DIRLJIVI PRIZORI U SRBIJI: Ovaj svet je suviše prepatio da bi mogao bučno da se raduje
POLAZIMO rano ujutro, 5. oktobra 1918. godine, u pravcu Vranja. Nažalost, kiša počinje da pada i ne prestaje celog dana. Pravimo prvu stanicu u Gornjem Pavlovcu, gde vršim svoju anketu, ali dolazi naredba da pođemo dalje, i mi polazimo po kiši, pošto smo ponovo savili pokisle šatore, do Neradovca.
Ekshumacija žrtava bugarskog terora u Surdulici
Tu smo se dosta udobno smestili u nekadašnjoj kafani i ja ispitujem po volji seljake iz sela. Sada smo u staroj Srbiji i ono što saznajem o vladanju Bugara, prevazilazi sve što smo mogli zamišljati. Austrijanci se predaju i ne odupiru se. Danas imamo 1.300 zarobljenika.
Odlazim 6. oktobra, u 7 sati sa Žuvom i poručnikom Žarkom Popovićem za Vranje. Ne pada kiša, ali po planinama vise oblaci puni vode. Stižemo tamo za manje od jednog sata. Na putu susrećemo seljake i seljanke gde nose svojim sinovima i muževima koji su u oslobodilačkoj vojsci, velike korpe, pune životnih namirnica. Sve stanovništvo Vranja nalazi se na nogama. Ljudi, žene i devojke nose kokarde ili srpsku trobojku. Žene donose vence koje vešaju našim konjima oko vrata, a nama daju cveća. Starci dele rakiju vojnicima koji se ne zaustavljaju.
MLADIĆI, sa puškama i pretrpani redenicima, predstavljaju dobrovoljce. Oni su napali jedan austrijski top, pobili konje i doveli zarobljenike. Jedan oficir invalid na štakama obukao je svoju paradnu uniformu. Svuda se oseća radost, ali to nije burna radost. Ovaj svet je suviše prepatio da bi mogao bučno manifestovati.
Jedna porodica nas poziva da popijemo kafu i priča nam svoje patnje, pošto im je otac bio interniran. Zatim dolazi prvi puk koji garnizonuje u Vranju za vreme mira. Sa muzikom na čelu, on defiluje između oduševljenog stanovništva. Ima dirljivih prizora, kad roditelji vide svoje sinove koji se vraćaju. Ali treba da obavim svoju anketu. Ona je dosta duga, i kroz nju saznajem strašnih stvari. Bugari su se ponašali kao najgori varvari. Oni su čak profanisali spomenik poginulim 1912/1913. Posle ankete, odlazimo na ručak u jednu kafanu, "Kod Slobode", gde smo posluženi priličnim jelom, ali prilično skupim. Ovaj siromašni svet još je navikao na cene okupacije. Oko 15 sati odlazim na konju za Vladičin Han, gde ćemo noćas logorovati.
S VREMENA na vreme, kiša pomalo pada i mi susrećemo bezbrojne austrijske zarobljenike. Danas ih je zarobljeno više hiljada. Oni su gotovo svi vrlo mladi i do krajnosti klonuli, gotovo još otrcaniji od Bugara. Oni se svi predaju. Neki nas pozdravljaju i viču "Živela Francuska!" Nemci su strahovito oštetili železničku prugu i porušili mostove na putevima. Put je dosta dug i mi stižemo na mesto određenja tek oko 19 sati. Austrijski mitraljezi su ostali na putu.
Pravo jesensko vreme; ipak ne pada kiša. Odlazim 7. oktobra, sa poručnikom Žarkom za Surdulicu. Stižemo tamo za sat i četvrt. Počinjem odmah svoju anketu i polazim u čuvenu Duboku dolinu, gde su Bugari poubijali na stotine Srba. Kad smo tamo došli, psi koji su podivljali, jer su se hranili mesom bezbrojnih žrtava bugarskog besa, beže ispred nas. Svuda kosti i humke. Strašno je šta su Bugari ovde uradili. Oni su poubijali oko 3.000 građana po jarugama i po šumama. Neke žrtve nisu bile zakopane i psi su pojeli njihove leševe. Posle dugih ispitivanja, idem da stvari proverim na licu mesta i odlazim ponovo u jarugu. Tu sam dao da se otkopaju rake u kojima konstatujem prisustvo mnogobrojnih kostiju. Jedan Ciganin kojega su upotrebljavali Bugari kao grobara, pokazuje nam mesta i priča nam o groznim prizorima koje je video. Surdulica će ostati večna sramota za Bugarsku!
SURDULICU napuštamo oko 14 sati i produžavamo za Predejane gde se nalazi logor naše divizije. Usput, sipi kišica i mestimično imamo dosta muke da prokrčimo sebi put s našim konjima kroz mnogobrojne komore čije komordžije, kao obično, zakrčuju put i ne dadu da se prođe. I tako bajonet s puške jednog komordžije, privezane na leđa jedne mazge, ušao mi je u bedro. Rezultat: žestoko zaparano bedro i pocepane pantalone, a ova poslednja šteta je mnogo ozbiljnija, pošto su to moje jedine pantalone. Pored svega toga stižemo na vreme na mesto određenja u času kad počinje da pljušti kiša.
SUSRET SA GRANIČARIMA
POLAZAK za selo Topolčani morali smo da odložimo jer nismo mogli da pronađemo naše ordonanse. Tek posle dva sata traženja uspeli smo da otkrijemo naša dva sokola koje je častilo stanovništvo. Polazimo odmah, vraćajući se za Stajkovac i idući zatim putem duž Morave. Ali mi smo suviše kasno krenuli, noć nas je zatekla na putu koji, povrh toga, ordonansi nisu poznavali. Stoga smo izgubili put i lutali, na božju sreću po crnoj noći, izlažući se na svakom koraku da padnemo u Moravu ili da upadnemo u neprijateljske linije za koje smo znali da su sasvim blizu. Najzad vidimo jednu vatru. Rizikujući da natrapamo na Nemce, mi smo se približili. "Ko ste?" vičemo. "Graničari" bio je odgovor. Srećom, to nisu bili austrijski graničari, već čestiti srpski mlinari. Oni nas odvedoše tek oko dva i po sata u selo Lukovac, gde smo rešili da prenoćimo. Nemci su napustili selo poslepodne i u kafani, punoj srpskih vojnika na odsustvu - ukoliko ulazimo u Srbiju, vojnicima iz oslobođenih krajeva daje se odmah odsustvo - i seljaci nam pripremaju dva kreveta u kojima ćemo naći dobro zasluženi odmor.
Sutradan, 8. oktobra, moje bedro i moje pantalone doterani su u red. Pukovnik Jurišić mi kaže da idem da izvršim anketu u Leskovcu. Mi smo još uvek u klancu Morave. Kiša ne pada, ali oblaci su vrlo nisko. To je sreća, jer bi nemački avijatičari mogli da učine ozbiljan pokolj u ovom uskom dugom klancu kroz koji teče Morava. A već odavno nismo videli naše avijatičare. Šta rade?
DO Grdelice idemo sa divizijom kroz bezbrojne komore koje ne vole da prave mesta konjanicima. U Grdelici, ulazak drugog puka, sa muzikom na čelu. Tu poručnik Žarko i ja napuštamo diviziju da skrenemo ka Leskovcu. Posle jahanja od četiri i po sata, stižemo po kišovitom vremenu. Kite vencima naše konje. Sve stanovništvo, srećno, nalazi se na ulici. Odlazimo pravo u opštinu gde mi građani pričaju, puna četiri sata, sve što su prepatili. To je strahovito koliko su zla počinili Bugari! Stanovništvo ceni da su oni poubijali 10.000 građanskih žrtava u okolini varoši. Pri polasku, Koburgovi podanici još su izvršili svakovrsna nasilja.
U 16 sati pozivaju nas "na ručak" kod fabrikanta Ilića. Polazimo i uz odlično jelo građani i građanke pričaju nam o svojim mukama. Oni su mnogo ogorčeniji na Bugare nego na Nemce. U 17 sati, Ilić nas vodi u svoju fabriku koju su Bugari potpuno opljačkali i upropastili. U 18 sati odlazimo za Stajkovce da tamo noćimo.
Odlazim, 9. oktobra, sa Žarkom za Vlasotince oko 8 sati. Sipi kišica i ordonans nas vodi drugim putem. Oko 10 sati stižemo na mesto određenja. Ispitujem ljude u opštini i oni mi kažu da je i tu bugarski bes izvršio neizrecive zločine. Posle toga nas primaju u kući prote koga su ubili Bugari i pokazuju nam njegove haljine isprobijane udarcima bajoneta. Zatim idemo da vrlo dobro ručamo kod kafedžije Krajničanića.