. Granate još padaju blizu sela. Nemački zarobljenici pričaju da su hitno upućena iz Rusije tri puka pešadije i jedan puk artiljerije. To su te trupe koje imamo pred sobom. Od Austrijanaca nigde ni traga. Moravska i dunavska divizija sada su napred, a drinska divizija je u rezervi. Anglo-Grci moraće da zamene drugu armiju na bugarskoj granici i ova vojska doći će ovamo. U toku dana dovode nam još mnogo zarobljenika koji su svi zamoreni ratom, a naši zauzimaju položaje koji vladaju Nišom. Lep je jesenski dan i top je grmio celo vreme. Razume se samo po sebi da sam išao da vidim borbe izbliza.

Savijaju se šatori i sprema se za polazak. Ali čekamo celo jutro i dobar deo popodneva, i ne polazimo. Ostajemo tog 11. oktobra u Toponici. Zaista, situacija je čudna. Dunavska divizija izgubila je juče mnogo ljudi, zauzimajući nemačke položaje. Govori se od 29 oficira od kojih je 11 poginulo, a među ovim poslednjima dva komandanta bataljona.

NEMAMO više artiljerijske municije. S druge strane, po onome što pričaju seljaci, još ima Nemaca nama na desno. Treba najpre očistiti celu zemlju, pre nego što uzmognemo napredovati i zauzeti Niš. Mi smo brojno slabi i treba obazrivo manevrisati. Uostalom, druga armija treba da pođe za nama. To je, dakle, dan iščekivanja. Komandant i njegov šef štaba pomalo su zabrinuti.

Jutros su uhvatili jednog "hajduka" u selu. To je jedan dezerter iz 1915. godine, a iz 2. puka. Za vreme bugarske okupacije, on je snabdevao Bugare ženama i silom dovodio seoske devojke. Za nagradu, Bugari su ga postavili za kmeta. Kao kmet, on je pljačkao, krao, ucenjivao i ubijao mladiće. Celo selo je došlo da moli komandanta da ih oslobodi ovog čoveka. Dva žandarma su ga uhapsila. Njegovo držanje je bedno usred svih ovih seljaka, okupljenih oko njega, i koji ga optužuju. Šalju ga u drugi puk da mu tamo sude i on odlazi praćen mnoštvom seljaka. Njemu će biti verovatno suđeno pre njegovog dolaska u puk.

U NIŠU i okolini imaju dve nemačke i jedna austrijska dezorganizovana divizija. Biće, dakle, još borbi. Nemci pripremaju svoje povlačenje, ali još drže položaje. Prvi puk je zaplenio četiri austrijske haubice sa poslugom i obrnuo na neprijatelja. Naređeno je austrijskoj posluzi da gađa Niš i prvi metak koji je ispaljen, pogodio je jedan voz s municijom na niškoj stanici i bacio ga u vazduh. Mi smo vrlo dobro videli plamen požara iz Toponice. Jedan francuski oficir u prolazu daje nam odlične vesti sa zapadnog fronta. Italijani su zauzeli Trient, a Trst je veoma ugrožen. Oni su se, dakle, najzad rešili da napadaju. To nije suviše rano, samo, reći će im se kasnije da nije teško napasti s uspehom neprijatelja koga su već drugi pobedili.

Neprestano rđavo vreme, ali ipak ne pada kiša. Situacija je dobra. Nemci 12. oktobra se povlače, iako su primili pojačanja. Čekamo municiju koja nije mogla da nas prati u našem forsiranom maršu. Ima nemačkih zarobljenika koji mi izgledaju veoma potišteni. Oni hoće da se opravdaju: narod nije ništa učinio, on je podlegao uticaju kapitalista i militarista; on je nevin. To je izvinjenje pobeđenih!

POSLE ručka polazimo. Preko planine stižemo na Markovo kale, jedno staro malo utvrđenje na tri kilometra udaljenosti od Niša. Niš je zauzet i leži pred nama. Magacini i železničke stanice gore. Naše trupe su već na pet ili šest kilometara severno od varoši. Druga prestonica Srbije nalazi se u našim rukama. Živela Srbija!

Poslepodne je kišovito, tek s vremena na vreme sunce se probije kroz oblake. Odeljenja prvog puka sa nama su. Seljaci donose rakije. Najzad, to je povratak pun uzbuđenja. Jedno momče od 16 godina, Mihailo, prijavljuje se komandantu. On je bio interniran kod Bugara dve godine. Mati mu je umrla od tuge, a njegov otac preminuo je u ropstvu. On bi hteo da stupi u vojsku kao dobrovoljac. Noćili smo u Gabrovu. Opet pada kiša.

Lepo jutro je svanulo 13. oktobra i Nešić i ja odlazimo po ovom lepom vremenu za Niš koji je sinoć zauzet. Stižemo tamo za jedan sat. Svuda zastave i srećna lica. Ceo svet je zadovoljan da je najzad slobodan, ali nesreća je bila suviše velika. Ne znaju više da se raduju glasno. Prolazi jedan puk s muzikom na čelu. Mladići su se snabdeli odelom na račun Nemaca i Austrijanaca i čuvaju stražu ili prate u opštinu zarobljenike koji su mnogobrojni.

NEDELjA je i radnje su zatvorene. Odlazimo u opštinu i ja brzo organizujem svoju anketu. Strašno je što čujem. Čovek ne može da razume kako se jedan narod mogao tako ponašati, kao što su činili Bugari. Oko podne nemački avioni leteli su iznad nas tako nisko da smo ih mogli lako gađati iz pušaka. Kao svi ostali, i ja pucam na njih, a oni nam odgovaraju iz mitraljeza i bacaju bombe koje ubijaju žene i decu. Pozvani smo kod jednog uglednog trgovca, Jovanovića, gde smo odlično ručali.

Nemci se još navraćaju četiri--pet puta i svaki put bacaju bombe koje ubijaju građane i četiri konja iz našeg štaba, i ranjavaju trojicu naših ordonansa. Bomba je pala usred našeg Glavnog Stana, na zgradu divizije u kojoj stanujemo. Dva srpska vojnika na odsustvu, od kojih je jedan narednik, izvršila su lep podvig. Oni su zarobili 160 austrijskih vojnika i 17 oficira. Opkolili su ih sa seljacima i, pošto su dali da jedan seljak izigrava potpukovnika obukli su mu šinjel i metnuli na glavu oficirsku šapku, a u usta, kao znak dostojanstva, tutnuli mu muštiklu, učinili su da polože oružje. Naši avijatičari nigde se ne vide. Koga đavola rade?

PRODUŽAVAM svoju anketu i 14. oktobra. Vreme je vrlo lepo i jedan nemački avion dolazi nam u posetu dva puta, bacajući bombe i ubijajući žene. Ali, juče su oborena dva aviona i Nemci se više ne usuđuju da lete tako nisko kao ranije. Za ručkom nam je gost vojvoda Bojović koji je vrlo zadovoljan sa tokom ofanzive. Ali sada treba dati vremena municiji da stigne. Ne smemo se usuditi dalje bez municije. Poslepodne, odlazim da vidim železničku stanicu koju su razorili Nemci. Ipak, oni su tu ostavili najmanje hiljadu vagona od kojih su mnogi natovareni municijom i raznim materijalom. Plen je ogroman.

Završio sam veče polaskom u grad da mi jedan svedok pokaže bugarska vešala, bunar u koji su bacali leševe i zid pred kojim su streljali svoje žrtve. Posle večere, otišao sam u "bar", gde se sastoje niška "zlatna omladina".