KRALJ PETAR ŽIV UŠAO U LEGENDU: Pojava "čiča Pere", kako ga je zvao narod, na frontu je učinila pravo čudo
DA ceo jedan narod bude junačan, treba da bude dobro vođen, a da bi bio dobro vođen, treba mu dobrih šefova. Da jedna vojska bude hrabra, istrajna, čak u nesreći, i da se ne boji žrtvovanja za spas svoje zemlje, treba joj primera, a ove primere mogu dati samo njeni šefovi.
Kralj je pustio bradu u znak žalosti za otadžbinom
Dakle, srpski narod i vojska, čak u časovima kad je na krst razapeta Srbija krvavila iz svih svojih žila, imali su sreću da imaju svoje šefove i svoje primere. Ovi šefovi bili su najpre njihov kralj i njihov princ regent, a zatim velike vojskovođe Putnik, Mišić, Stepa Stepanović i Bojović. Kralj Petar i njegov sin Aleksandar, uz pomoć Putnika, Mišića, Stepe i Bojovića spasli su Srbiju i stvorili ujedinjenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.
Građanski šefovi to ne bi mogli učiniti, jer, mora se reći, oni nisu mogli nikada potpuno da zaborave svoje svađe partijskih političara, a da bi se spasla zemlja iz očajne situacije u kojoj se nalazila, trebalo je potpuno jedinstvo koje žrtvuje sve jednoj jedinoj ideji: spasu otadžbine. Kralj Petar, njegov sin i njegove velike vojskovođe ostvarili su ovo jedinstvo i tako su mogli da spasu zemlju.
VELIKI rat, kad je planuo, Petar Prvi bio je već predao regentstvo svome sinu Aleksandru. Bio je star i bio je mudrac koji je smatrao da su, kad se pređu izvesne godine, njegova pleća postala suviše slaba da izdrže bez povijanja odgovornost za dobro upravljanje celom jednom zemljom. On nije, dakle, direktno uzimao učešća u vođenju rata. On se držao po strani, dobrovoljno, sam. Ipak njegova krupna figura lebdela je, od početka, nad celim ovim ratom, i, kao u vilinskim pričama, u kritičnim časovima on je bio usred svojih junaka. Ko će ikada dostojno moći da opeva staroga kralja ukočenoga od reumatizma, koji, usred zime, silazi sam u rovove svojih vojnika da pobedi ili da pogine s njima?
Pojava "čiča Pere", kako ga je familijarno zvao narod, učinila je pravo čudo. Pored sve oskudice u municiji, srpska vojska razbila je silnu Poćorekovu vojsku i isterala je iz svoje zemlje kao zečeve. Posle nekoliko dana, kralj Petar se vratio u svoj Dvor u Beogradu, gazeći nogom prostrte austrijske zastave umesto ćilima pred kapijom. I taj kralj delio je sa svojim narodom i svojom vojskom sve nevolje i sve patnje povlačenja kroz Albaniju! Edmon Rostan, u jednoj uzvišenoj pesmi, opevao je ovog starog kralja koji odlazi u progonstvo na kolima koja vuku četiri vola, usred svoga naroda koji nije hteo da ostavi u najstrašnijim iskušenjima.
PETAR Prvi je ušao živ u legendu. Kad čovek na to misli, čini mu se da je ova slika gotovo suviše lepa da bi bila stvarnost. Pa ipak, to jeste bila stvarnost. Istinsku legendu o kralju Petru, običnom Srbinu usred svojih vojnika u rovovima i spremnom da pogine ili da pobedi s njima - legendu isto tako istinsku o starom kralju kako prelazi preko negostoljubivih planina i dolina Albanije na kolima koja vuku četiri vola, i okruženog familijarno od svojih vojnika i svoga naroda u nesreći, pričaće baba unučadi pored toplog ognjišta. Ali, ono što su nam pričali kad smo mi bili mali, bilo je izmišljeno, dok je ono što će se pričati deci budućnosti, bila velika stvarnost.
Petar Prvi, general Topola, kako se on dao nazivati, živeo je sam u Topoli, zatim blizu Halkisa, i, najzad, u Solunu. On je primao samo vrlo retko nekoliko prijatelja. U Solunu, gde je pustio bradu u znak žalosti za otadžbinom. Bio sam jedan od povlašćenih koji su, za vreme rata, viđali s vremena na vreme ovog velikog kraljevskog mudraca. Bolje nego opisivanjem moći ću dati njegovu sliku, punu velike plemenitosti, žarkog patriotizma, divne jednostavnosti i velike privrženosti uspomenama, po svojim beleškama koje sam uzeo posle dve posete kod njega. Ovde su prve beleške, dok smo još bili u Srbiji.
OBRENOVIĆI KIDNAPUJU DECU
KRALj u razgovoru hvali ženevsku policiju koja je bila uvek vrlo predusretljiva prema njemu. Kako su njegova deca išla u školu sasvim sama, Obrenovićeva vlada je htela da ih otme, i, jednog dana, njegov sin Đorđe dođe kući i ispriča kako je neki gospodin hteo da ga povede, pošto ga je zadržao na ulici. Čim je policija bila izveštena, ona je sprečila da se ne ponove ovakve stvari. "Ah, ja bih hteo da Srbija i Srbi budu kao Švajcarska i Švajcarci!", kazao mi je. "Kako je vaša zemlja disciplinovana. Nikad se ne vidi da se policija meša u manifestacije.
KRAJ avgusta 1915. godine. Rđavim opštinskim putem, preko Natalinaca, stižemo brzo u podnožje brežuljka na čijem se grebenu diže Karađorđeva crkva koju je sagradio kralj. Naš automobil lako se penje uz ovaj breg i mi ulazimo u kraljevsko imanje. Pred "Dvorom" stajemo. Ovaj Dvor je jedna mala kućica, vrlo čista, ali jednostavna i ima samo nekoliko soba. Unutra je sve isto tako jednostavno kao i spolja. Zidovi su belo okrečeni bez ikakvih šara. Ipak je doneseno nešto nameštaja iz beogradskog Dvora, tako da, pored sve jednostavnosti, ima izvesne udobnosti i izvesne otmenosti. Tu kralj stanuje sam s jednim pukovnikom i jednim konjičkim kapetanom koji komanduje gradom. Pukovnik nas prima i ubrzo ulazim kod kralja.
To je starac s energičnom glavom i sa jakim belim brkovima. On nosi vojvodsku uniformu. Ima dostojanstveno držanje i izgleda u dobrom zdravlju, ali ga je sluh izdao.
Čiča, kako ga familijarno zovu, ima zaista gordo držanje sredine iz koje je proizašla njegova porodica i što on ne krije, nego se čak time ponosi.
PRIJEM je bio vrlo prijateljski. "Srećan sam što vas vidim", kazao mi je, "jer vi ste dobar prijatelj Srbije i to ste dokazali - bes Beča i Sofije protiv vas najbolji su dokaz. A povrh toga, vi ste Švajcarac, vi ste iz zemlje koju toliko volim i gde sam proveo toliko lepih godina".
Familijarno ulazi se u razgovor. Razgovaramo o ratu i on mi priča nekoliko epizoda iz 1870. Govoreći o nemačkoj špijunaži, on mi je ispričao ovu priču: jednog dana kad je bio sa generalom Bijoom, naiđe jedan oficir koji je kazao da ga je uputio general Burbaki. Govorio je vrlo dobro francuski, ali generalov ađutant je posumnjao u njega i to saopštio generalu. General je rekao da poznaje oficira iz mladih dana i zabranio mu je da ga dira.
AĐUTANT nije hteo da ostane pobeđen. Primetivši oficirove vrlo šiljate čizme kakve se nisu mogle naći u Francuskoj, zapitao ga je gde ih je nabavio. Ovaj, umesto da kaže da ih je skinuo sa jednog mrtvog Prusa, tvrdio je da ih je nabavio iz Pariza. Kad su ga uhapsili i pretresli, otkrili su da je to grof De V. (kralj se više nije sećao imena) - pruski oficir. Na pitanje zašto se on, kao plemić, ponižava da vrši špijunažu, odgovorio je da je čast špijunirati za pruskog kralja. Kad su ga digli na vešala on je umro vičući: "Francuske svinje, Prusi će vas ipak pogaziti!"
Razgovaramo i o Švajcarskoj i kralj mi priča svoje streljačke uspomene. On je član "Arkbize" u Ženevi i učestvovao je u gotovo svim federalnim i kantonskim streljačkim utakmicama za vreme svoga bavljenja u Švajcarskoj. On ima sve medalje, pehare sa ovih utakmica, i vadi iz džepa jedan srebrni sat sa federalne utakmice u Lucernu. On je takođe odlazio na streljačke vežbe u Iverdonu i na federalne streljačke vežbe u Nešatelu.