ŠVABE ZAZIRU OD SMEDEREVA: Vardarska divizija je tukla šest hiljada Nemaca na Dunavu

Pored njih, jedva na 200 metara od neprijatelja, jedan mladi komita bacio je udice i odlazi, s vremena na vreme, bezbrižno, da izvlači divne šarane i štuke, koji su se dali namamiti glistama sa udica. Predveče logor je sasvim živopisan sa svojim kolibama osvetljenim velikim vatrama nad kojima cvrče lonci i iznad kojih ljudi, u prslucima, okreću duge ražnjeve sa prasićima.

Usred trpezarije namešten je sto za kojim zauzimamo mesto, dok se četnici kupe oko kolibe, fantastično osvetljene crvenom svetlošću žeravice. Uskoro oni počinju da pevaju svoje melanholične pesme i, kad su stigli ciganski svirači iz obližnjeg logora nekog bataljona trećeg poziva, oni povedoše đavolska kola. Dobro raspoloženje je zarazno, i oficiri, pa i sam ja, najzad se hvatamo u kolo. Ponoć je, vreme da se spava, jer sutrašnji program je i suviše velik. Kucamo se čašama poslednji put, dok ljudi zapevaše lepu i ozbiljnu srpsku himnu. Sa kreveta od sena iz moje kolibe i braneći se koliko bolje umem od komaraca, čujem do zore pesme ovih mladića koji neće da spavaju i koji su žrtvovali svoj život."

POSLE Beograda i duž Dunava, prvi položaj od velike važnosti jeste Smederevo. Hoću tamo da pođem, ali to nije tako lako u ovo proleće kad se sunce smenjuje sa kišom i kad blato na rđavim putevima nije imalo vremena da se osuši. Ipak odlazimo kolima, u jednoj starodrevnoj "viktoriji" i stižemo jednim pristojno isprovaljivanim putem i korakom u Boleč, gde treba hraniti konje. Tek što smo se ponovo krenuli, vreme se kvari i počinju da padaju krupne kaplje koje se, uskoro, pretvaraju u pljusak. Put postaje tada strahovit i često smo primorani da se skidamo s kola da bi konji mogli da izvuku kola iz rupa, ispunjenih blatom i vodom.

Najzad, stižemo u Grocku u 15 sati posle podne. Kao svuda na frontu, nailazimo na lep doček kod komandanta stanice. On nas odvraća da za danas krećemo dalje. Zbog kiša, put za Smederevo postao je gotovo neupotrebljiv. Rešavam se, dakle, da provedem noć u ovom selu na obali Dunava.

NAŠE trupe drže desnu obalu i malu adu prema njoj; Švabe imaju levu obalu, ali ne pucaju često. Rusi su namestili na obali reke i sasvim blizu sela stanicu za torpediranje. Da li su torpedi često bili upotrebljavani? Ne znam, ali sumnjam. Ali ono što znam, to je da me mladi oficir koji me dočekuje na stanici zaprepašćuje svojom doteranošću: veličanstvene lakovane čizme bez ijedne mrlje od blata pored svega rđavog vremena, bluza od finog sukna, utegnuta u struk širokim sjajnim pojasom kao ogledalom. Čovek bi rekao da ovaj mladić polazi na kakav bal. Na brežuljku su namešteni srpski topovi, od 75, i dva engleska od 120, kojima komanduje jedan od naših, ali ima u svojoj desetini tri engleska vojnika.

Kiša počinje da pada pljuskom. Srećom, komandantova zemunica je blizu i mi možemo da se u nju sklonimo i da pijemo čaja i rakije. Što se može piti na frontu, to je neverovatno! Kad smo se vratili u Grocku, bili smo iskisli kao miševi, ali za bogatom večerom koja nam je iznesena i za kojom su nam se pridružila dva lekara francuske vojne misije, Valter i Falo, imamo vremena da se osušimo spolja i da se pokvasimo iznutra.

SUTRADAN ujutro bilo je lepo vreme i jedna seljačka kola povezoše nas za Smederevo. Mestimice, put je strahovit i ja se još danas pitam kako su naša dva konjića mogla da izvuku svoj teret. Naprotiv, vidik je divan, čim se stigne na visoravan. Pred nama, u dnu i u lakoj jutarnjoj magli, Smederevo sa svojim gradom; iza nas Grocka, sva zagnjurena u zelenilo. Ali put prolazi ispred jednog položaja trupa, a nemoguće je proći ispred ma koga položaja, a da vas ne pozovu da nešto uzmete. Rezervni kapetan Mesarović - umro je kasnije - dovikuje nas.

Nemoguće je odbiti da se ne obredimo po nekoliko puta rakijom i kafom, koju nam nudi. Najzad se spuštamo prema Smederevu i idemo ponovo duž obale Dunava na dogled neprijatelja. Ali oni se ne usuđuju da pucaju na nas, jer znaju da će major Srb koji komanduje u varoši, vratiti svaki metak granatama izbačenim na mađarska sela. Tu su, prošle jeseni, Vardarci (Vardarska divizija) tukli 6.000 Švaba.

NAŠ dolazak je bio javljen i oficiri nas čekaju na ulazu u varoš. Glavni stan je smešten u školi. Srb tu komanduje i to tako dobro da vojnici, govoreći o njemu, kažu: "Blagi Bog na nebu i major Srb u Smederevu." Srb je divan čovek, pravi čovek od starog kolena. Vrlo inteligentan, hrabar do neustrašivosti i vojnik od glave do pete, on voli život, ne brinući se za sutra. Njegovi vojnici ga obožavaju, a njegovi oficiri ga vole. Umro je u Rusiji, ubijen od boljševika. Sačuvaću uvek vernu uspomenu na ovog hrabrog i veselog druga koji je ostao za mene ovaploćenje srpskog vojnika iz Velikog rata. U Smederevu je bio i pop Janjić, tada pukovski sveštenik koji je postao kasnije ministar vera. Smederevski pop je najveseliji i najljubazniji od sveštenika koje sam poznavao. Obdaren divnim tenorom, on je ulepšao lepe večeri. Kao operski tenor on bi napravio karijeru da bi sam Karuzo pozeleneo od ljubomore. Video sam Janjića ponovo posle rata, ali tada je bio ministar, a ministar nije više nimalo naličio na dobrog druga iz Smedereva.

KAPETAN Bošković, poginuo 1915, major Vasojević, artiljerijski kapetan Tomić i Jovanović, francuski lekari Valter i Falo - ovaj poslednji je umro za vreme povlačenja kroz Albaniju - i mnogo drugih čijih se imena više ne sećam, bili su verni drugovi za stolom prilikom naših veselih sastanaka u Smederevu.

Kad smo stigli - bio je praznik - naši drugovi su nam pripremili lep doček. Uistinu, pošto smo bogato ručali, poveli su nas u staru tvrđavu, gde se okupilo građansko stanovništvo i gde nas dočekuje ciganska muzika, svirajući "Marseljezu", prevedenu na ciganski. U velikoj povorci posetili smo ovaj starinski spomenik, i topove, nameštene na kulama starog grada, za zaštitu varoši od monitora. Austro-Mađare razdvaja od nas samo širina Dunava. Oni nas vide, ali se ne usuđuju da pucaju. Smederevo je, izvesno, tačka fronta gde se najmanje zazire od neprijatelja.

SUTRA: POSETA LOGORU SRPSKE AVIJACIJE