STRAH OD MAJORA TANKOSIĆA: Austrijski listovi su pisali da su zarobili čuvenog oficira, dok je on sedeo u gostionici u Gradištu

Sada ono nema više od 1.000 stanovnika. Ceo kvart u luci napola je razrušen od bombardovanja sa 1.470 granata i šrapnela, koje su izbacile Švabe.

Dobili smo sobu u maloj gostionici kod "Zlatnog šarana". Uveče nalazimo kod jednog bogatog trgovca, koji je ostao u svojoj varoši, majora Tankosića, čuvenog šefa četnika, koga su toliko mrzeli Austro-Mađari da su, prilikom invazije u jesen 1915, iskopali njegov leš i obesili ga!

Ovo nije prvi put da ga sretam. Kakav čudan čovek i pun kontrasta beše ovaj Tankosić! Omalen i slabunjav, on je u isti mah veseo i melanholičan. Da dade podstreka svome suviše slabom telu za zadatak koji mu je nametnuo, on pije, čak mnogo pije. To je gvozdena duša u jednoj lomnoj ljusci. Njegovi podvizi su poznati, oni su izvanredni. Ovaj put, njega prati desetina njegovih ljudi koji su smešteni u Petki. Pre nekoliko dana austrijski listovi su javili da su njihovi zarobili Tankosića na ruskom frontu, preobučenog u bolničarku. On je tu, pored mene, i mi smo se slatko nasmejali ovoj "patki" listova Franca Josifa.

GRADIŠTE dobro brane baterije, sakrivene u zelenilo. Na suprotnoj strani diže se brdo od obale reke, brdo obraslo travom i šumama. Sa jedne strane osmatračnice, nameštene u jednom senjaku na obali vode, mogu da posmatram po volji položaje Austro-Mađara na kojima se čak jasno vidi kako se kreću vojnici.

Posle Gradišta ulazi se u dolinu Peka, koja se sve više sužava da obrazuje najzad pravi klanac čije su kose pokrivene rascvetanim divljim ljiljanom. Kad se prođe kroz ove klance, dolina se ponovo širi i mi u sumrak stižemo u selo Kučevo. Zabačeno u divlju prirodu, ovo selo ima sresko načelstvo. U njegovom zatvoru uhapšena je cela jedna četa razbojnika od kojih su četvorica osuđena na smrt, ali smrtna kazna neće nikad biti izvršena, jer se nalazimo u ratu, a njihov proces je stariji od tri godine.

Ide se uz Pek do ispiraonica zlata, vlasništva jednog francuskog društva koje, za trenutak, ima samo dva činovnika, jednog Švajcarca iz Ciriha i jednog Francuza. Nailazimo na gustu šumu, veličanstvene bukve.

SATIMA i satima vozi se kroz ovu šumu. Kažu nam da put nije bio uvek baš siguran, jer ima nekoliko dezertera koji su postali razbojnici u šumi, ali ih mi nismo sreli. Usred ovih šuma ima još jedan rudnik, ali u običnoj kući njegovog sopstvenika živi samo njegova žena.
Najzad, mi izlazimo iz šume i prolazimo pored starih rudnika i visokih peći za topljenje rude, koje su u svoje vreme eksploatisali Englezi. Evo Majdanpek. Rudnik više ne radi.

Nema više novca za rad. Njegov direktor, jedan vrlo simpatičan Belgijanac, ostao je na svome mestu. On će deliti udes preduzeća koje mu je povereno. Kako je tužno kad čovek vidi napuštene sve radionice, sva ova stvaranja ljudske tehničke aktivnosti, od kojih je živeo ceo jedan kraj! U ovu dolinu, izgubljenu u planini i šumama, koja je nekad odjekivala od rada, huk rata ne prodire, jedino njena mrtvačka tišina pokriva sve kao nekakvim pokrovom.

OSTAVIMO ovo ćutljivo mesto i pođimo aktivnosti, čak i ako je ona ubistvena. Pođimo da nađemo one koji čuvaju stražu. Penjem se uz strmu kosu rđavim putem. Ponovo smo u šumi koju ćemo napustiti tek sasvim blizu Dunava. S vremena na vreme, kablovi i piloni telefona majdanpečkog društva presecaju put. Kotarice koje su prenosile bakar u Donji Milanovac, zaustavljene su, prazne. Silazimo pešice otkrivenom kosom, krijući se da ne privučemo projektile na ovu malu varoš u kojoj su divljački protivnici ubili i još ubijaju nevine građane svojim šrapnelima i svojim kuršumima.

Kako je lepa ova varošica na obali veličanstvene reke i u svom okviru od zelenila! Kako ovde mora biti prijatno živeti usred mira! Ali danas, varoš je sumorna, pored svega lepog sunca. Ima u njoj suviše žalosti i ona je suviše blizu onima koji su se zakleli da unište srpski narod. Ipak, nada u bolja vremena i u pobedu Prava i Slobode nije ju napustila.

Ubedio sam se o tome u toku jednog veličanstvenog ručka, zalivenog najboljim vinom iz ovog kraja, kod jednog prvaka, Milana Rajkovića, čije sam devojčice kasnije prihvatio u Solunu posle povlačenja, da posle toga ostanu kod nas u Švajcarskoj do završetka rata.

POSLE Milanovca naš put ide uz Dunav, pa se zatim penje prema Miroču. Sunce je već odavno zašlo i mesečina osvetljava put kad smo stigli do ovog položaja na ivici velike hrastove šume. Tu komanduje potpukovnik Cvetković i on nas prima u kafani koja mu služi za Glavni stan.

Miroč je dosta daleko od neprijateljskih položaja, ali naš put nas ponovo približava tim položajima. Zaista, posle dugog parčeta puta po grebenu i po lepoj šumi, na jednoj okuci ugledasmo ponovo pred sobom Dunav, ali ovog puta njegova protivna obala nije više mađarska, već rumunska. Mi smo presekli ispupčenje koje čini srpska granica i nalazimo se sada prema Rumuniji. Na jakoj strmini i opisujući mnogobrojne okuke put se brzo spušta u Brzu Palanku. Dobar drum vodi nas odavde u Kladovo, preko puta od Turn Severina. Naravno, da bismo mogli videti položaje treba da se vratim prema Austro-Mađarima. To i činimo odlazeći u Sip, malo ribarsko selo na ulazu u kanal, iskopan u Dunavu, da se omogući plovidba na tom mestu.

STRMOM stazom i napola uništenom od kiša ovih dana, zatim blatnim putem koji su izradili pešaci, penjemo se do smeštaja jednog bataljona trećeg poziva Krajinskog odreda.

Vojnici su iskopali, kao krtice, rupe u zemlji, koje su pokrili busenjem. Pored njih su se smestili artiljerci. Artiljerijski kapetan Vladimir Gačević pokazuje nam njihove položaje. Debanžovci, haubice i brzometni topovi od 75 vešto su zaklonjeni na grebenu.

Neprijatelji su ih ipak pronašli i svuda oko topova konstatuje se neprijateljsko dejstvo po mnogobrojnim rupama od granata svih kalibara do 305. Položaji Krajinskog odreda su gotovo svakodnevno bombardovani. Gubici na ovim položajima, pored sve kiše projektila koja tu pada, minimalni su. Ipak, odstojanje za gađanje iznosi samo 1.200 metara.

Kakav se divan vidik otvara odozgo. U tesnoj dolini, između zelenih obala, Dunav teče veličanstveno. S druge strane je Oršava i tursko ostrvo Ada Kale. Pokatkad kakav topovski metak poremeti tišinu i projektil se uvaljuje često bez eksplozije, u mokro šumsko zemljište. Pošto smo sišli u Sip, vraćamo se u Kladovo, praćeni srpskim, ruskim, austrijskim i rumunskim reflektorima.

SUTRA: Slepa diplomatija Antante